Kosmička teleportacija

Kina je ostvarila neočekivani podvig u kvantnoj fizici: izvela je prvu teleportaciju u kosmos. U istom trenu se svetlosna čestica (foton) odaslata sa Zemlje našla u satelitu koji obleće oko nje na visini od 1.400 do 500 kilometara! Kao da je ndka nevidljiva mađioničarska ruka za tilio čas volšebno tamo prenela.

A početkom devedesetih naučnici su uveliko nagađali da li je tako nešto uopšte ostvarljivo. Nesvakidašnji postupak je od tada više puta ponovljen u raznim naučnim ustanovama i na različitim rastojanjima širom sveta, najdalje na stotinu kilometara, ali nikada izvan naše planete. Šta su to Kinezi uradili? Iz pustinje Gobi, koja delom zalazi u Mongoliju, raketa-nosač „Dugi marš 2D” je prošle godine u iznela satelit „Mo Di” ili „Mo Ci”, sa imenom čuvenog kineskog filozofa iz 391. godine (na latinskom Micius), potonjeg osporavaoca neprikosnovenog Konfučija i konfučijanstva. Pomenuta naprava je, u stvari, savršeni prijemnik fotona, postavljen u putanju kojom svakog dana u isto vreme prolazi iznad iste tačke. Toliko je osetljiv da zabeleži ma koje kvantno stanje svake svetlosne čestice pojedinačno ispaljene ka njemu.

Kvantno preplitanje

Kvantno stanje, inače, obuhvata svojstva kao što su energija, kretanje, magnetno polje i ostala. I ove odlike su sasvim drukčije u nevidljivom (subatomski) nego u vidljivom svetu. Jednostavno rečeno, atomi u kvantnim uslovima istovremeno mogu da budu na dva mesta, i to se naziva „superpozicijom”, a protivno je zakonima fizike kojima se mi veliki predmeti (makro), pa i ljudi povinuju.Umesto da pošalju sam foton kroz prostor, iskoristili su pojavu koja se zove „kvantno preplitanje” i prebacili sve informacije od kojih se sastoji do druge tačke. Tako su, u stvari, načinili istovetan umnožak, čime je izvorni primerak smesta nestao. Rečnikom fizike, oba se opisuju istom talasnom funkcijom.

Golim okom nevidljive čestice (mikronske veličine – milioniti deo metra), kao što su elektroni ili atomska jezgra, u isti mah se obrću u različitim smerovima: stoga se kaže da se istovremeno nalaze u dva ili više kvantnih stanja. U isti mah, i to je vehunac iznenađenja, okreću se i naviše i naniže; budu u „superpoziji” ili „isprepletene”! Prema teorijskim načelima ne postoje nikakva prostorna ograničenja, što znači da je teleportacija izvodljiva s kraja na kraj kosmosa. Za fotone važi da bez ikakvogusporavanja jure najvećom mogućom, svetlosnom brzinom, kroz nepregledni beskraj.

Ajnštajnovo protivljenje

Izvesno je, međutim, da dolaze, makar i u najmanju, interakciju sa okolnom materijom, zbog čega slabi učinak „kvantnog preplitanja”, čime se gubi deo početnih informacija. Da bi umanjili nepovoljne posledice, kineski stručnjaci su odašiljačku stanicu smestili na nadmorskoj visini od 4.000 metara na Tibetu (Ngari) oponašajući u najvećoj meri uslove kosmičkog vakuuma. Na tlu su stvarali parove fotona, otprilike 4.000 u sekundi. Svakodnevno bi u ponoć jedan ispalili u smeru satelita, a drugi zadržali na tlu. Nakon toga su merili da li je uspostavljeno „kvantno preplitanje”, što je bio dokaz uspešne teleportacije. Za 32 dana ispucali su milione svetlosnih čestica, a u 911 slučajeva se pokazalo da je ogled uspeo. A to je, nema sumnje, začetak budućeg kvantnog interneta u kosmosu. Kako li će na bačenu rukavicu odgovoriti Evropska unija i SAD? „Zvezdane staze” nisu više puka maštarija dokonih pisaca naučnofantastičnih skaski, iako je daleko, veoma daleko ostvarenje čuvene rečenice komandanta svemirskog broda „Enterprajz”,  kapetana Kirka: „Prebaci me smesta na drugu planetu, Spoki!” Teorijske temelje kvantne teleportacije udario je 1993. fizičar Čarls Benet iz IBM-ovih laboratorija, iako je pojavu, docnije krštenu „kvantno preplitanje”, znatno ranije razmatrao Albert Ajnštajn. I sam začuđen, pesnički ju je nazvao „avetinjska interakcija” i do kraja se dosledno protivio tumačenjima kvantne mehanike koja proučava ustrojstvo atoma i molekula.

 

 

Bookmark the permalink.

Comments are closed.