Evolucija, religija i moral

Najveći broj pitanja i pokušaja osporavanja teorije evolucije u široj javnosti, vezuje se za odnos ove materijalističke (naučne) teorije prema takozvanoj „duhovnoj“ strani ljudskog života. Čvrsto ukorenjeno shvatanje da postoje dve jasno razgraničene sfere našeg postojanja – materijalna (telesna) i bestelesna (sfera čovekove svesti, misli i emocija), veoma često negira svaku mogućnost da se naučna metodologija može primenjivati u istraživanju evolucije čoveka, ili bar onog mističnog bestelesnog aspekta. Svaki upliv nauke u ovu sferu veoma je osetljiva tema, budući da se dotiče mnogih dubokih pitanja o smislu našeg postojanja, naših strepnji od konačnosti i velike odgovornosti, pitanja o moralu, ljubavi, mržnji, strahovima, i mnogih drugih nepoznanica iz emotivnog domena. Upravo na ovoj liniji najveći je sudar između nauke, sa jedne strane, i religije sa druge. Takođe, baš na ovom polju susticanja možemo pronaći najveće greške sa obe strane.

Da li je Darvin bio religiozan?

Kao mlad čovek Darvin nije imao „ni tračak sumnje da je svaka reč u Bibliji istinita“. Vremenom, međutim, njegova vera je slabila. U 67. godini u svojoj autobiografiji navodi da je taj proces bio toliko spor da zbog toga nije „osetio uznemirenje“. Od tada, kaže dalje, „nijednog sekunda nisam posumnjao u ispravnost svog zaključka”. Autobiografija je pisana šest godina pre smrti i bila je namenjena isključivo njegovoj deci i unucima. Ipak, pet godina nakon što je preminuo, u skladu sa običajima tog vremena kada su u pitanju veliki ljudi, Darvinov sin Frensis objavio je zbornik Život i pisma, u koji je uključio i autobiografiju. Autobiografija je sadržala desetak strana posvećenih religiji, ali su, na zahtev Darvinove supruge, najoštriji antireligijski stavovi bili izbačeni iz publikacije. Porodica nije bila zadovoljna ni ovom cenzurisanom verzijom autobiografije – Darvinova kćerka Henrijeta je čak pretila da će preko suda zabraniti njeno publikovanje. Kompletna verzija Autobiografije pojavila se tek 1958. godine, zaslugom Darvinove unuke Nore Barlou (N. Barlow).

Da li to znači da je Darvin bio ateista? Većina poznavalaca Darvinovog dela, imajući u vidu njegove stavove o tzv. „prvom uzroku“, govore nam da to nije slučaj. Iz pisama koje je ostavio može se videti da je Darvin tokom većeg dela svog života bio impresioniran najopštijim i najapstraktnijim teološkim dokazom o postajanju boga. Ovaj teološki argument ne pretpostavlja da bog poseduje bilo koji specifičan atribut osim što je stvorio svemir i sve zakone u njemu. Dalje, veruje se da sve mora imati uzrok, a lanac uzroka ne može biti beskonačan. U jednom momentu moramo doći do „primarnog uzroka“ i, kako je govorio Toma Akvinski, „taj uzrok se zove bog“. Nekoliko meseci posle pojave Postanka vrsta, 1860. godine, Darvin u pismu američkom botaničaru Asi Greju kaže da nije „zadovoljan idejom da je taj čudesni svemir … rezultat sirovih sila” i da je u iskušenju da zaključi kako je univerzum proizvod božje kreacije. Ipak, trinaest godina kasnije piše jednom holandskom studentu da „nikada nije mogao proceniti“ pravu vrednost tog argumenta, jer je svestan da će „ako prihvatimo prvi uzrok, naš um još uvek čeznuti za saznanjem odakle je [bog] došao i kako je nastao Meni se čini da je najbezopasnije zaključiti da ta čitava stvar prevazilazi moći ljudskog uma”. U poslednjem pismu, par godina pre smrti, u kome odgovara na pitanje da li je ateista Darvin kaže: „… Uprkos velikim promenama mišljenja tokom života, nikada nisam bio ateista u smislu da sam negirao postojanje boga. Mislim da se u najvećem broju slučajeva (i to sve više i više kako sam postajao stariji) opis mog stanja i uma najtačnije može opisati kao agnostik.“

U krugovima biblijskih kreacionista kola priča da je Darvin na samrtničkoj postelji potpuno promenio svoj stav – da je prihvatio boga i odbacio svoju teoriju evolucije. Priča potiče od izvesne lejdi Houp, amerikanke i žestokog borca za hrišanske vrednosti, koja je, navodno, bila uz umirućeg Darvina u momentu kada se pokajao. Od 1915. godine, kada se prvi put čulo za ovo navodno Darvinovo pokajanje, priča se pojavljuje u različitim novinskim člancima, posebno u SAD. U više navrata priču ledi Houp i njeno prisustvo uz samrtničku postelju, osporila je Darvinova porodica. Darvinov sin Fransis, koji je bio uz oca tokom njegovih poslednjih dana, tvrdio je da Darvin nikada nije pokazao ni tračak sumnje u teoriju čiji je tvorac bio.

Ko danas osporava teoriju evolucije?

 Većina savremenih hrišćanskih teologa i vernika pokušava da pomiri religijsku i naučnu sliku sveta, tretirajući ulogu boga u stvaranju kao stvar vere. Sa ovog stanovišta, oni ne nalaze razloge za sukob između svoje vere i čvrsto utemeljenog stava savremene nauke da su prirodni procesi (evolucija) jedino odgovorni za postanak živih bića. Postoji tendencija da se shvatanja nauke i religije tretiraju kao „nepreklapajuće oblasti“ (engl. nonoverlapping magisteria, NOMA) ljudske svesti i delovanja.

‘leba bez motike

Najžešći borci protiv teorije evolucije su tzv. biblijski kreacionisti. Kreacionizam je ideja po kojoj je univerzum i sve što se u njemu nalazi delo promisli nadprirodnog entiteta. Kreacionisti veruju da su u Bibliji zapisane reči boga, pa su stoga sve tvrdnje navedene u Svetom pismu apsolutne istorijske i naučne istine. Polazeći od stava da su sva bića, uključujući čoveka, nastala putem direktnog kreativnog akta stvaranja opisanog u Knjizi postanja, bilo kakva naučna objašnjenja postanka živih bića za biblijske kreacioniste su potpuno neprihvatljiva. Organizovanje i dominacija ovih pokreta u okviru pojedinih hrišćanskih crkvi tokom poslednjih sto godina, može se shvatiti kao vid otpora prema velikoj akumulaciji naučnog znanja i njegovog uticaja na pravce razvoja savremenog društva. Prema njihovim tvrdnjama „nauka je loša zato što je u suprotnosti sa pisanjima Biblije“. Naučnu teoriju o promenljivosti sveta savremeni kreacionisti doživljavaju kao najveću opasnost za rigidan i nepromenljiv teološki pogled na svet, budući da je upravo teorija evolucije u najvećoj meri doprinela transformaciji našeg razumevanja sveta i sopstvene uloge u njemu – od misticizma ka racionalizmu. Većina kreacionističkih pokreta, a danas ih ima veliki broj, izbegava upotrebu naziva „kreacionizam“ i pominjanje Knjige postanja ili tu opisanih događaja, kao što je veliki potop i Nojeva barka. Direktno negiranje racionalnih i materijalističkih saznanja na kojima se, uostalom, zasniva čitava tehnologija, medicina i većina elemenata života u modernim civilizacijama, bilo bi sasvim kontraproduktivno za ciljeve kreacionista. Stoga se isti programi kriju pod različitim nazivima: „teorija nagle pojave“, „teorija početne složenosti“, „teorija inteligentnog oblikovanja“, pa čak i „teistička evolucija“. Trenutno najzastupljeniji i najprodorniji kreacionistički pokret u svetu dolazi iz SAD, zemlje u kojoj je kreacionizam najprisutniji, i širi se pod imenom „inteligentno oblikovanje“ (engl. intelligent design, ID). Cilj ovog pokreta jeste stvaranje zajedničke platforme za sve varijante biblijskog kreacionizma sa osnovnim stavom da postoji nadprirodni tvorac koji ne samo da je inicirao stvaranje sveta i svih oblika života, već nastavlja da kontroliše proces stvaranja. Razumevajući da usmerenost obrazovanja predstavlja prekretnicu u formiranju životnih stavova budućih zrelih ljudi, najvažniji projekat religijskih fundamentalista jeste uticaj na nastavne sadržaje u školama. U Srbiji se biblijski kreacionizam najčešće sreće u nekoj od varijanti tzv. „naučnog kreacionizma“ za koga je karakteristično da biološku evoluciju u javnosti prikazuje kao jednu od „teorija“ o postanku života i svih njegovih oblika. Uporedo sa pokušajima potpune diskreditacije naučnog procesa, ovaj pokret pretenduje da se svrsta u ravan nauke. Pošto pod „teorijom“ podrazumevaju objašnjenja koja nemaju empirijsku podršku, kao alternativu nude svoju interpretaciju Knjige postanja. Iako eksplicitno ne pominju reč Bog ili kreator, savremeni kreacionisti smatraju da se savršenost živih bića ne može objasniti bez prisustva nekog inteligentnog tvorca. Takođe tvrde da njihov sukob sa evolucionim biolozima predstavlja samo neslaganje u okviru naučne zajednice pošto oba objašnjenja („modela ili teorije“) navodno imaju istu naučnu vrednost!

Nenaučnoj javnosti kojoj se ovi kreacionisti i obraćaju, kvazinaučna argumentacija u opovrgavanju teorije evolucije može izgledati kao rezultat jasne naučne metodologije. U odsustvu ozbiljnih informacija o evolucionoj biologiji i usled uvreženog mišljenja da je „teorija“ sinonim za ispraznu spekulaciju, javnost često izražava čuđenje zbog „žestokih reakcija“ naučnika na svaki pokušaj uvođenja „naučnog“ kreacionizma u škole. Začuđujuće je kako se lako prihvata stav biblijskih kreacionista da je u savremenim obrazovnim sistemima prisutno samo jedno verovanje („teorija“) – ateističko i materijalističko, a ignorišu sva druga verovanja. Da bismo razumeli razliku između teorije evolucije i tzv. „naučnog kreacionizma“, neophodno je ukratko pojasniti značenje „teorije“ u nauci. Nasuprot „maštovitoj spekulaciji“, teorija u naučnom sistemu saznanja zauzima najviši mogući rang (kao general u vojsci). To je sistem objašnjenja nekog fenomena, koji se zasniva kako na direktnim tako i na indirektnim podacima koje možemo posmatrati i meriti. Čak ni ona naučna teorija koja je potkrepljena brojnim podacima i eksperimentima, teorija koja omogućava mnoga validna predviđanja i različite upotrebe u svakodnevnom životu, ne može postati činjenica već samo verifikovana teorija. Na primer, Kopernikova teorija heliocentričnog sistema, po kojoj Sunce ima centralno mesto u našem planetarnom sistemu, jeste teorija koja objašnjava obrasce rotacije planeta oko naše zvezde. U vreme kada je nastao, ovaj sistem objašnjenja zasnivao se na činjenicama koje se Kopernik sakupio. Danas znamo da je okretanje Zemlje oko Sunca činjenica, dok su mnogi elementi Kopernikovog sistema objašnjenja (teorije) višestruko potvrdjeni, a drugi su značajno modifikovani ili odbačeni. Vrtoglavi napredak astrofizike pružio nam je nove načine da razumemo i objasnimo svemir. Teorija evolucije nije drugačija od bilo koje druge naučne teorije. Fenomen evolucije živog sveta predstavlja realan proces u prirodi, tj. evolucija je „činjenica prirode“. Ogromna količina podataka iz različitih oblasti nauke jeste osnova za ovakav stav evolucionih biologa. Sa druge strane, teorija evolucije predstavlja sistem objašnjenja puteva i mehanizama procesa evolucije koji su doveli do pojave određenih bioloških grupa i njihovih specifičnih karakteristika. Već smo više puta istakli da Darvin u nekim elementima svog objašnjenja evolucije nije bio u pravu. To nikako ne znači da evolucija nije činjenica prirode, već samo da u skladu sa količinom znanja iz svog doba, Darvin nije mogao razumeti sve njene aspekte. Saznanja savremene biologije, obogaćene genetikom, molekularnom biologijom, biohemijom i ekologijom, otvorila su nam nove poglede na načine promenljivosti živog sveta. Bez obzira što je razumevanje procesa evolucije danas bitno prošireno dodatnim mehanizmima evolucionih promena (pored prirodne selekcije) i modifikovano novim saznanjima, Darvinova teorija ostaje kamen temeljac savremene teorije evolucije budući da su njeni osnovni elementi višestruko potvrđeni svakim novim podatkom moderne nauke.

„Naučni kreacionizam“, tj. njegov najprodorniji oblik – „inteligentno oblikovanje“, nema niti jedan element nauke. Polazeći od osnovne, apsolutno neproverljive premise o postojanju nedokučivog mističnog tvorca, kao i od stava da su reči biblije apsolutne istine („činjenice“) koje ne mogu biti predmet diskusije, ovaj koncept gubi svaki materijalistički aspekt. Ne postoji ni jedna tvrdnja koja može, na bilo koji način, biti testirana. Stoga, budući da se zasniva isključivo na slepom verovanju, umesto na analizi i potkrepljivanju materijalnim činjenicama, „naučni kreacionizam“ ne može biti nauka već samo dogma. Ukratko, naučnom se može nazvati samo ona teorija koja pruža mogućnost opovrgavanja svojih elemenata putem posmatranja ili eksperimentisanja. Religija, kao potreba za psihološkom utehom, ne znači materijalnu istinu, niti se religijske vrednosti mogu smatrati naučnim. Nove tehnologije, napredak medicine, lekova, poljoprivrede, međuljudski odnosi u društvima opterećenim međureligijskim konfliktima, zahtevaju adekvatno obrazovanje koje će budućim generacijama omogućiti snalaženje, razumevanje i razvijanje kvalitetnijeg i humanijeg života u savremenom svetu. Takvo obrazovanje mora biti sekularno, tj. odvojeno od religije. U svom govoru o sekularnom obrazovanju 1849. godine, uticajni britanski filozof, liberal, borac za ljudska i ženska prava John Stuart Mill je istakao: „Sekularno je sve što ima veze sa ovim životom. Sekularno obučavanje je obučavanje u kontekstu ovog života. Stoga, sekularni su svi sadržaji osim religije…. Poznavanje zakona fizičkog sveta, svojstava sopstvenog tela i uma, ili protekle istorije sopstvene vrste, podjednako su važni jevrejima, muslimanima, deistima, ateistima, kao i sveštenicima i bilo bi nepravdeno to im uskratiti. Obrazovanje koje organizuje država, mora biti obrazovanje za sve, a da bi bilo obrazovanje za sve, mora biti potpuno sekularno.“ Najzad, nekorektan odnos kreacionista prema teoriji evolucije ne predstavlja problem samo ljudima koji žele adekvatno obrazovanje za svoju decu. Ne smemo zanemariti činjenicu da se većina savremenih biblijskih kreacionista pozicionira kao deo tzv. religiozne desnice i da obično promovišu ekstremno konzervativne političke stavove. Ova tendencija je posebno izražena u različitim socijalnim temama gde su njihovi stavovi prilično jasni – zalaganje za tradicionalne rodne uloge, zabrana abortusa, netolerancija prema drugačijima (npr. prema homoseksualnim grupama) ili prema pripadnicima drugih naroda, kultura i religija. Iz njihovih redova često se upućuju kritike na savremene tendencije obrazovnog sistema, koje podrazumevaju razvijanje nezavisnog, kreativnog i kritičkog mišljenja kod učenika. Opravdanje za svoje političke stavove kreacionisti nalaze, opet, u svetim spisima.

Reagujući na prodor kreacionizma u evropske škole i posledično nametanje slike sveta kao nadrealnog entiteta baziranog na mitovima, mističnim inspiracijama i praznoverju, Savet Evrope je, 2007. godine, doneo Rezoluciju broj 1580 pod nazivom „Opasnosti od kreacionizma u obrazovanju“63. Nešto ranije, 2006. godine, mreža Nacionalnih Akademija nauka (IAP)napisala je deklaraciju o učenju evolucije u kojoj se apeluje na naučne i prosvetne zajednice svih država da se posvete razvoju naučne misli u sopstvenim društvima. Srpska Akademija nauka i umetnosti nalazi se na listi potpisnica ove deklaracije. Prevode Rezolucije 1580 i Deklaracije Akademija nauka možete pročitati u Prilozima. U demokratskim društvima postoji nesporno pravo svakog pojedinca da veruje, ali nametanje religije kao društvene ideologije predstavlja veliku opasnost za vrednosti demokratije, tolerancije i ljudske slobode.

Da li nesavršenost živih bića dokazuje evoluciju?

 Postupak poznat pod nazivom „dokaz o nesavršenosti“, Darvin je često koristio kako bi pokazao da priroda nije harmonična i svrsishodna celina nastala delovanjem mudrog i svemogućeg boga. Na više mesta u Postanku vrsta Darvin navodi primere „anomalija“ ili „nesavršenosti“ organizama, kojih ne bi moglo biti ukoliko su živa bića božje delo. U polemici sa engleskim teolozima, kao alternativu ponudio je svoju teoriju postanka vrsta.

Da bismo danas razumeli ovaj Darvinov postupak, važno je setiti se da je u Engleskoj nauci, sve do prve polovine XIX veka, dominirala tzv. „prirodna teologija“. Savršena uslaglašenost živih bića i njihovih životnih sredina („adaptacije“) predstavljala je ključni dokaz za postojanje natprirodnog bića. Drugim rečima, red i harmonija sveta zahteva postojanje inteligentnog bića koje je stvorilo i usmerilo sve prirodne objekte. Fizičari su relativno lako prihvatili ovu tvrdnju budući da se uklapala u verovanje da je bog („prvi uzrok“) u momentu stvaranja sveta stvorio i osnovne prirodne zakone („sekundarne uzroke“). Pomoću ovih zakona mogli su jednostavno objasniti uređenost fizičkih sistema. Biolozi su bili u znatno težoj poziciji! Velika raznovrsnost i interakcije između bioloških vrsta ne mogu se razumeti pomoću malog broja osnovnih zakona. Količina nepredvidivosti i jedinstvenosti u živom svetu je tolika da nameće potrebu pozivanja na boga u praktično svakom detalju! Za mnoge prirodnjake tako nešto je bilo potpuno neprihvatljivo jer bog nije, kako su govorili, „fizički radnik“. Stoga ni ne čudi što su mnogi teolozi, bez preteranog otpora, prihvatili prirodnu selekciju kao objašnjenje adaptacija – mogli su je tretirati kao „sekundarni uzrok“. U tome im je pomagao i sam Darvin koji se u svojim knjigama nije izjašnjavao o „prvom uzroku“. Darvin je nesavršenost niza osobina živih bića koristio kao polemičko oružje, tj. kao „dokaz“, samo u okvirima određene teologije. Ipak, nekritički sledeći Darvina, neki savremeni biolozi koji inače nisu u polemici sa teolozima, i dalje navode da su nesavršenosti živih bića jedan od „dokaza“ u prilog evolucije. Primera za osobine organizama, koje nisu „savršeno usaglašene“ sa životnom sredinom, veoma je mnogo u biologiji. Na primer, složen sistem organa za varenje preživara mogao bi biti mnogo efikasniji i mnogo bolje oblikovan („savršen“) kada bi preživari imali odgovarajući enzim (celulazu), umesto što moraju živeti u simbiozi sa ogromnom količinom bakterija u svojim crevima kako bi svarili biljnu hranu. Ili, za biohemijske procese transkripcije i translacije (procesi postupnog „prevođenja“ DNK informacije u proteine) možemo zamisliti mnogo efikasnije i brže obrasce, kao i enzime koji bi u njima učestvovali. Iako slede osnovnu Darvinovu ideju „dokaza o nesavršenosti“, takvi primeri imaju smisla samo u polemici sa nekim ko zagovara idealno uređen svet. Nažalost, današnji kreacionisti se na „harmoniju sveta“ i savršenost (složenih) adaptacija pozivaju čak i više nego u Darvinovo doba. Ovim stavovima ne nanose štetu nauci, već položaju zvaničnih crkava u savremenim društvima.

Da li je Darvin stvarno kriv za sva zla ovog sveta?

 Biblijski kreacionisti često označavaju Darvina i teoriju evolucije kao „najveće neprijatelje morala“ i glavne uzroke sekularizacije savremenih društava. Kako se navodi, glavni cilj kreacionističkih pokreta jeste „zaštita društva od podmuklih uticaja hedonističkih sekularnih vrednosti“. Pored različitih „zlih“ socijalnih trendova, u koje kreacionisti svrstavaju abortus, homoseksualnost, promiskuitet, razvod, zajedno sa korupcijom, korišćenjem droga, genocidnim ratovima, itd, Darvin i njegova evolucija su, prema ovom shvatanju, krivi i za gledišta kao što su etički relativizam, liberalni racionalizam, postmodernizam. Zašto biblijski kreacionisti okrivljuju evolucionu biologiju?

Iako u javnosti najčešće pokušavaju da ospore naučne dokaze o realnosti procesa evolucije, osnovna meta kreacionista nije nauka. Njihova ključna motivacija potiče od straha da bi se „istinitošću evolucije“ izgubilo ono što smatraju jedinom osnovom za sve vrednosti i smisao ljudskog bitisanja, a to je vera u boga. Prema kreacionistima, religijska vera je osnovni razlog zašto postupamo moralno. Odbacujući mogućnost da biblijski jezik može biti figurativan i paraboličan, kreacionisti veruju da je bog stvorio čoveka podarivši mu moralna pravila kao uputstva za ponašanje. Ukoliko tokom ovozemaljskog života čovek poštuje ta pravila, nakon smrti će dospeti u jedini stvaran i važan svet – spiritualni svet. Drugim rečima, za biblijske kreacioniste moral ne može postojati bez religije, a samo značenje „moralno ispravnog“ jeste „ono što odobrava bog“. Takođe, strah, pre svega strah od „kazne posle smrti“, predstavljao bi osnovni razlog za moralno ponašanje ljudi. Ovakvo tumačenje porekla morala efektno su osporavali još antički filozofi. Ako bogovi odobravaju neka ponašanja ljudi, to mora biti zato što su ona sama po sebi dobra, odnosno odobravanje bogova ne može biti to što određena ponašanja čini dobrim. I mnogi kasniji filozofi daju brojne argumente za tvrdnju da moral i humanizam nemaju veze sa religijom. Na primer, Dejvid Hjum (David Hume, 1711 – 1776) u svom istraživanju povezanosti morala i religije pronalazi čak da su religiozni ljudi češće naklonjeni apsolutističkim stavovima, manje tolerantni i skloniji su povređivanju drugih. Hjum to objašnjava psihološkim mehanizmima koji unutar takvih ličnosti stvaraju osećaj da se nalaze na pravedničkoj strani zbog neupitnog verovanja u „božja pravila i ciljeve“. Nevolja je u tome što različite religije promovišu različite „istinske (božje) vrednosti“, pri čemu će religijski fundamentalisti na svim stranama brutalno istupati u ime baš svoje „apsolutne istine“. Nažalost, surovi i krvavi konflikti koji se vode u ime suprotstavljenih religija, ukazuju da je Hjum verovatno bio u pravu. Kod mnogih ljudi, otpor prema Darvinu i teoriji evolucije zasnovan je, i danas, upravo na stavu da je bezbožnost teorije evolucije „koren“ svih oblika nemoralnog ponašanja. Razloga za to je više. Pored „religijskih“ argumenata za takvu tvrdnju, koje promovišu kreacionisti, ali i brojne struje unutar zvaničnih crkava, za ovakvo stanje odgovorno je i veliko neznanje. Većina ljudi, uključujući i školovane biologe, nema dovoljno informacija niti volje za analizu odnosa između evolucije i etike. Najjednostavnije i najzavodljivije gledište na evoluciju je posmatranje ovog procesa isključivo iz ugla gena, tzv. „genocentričan“ pogled na evoluciju (gen = osobina). Danas, međutim, znamo da koliko god geni bili važni za evoluciju, oni ne čine celu priču. Fenotip u ogromnoj meri zavisi od okolnosti životne sredine u kojoj jedinke rastu i žive. Kada se govori o osobinama ponašanja životinja, ili kompleksnim ponašajnim obrascima koji čine moral kod ljudi, genetika je nedvosmisleno pokazala da je uticaj socijalnih okolnosti (faktora životne sredine) od neuporedivo veće važnosti za formiranje ovih fenotipova od samih gena. Genocentrično gledište na evoluciju morala i formiranje etičkih normi je najodgovornije za optužbe koje stižu na račun evolucione biologije. Naime, ukoliko prihvatimo stav da su naše sposobnosti za moralno rasuđivanje direktan proizvod biološke evolucije, odnosno ako su određena ponašanja u potpunosti određena genima, selekcija može favorizovati samo one genetičke varijante koje, preko odgovarajućih ponašanja, doprinose povećanju preživljavanja i broja potomaka svake jedinke. Takve aktivnosti jedinki moraju biti sebične, tj. na štetu drugih individua ili drugih grupa (npr. „bespoštedna borba za opstanak“) iz čega bi nužno sledilo da je to odgovarajući standard za donošenje moralnih sudova. Na primer, moralno bi bilo uništavati druge, ukoliko to donosi dobrobit jedinci ili grupi. Nema sumnje da je u prošlosti bilo biologa koji su zastupali ovakva stanovišta i da su se neki zločinci, kao što su Hitler i Staljin, pozivali na stavove o „zakonima biološke evolucije“ u pravdavanju i zagovaranju svojih nedela – genocidnih ratova, kastracije homoseksualaca, ubistava mentalno retardiranih lica, ili, pak, nemilosrdne borbe za profit (Džon Rokfeler??). Ovo gledište koje se označava kao evoluciona etika, savremeni evolucioni biolozi u potpunosti odbacuju. Jasno je da se na osnovu „činjenica prirode“ ne može zaključivati šta je moralno ispravno a šta nije, tj. ono što se dešava u procesima biološke evolucije ne predstavlja osnovu za stvaranje etičkih normi. Drugim rečima, danas se odbacuje tzv. „prirodnjačka greška“ po kojoj je ispravno na osnovu onoga što jeste zaključiti kako treba da bude. Darvin nije smatrao da se moralno ponašanje ljudi može u potpunosti objasniti njegovom teorijom evolucije. Opšte slaganje o načinu evolucije morala u ljudskoj vrsti ne postoji, ali su neki elementi ovog procesa prilično jasni i, smatra se, povezani sa fenomenom altruizma. Biološki altruizam je svojstvo organizama da svojim ponašanjem ili načinom rasta „žrtvuju“ deo svoje direktne dobrobiti na račun pomoći svojim srodnicima (na primer, podelom hrane ili bilo kog resursa životne sredine). Istraživanja u evolucionoj biologiji pokazala su da je ovo svojstvo prilično rašireno u živom svetu, uključujući amebe i još neke jednoćelijske eukariote, biljke i, naravno, čoveka i brojne životinjske vrste. Briga o potomstvu kod životinja je prva manifestacija biološkog altruizma, ali nije ograničena samo na prvi stepen srodstva. Evolucionu zasnovanost biološkog altruizma objasnio je Vilijam Hamilton (William Donald Hamilton, 1936 –2000). Pomažući svojim srodnicima koji, zavisno od stepena strodstva, nose određenu proporciju identičnih gena, „nesebične“ jedinke mogu povećati doprinos tih gena narednoj generaciji. Dakle, takvo ponašanje će biti favorizovano prirodnom selekcijom. Kod životinja sa višim kognitivnim sposobnostima, koje žive u veoma kompleksnim socijalnim grupama (najbolji primeri su čovekoliki majmuni), postoji još jedan tip altruizma – recipročni altruizam. Iako naizgled žrtvuju deo svoje dobrobiti za račun članova grupe (npr. dele hranu sa drugima ili ih glasno upozoravaju na opasnost), ovakvo ponašanje je proračunato i zahteva više mentalne sposobnosti, između ostalog sposobnost prepoznavanja i memorisanja odnosa sa pojedinim članovima grupe, tj. pamćenje „usluga“ koje su činili jedni drugima, sukoba i različitih emocija. Princip je krajnje jednostavan i dobro poznat i u našoj vrsti – pomoć drugome podrazumeva očekivanje da će usluga biti uzvraćena kada to bude potrebno. Dakle, od individualnog ponašanja zavisi odnos drugih članova grupe prema svakoj jedinki, pa se ovaj oblik „altruizma“ označava i kao „milo za drago“ (engl. tit-for-tat). Nepoštovanje pravila ponašanja i uspostavljene hijerarhije u grupi, kao i sebičnost, prevara i neuzvraćanje „usluga“ u veoma kompleksnim socijalnim zajednicama šimpanzi, može biti kažnjeno proterivanjem iz čopora, samim tim i gubitkom svake zaštite, što dovodi u pitanje opstanak takve jedinke i njenu mogućnost da nađe partnera sa kojim će ostaviti potomstvo. Do sada navedeni elementi ponašanja životinja u čoporu, mogu se prilično dobro prepoznati i u nekim obrascima ponašanja ljudi. Međutim, ukoliko bi to bilo sve što definiše socijalne odnose između ljudi, ne bismo mogli govoriti o moralu kao specifičnoj karakteristici naše vrste. Tada bi zaista bila opravdana sva nedela nad neposlušnim ili drugačijim članovima naših društava (npr. homoseksualaca, pripadnika drugih veroispovesti ili drugačijih kultura), kao i genocidni ratovi spram drugih naroda. Nema sumnje da u moralu postoji nešto više. Ljudi se ponašaju dobro i prema potpunim strancima, pojedinci mogu žrtvovati sopstveni život da bi spasili ljude u nevolji, možemo činiti mnoge stvari samo zarad „opšteg dobra“, itd. Jako važna karakteristika po kojoj se razlikujemo od drugih životinja, čak i od naših najbližih srodnika šimpanzi, jeste mogućnost svesnog izbora. Čovek je sposoban da vrši svestan izbor svojih postupaka zahvaljujući neurološkoj osnovi koja omogućava formiranje „unutrašnjih“ predstava o događajima iz okružujućeg sveta, ali i stvaranje imaginacija, tj. mentalnih slika o nečemu što nikada nije bilo dostupno čulima, pa čak i onoga što uopšte ne postoji (najočigledniji primeri su bajke i mitovi). Ove sposobnosti nam omogućavaju da posedujemo samosvest i slobodnu volju (mogućnost izbora), što je nužna pretpostavka za moralno biće. Savremena nauka je došla do velikog broja podataka o specifičnim mutacijama i načinima regulacije ekspresije gena tokom razvića mozga čoveka po kojima se razlikujemo od najbližih srodnika. Ove evolucione (genetičke) promene dovele su do nastanka mozga koji ima ogromne potencijale, između ostalog, i za vrednovanje tuđih i sopstvenih postupaka, anticipaciju mogućih posledica različitih ponašanja, sagledavanje i izmenu ponašanja u određenim socijalnim kontekstima, itd. Drugim rečima, priča o ulozi gena u evoluciji etičkih vrednosti završava se sa evolucijom našeg moćnog mozga. Sve što je nakon toga usledilo, čak i ako je moglo imati veze sa individualnim preživljavanjem, spada u domen socijalnog uticaja na modelovanje društveno prihvatljivog (moralnog) ponašanja. Na žalost mnogih koji evolucionu biologiju i genetiku koriste za pravdanje svojih gnusnih dela, ne postoje geni koji su odgovorni za nemoral. Krivi mogu biti samo ljudi i njihove svesne odluke.

Psiholozi navode da se ljudi ne rađaju kao „gotova moralna bića“ (tj. moral se ne nasleđuje genima) već sa potencijalom da moralno ponašanje nauče tokom odrastanja. O tome nam govore i pravni zakoni savremenih država po kojima se maloletnici ne tretiraju kao potpuno moralno odgovorna bića. Žan Pijaže (Jean Piaget, 1896 – 1980), švajcarski filozof i razvojni psiholog, smatra da postoje tri faze razvoja morala tokom odrastanja. U prvoj fazi koju je označio anomičnom, dete stiče koncepciju o osećanjima drugih (empatiju) zahvaljujući sposobnosti da se postavi u situaciju drugih i na taj način sagleda i apstraktno doživi tuđa osećanja. Druga faza je prihvatanje konvencionalnog morala, tj. dete uči da poštuje spolja nametnuta pravila ponašanja. Tek u trećoj fazi koju Pijaže naziva autonomnom, dolazi do svesnog usvajanja određenih skupova vrednosti. Dakle, formiranje individualnih moralnih vrednosti prolazi postepene korake kroz odrastanje, pri čemu je kognitivno (intelektualno) sazrevanje neophodan uslov za pojavu autonomnog morala svake osobe. Ne treba zaboraviti činjenicu da oblik usvojenih moralnih normi zavisi u ogromnom stepenu od socijalnog ambijenta u kome dete odrasta, počevši od uže porodice, vaspitnih i obrazovnih institucija, do šireg društvenog konteksta. Osim inicijalnog poriva za imitaciju odraslih i potrebe dece da se dopadnu okruženju, pre svega roditeljima, možemo postaviti pitanje zašto bi se odrasla osoba ponašala moralno i dobro prema drugima čak i u onim domenima koji nisu obuhvaćeni zakonskim normama društva. Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je samopoštovanje. Usvajanjem moralnih načela kroz odrastanje, kako je naveo Pijaže, i kroz sposobnost introspekcije (sagledavanja sebe), svaka osoba je u stanju da oceni sopstveno ponašanje. Činjenje dobrog u odnosu na skalu usvojenih moralnih standarda, može predstavljati intimnu nagradu u izgradnji sopstvenog samopouzdanja, odnosno formiranju dobrog mišljenja o sebi. Može se reći da je to poseban vid strategije tit-for-tat, pri čemu nagrada nije materijalna već apstraktna, intimno psihološka. Ukoliko je ova hipoteza tačna i uz pretpostavku podjednakog usvajanja istih moralnih načela, trebalo bi očekivati da će ljudi sa većom sposobnošću introspekcije biti spremniji za „nesebične“ i humane postupke prema drugim ljudima.

Da li nam Darvin može pomoći da budemo humaniji?

Darvinova teorija evolucije bila je predmet velikih zloupotreba tokom poslednjih vekova i zbog toga često isticana kao osnovni krivac za zločine, netoleranciju, rasizam i različite oblike mržnje i agresivnosti među ljudima. Međutim, veoma je važno naglasiti da takva „upotreba“ biologije potiče iz ideologije, ne iz nauke! Zbog pojedinih biologa koji su principe evolucije tumačili iz pozicije sopstvenih šovinističkih i rasističkih ubeđenja, evoluciona biologija ne može biti optužena za nehumanost. Na sličan način može se optužiti islam za savremeni terorizam, hrišćanstvo za rasizam i genocid tokom Krstaških ratova, za korupciju crkve, koja je bila jedan od razloga za nastanak protestantizma, za torturu i ubistva u periodu inkvicizije, ili bilo koja od monoteističkih religija za masovna ubistva tokom ratova u bivšoj SFRJ, za negiranje prava žena ili homoseksualaca u samostalnom životnom opredeljenju, itd. Istina je, međutim, da moćni pojedinci mogu bilo koji koncept pretvoriti u sredstvo odmazde i zapaliti veliki broj pristalica za sopstvene ideje izvedene iz tog koncepta.

Istorija nas može naučiti šta su osnovni uzroci nastanka masovne netolerancije i nehumanosti jedne ljudske grupe prema drugima. Nesumnjivo, osnovni izvori takvih organizovanih društvenih tendencija jesu sputavanje individualnosti i stimulisanje kolektivnog mišljenja. Kolektivno mišljenje usmereno je ka jednom ili malom broju vrednosti koje su oličene u liku i ideji vrhovnog idola. Najprimamljivije ideologije su mistične, religijske, tj. sadržane u nadprirodnom neupitnom autoritetu – bogu, ali ništa manje opasne, mada kratkotrajnije, jesu sužene kolektivne ideje svetovnog autokrate (npr. staljinizam u SSSR). Zajedničko za sve organizovane ideologije jesu odsustvo tolerancije prema drugačijima i oduzimanje prava na drugačije mišljenje i ponašanje. Kako evoluciona biologija može uticati na razumevanje ovakvih društvenih trendova i povećanje humanosti među ljudima? Postoje dva osnovna principa u srži Darvinove teorije evolucije, koji čine polazne tačke za ovo razmatranje. Prvo, princip jedinstvenosti porekla živog sveta ukazuje da čovek nije posebna kreacija, odvojena od ostatka živog sveta, niti mu je priroda podređena i data za gospodarenje. Svest o suštinskoj povezanosti i zavisnosti čoveka od prirode može, sa jedne strane, otvoriti razumevanje naše uloge i odgovornosti u očuvanju planete Zemlje, života na njoj, ali i zaštiti sopstvene vrste od raznih kulturoloških uticaja koji stimulišu podele među nama. Sa druge strane, činjenica da svi ljudi na planeti imaju isto poreklo, ma kojoj etničkoj grupi, narodu ili kulturi pripadali, morala bi duboko izmeniti naše sagledavanje međusobnih razlika. Iako iz ugla kulture, jezika, veroispovesti ili običaja, ove razlike izgledaju nepremostivo i izvor su velikih tenzija i sukoba, one su nevažne sa stanovišta biološkog nasleđa. Drugi princip na kome se zasniva proces evolucije jeste individualna varijabilnost. Elementarna činjenica prirode, potvrđena apsolutno svakim biološkim podatkom, govori da ne postoje dve jedinke koje su genetički identične, bilo da pripadaju istoj ili različitim biološkim vrstama (najsličniji su svakako monozigotni blizanci ili klonovi kod organizama sa vegetativnim razmnožavanjem). Primenjeno na našu vrstu, to znači da je svaki čovek jedinstven i poseban! Molekularno genetičke studije ljudske vrste na čitavoj planeti višestruko pokazuju da čak 85–95% svetske genetičke varijabilnosti (zavisno od gena koji se analiziraju) predstavlja individualnu različitost, a mali ostatak (5–15%) opisuje razlike između ljudskih populacija. Na osnovu ovih podataka jedino se može zaključiti da, u biološkom smislu, ljudske rase uopšte ne postoje. Drugim rečima, ogromna je verovatnoća da će ljudi u bilo kojoj grupi Evropljana biti međusobno više različiti nego što će se prosečno razlikovati od Afrikanaca ili Azijata. Kada se analize primene na male geografske regione, na primer na Balkan, razlike između pojedinih naroda postaju praktično nemerljive. Svest da se ljudi individualno razlikuju po svakoj fizičkoj osobini, ali i po načinu mišljenja, formiranju stavova, odnosu prema istim informacijama, seksualnoj orijentaciji, itd, morala bi biti osnova našeg shvatanja moralnih vrednosti. Pravo koje dajemo sebi da mislimo na određeni način ili vrednujemo svet i događaje oko nas, moramo priznati i drugim isto toliko posebnim ljudima, sve dok to ne ugrožava živote i dobrobit drugih. To je prvi korak ka toleranciji, odnosno prvi korak ka humanijem svetu! U etičkom smislu, poštovanje individualne moralne autonomije stvara više pojedinačnih obaveza. Umesto mističnog zaštitnika koji upravlja našim životima, svest o posebnosti podrazumeva shvatanje sopstvene odgovornosti za odluke koje donosimo tokom života. Negovanje individualnosti nalazi se u korenu sekularnog sistema obrazovanja – obrazovanja odvojenog od religije. Osnovni način obučavanja dece u sekularnom sistemu podrazumeva racionalno saznavanje sveta koji nas okružuje, odnosno logičko zaključivanje o uzrocima i posledicama prirodnih i društvenih fenomena. Razvijanje ovakvog sistema mišljenja predstavlja, u svojoj osnovi, formiranje naučne slike sveta zasnovane na razumu, činjenicama i iskustvu. Na ovaj način obrazuju se deca koja će: steći upotrebljivo znanje i različite intelektualne veštine; biti osposobljena za snalaženje u savremenom svetu novih tehnologija i kompleksnih društvenih fenomena, kao i za razumevanje njihovih uticaja na prirodu i društvo; razviti kritičko mišljenje i kreativnost; i unaprediti samosvest i individualnost.

Da li je teorija evolucije sekularna religija?

 Biblijski kreacionisti tvrde da je teorija evolucije sekularna religija budući da, prema njihovom shvatanju, nije zasnovana na neoborivim empirijskim podacima, već na kontroverznom filozofskom stanovištu – naturalizmu. Zagovornici „inteligentnog oblikovanja“ smatraju da je naturalizam nužno povezan sa specifičnim stavovima o tome kakve vrste bića i stvari mogu ili ne mogu postojati (sa „ontologijom“). Međutim, u modernoj nauci, uključujući i evolucionu biologiju, naturalizam se odnosi isključivo na metode i rezultate naučnog proučavanja prirode i ispoljava se u formi metodološkog naturalizma koji ne sadrži ontološke stavove o svojstvima stvari i bića. Budući da se u samoj srži nauke nalazi otkrivanje prirodnih zakona, metodološki naturalizam podrazumeva da su jedine prihvatljive hipoteze u objašnjavanju različitih fenomena prirode, one koje se odnose isključivo na prirodne uzroke. To, između ostalog, znači da ne postoji mogućnost za bilo kakav naučni iskaz o bogu, jer bi se nauka morala pozivati na natprirodne sile koje mogu kršiti prirodne zakone. Sa druge strane, svaki istraživač, kao i bilo koja druga osoba, može intimno odabrati neki skup ontoloških kategorija iz nauke datog vremena i tvrditi da samo određene stvari postoje. Naravno, budući da osnovna teološka premisa podrazumeva natprirodno svojstvo „kreatora“, iz toga nužno proizilazi da ontološki naturalizam negira boga. Za samu nauku (evolucionu biologiju) nije od presudnog značaja da li je istraživač ontološki naturalista sve dok u svojoj metodologiji primenjuje naučno zasnovane principe, tj. sve dok je metodološki naturalista.

Suštinski, kreacionističke optužbe da je teorija evolucije sekularna religija zasnivaju se na nemogućnosti nauke da potvrdi ili opovrgne postojanje boga, pa je ubeđenje da on postoji podjednako stvar vere kao i uverenost da ne postoji. Po definiciji, bog je zauvek postojeći i besmrtan duh koji nema svoj početak i kraj, ne podleže prirodnim zakonima i nedokučiv je ljudskom umu. Dakle, već sama definicija „tvorca“ onemogućava nauku da primeni bilo kakav logički aparat u istraživanju njegovog postojanja. Č injenica da se prirodni fenomeni mogu objasniti, razumeti i upotrebiti isključivo na osnovu prirodnih zakona bez pozivanja na natprirodno, ukazuje na to da je „hipoteza boga“ nepotrebna u shvatanju prirode. Podatak da veliki broj evolucionih biologa zagovara ontološki naturalizam, teoriju evolucije ne čini sekularnom religijom više nego bilo koju drugu oblast nauke, s obzirom da veoma sličan procenat istraživača u drugim naučnim disciplinama ima iste ontološke stavove.

Bookmark the permalink.

Comments are closed.