Tragom zvezda

Determinizam ili verovatnoća

Ako bi kvantnu teoriju hteli da opišemo na neformalan način onda bi to uradili na sledeći način :

  • 1. Sva energija se javlja u diskretnim paketima zvanim kvanti. Kvant svetlosti je foton, kvanti slabe sile su W-bozon i Z-bozon, kvant jake sile je gluon, dok je kvant gravitacije graviton koji još nije zapažen u laboratorijskim uslovima.
  • 2. Materiju predstavljaju tačkaste čestice, ali verovatnoća nalaženja čestice predstavljena je talasom. Talas se pokorava određenoj talasnoj jednačini, poput Šredingerove jednačine.
  • 3. Pre nego što dođe do opservacije, objekat istovremeno postoji u svim mogućim stanjima. Da bi odredili u kom stanju je objekat, moramo da izvedemo opservaciju kojom se talasna funkcija urušava, a objekat prelazi u konačno stanje. Čin opservacije uništava talasnu funkciju, a objekat stiče definitivnu realnost.
Art vizija kompleksnosti kvantne mehanika

Kvantna teorija je najuspešnija teorija svih vremena. Najviša formulacija kvantne teorije je standardni model koja predstavlja plod višedecenijskog rada sa akceleratorima čestica. Delovi ove teorije testirani su sa preciznošću od 1 sa 10 milijardi. Ako se uvrsti masa neutrina, standardni model je bez izuzetka saglasan sa svim eksperimentima nad subatomskim česticama. Ali koliko god da je uspešna njene filozofske implikacije su rušilačke. Naročito njen drugi postulat izaziva gnev religija jer postavlja pitanje ko to odlučuje o našim sudbinama. I filozofe i teologe i naučnike pa i običan svet je uvek zanimalo pitanje o sudbini. Da li ju je moguće predvideti ? Isak Njutn je prvi koji se usudio da kaže da zna odgovor na ovo pitanje. I on i Ajnštajn su uveli pojam determinizma koji govori da se u načelu svi budući događaji mogu predvideti. Za Njutna, svemir je časovnik koga je bog navio u samom početku vremena. Francuski matematičar Pjer Simon de Laplas, Napoleonov savetnik za nauku je napisao da se na osnovu Njutnove mehanike budućnost može predvideti na isti način kako se može posmatrati prošlost. On je međutim iz cele priče eliminisao boga. I Njutn i Ajnštajn su smatrali da je pojam slobodne volje, ideja da smo gospodari svoje sudbine samo iluzija. Ajnštajn je o tome rekao sledeće : „Determinista sam, primoran da se ponašam kao da slobodna volja postoji, jer ako želim da živim u civilizovanom društvu, moram da se ponašam odgovorno. Filozofski mi je jasno da ubica nije odgovoran za svoje zločine, ali radije ne bih da pijem čaj s njim. Moju karijeru odlučile su različite sile nad kojima nemam kontrolu.” I teolozi su se hvatali u koštac sa ovim pitanjem. U većini svetskih religija postoji neka vrsta predestinacije, ideja da bog nije samo svemoguć i sveprisutan već i sveznajući.

Da li bog baca kockice?

U nekim religijama to znači da bog zna hoćemo li otići u raj ili pakao i pre nego što smo se rodili. U suštini po njima, negde na nebu postoji knjiga sudbine u kojoj je sve zapisano. Ovo delikatno pitanje predestinacije delom je doprinelo i raskolu katoličke crkve 1517.godine kada je Martin Luter zakucao 95 teza na vrata crkve u Vitenbergu. U njima je osudio crkvu što prodaje oprost greha, odnosno zbog primanja mita da bi se popločao put do raja. Luter je smatrao da Bog unapred zna naš put, do raja ili pakla i da ne postoji način da ga ubedimo da promeni mišljenje nikakvim skupim donacijama crkvi. Ali fizičarima je treći postulat zadavao najviše glavobolje. Opservacija je slobodan, slabo definisan koncept. Povrh sveha, oslanja se na činjenicu da postoje dve vrste fizike. Jedna za svet malog, subatomskog a druga za makrosvet. Prema Nilsu Boru, postoji nevidljivi zid koji deli ove dve fizike. Dok atomskim svetom vladaju pravila kvantne teorije, mi živimo izvan tog zida, gde su se talasne funkcije urušile i sve je definisano. Viler je voleo da kaže da je Ajnštajn mislio da postoji apsolutna realnost van ljudskog iskustva, a da je Bor smatrao da realnost postoji samo ako dođe do opservacije. Ali, gde je tu filozofija. Kvantna teorija je nedovršena i počiva na nesigurnim filozofskim osnovama. Kvantna kontraverza nas upućuje da se vatimo radu filozofa kakav je biskup Berkli koji je još u osamnaestom veku tvrdio da objekti postoje samo zato što su tu ljudi da ih opažaju. Takvo filozofsko stanovište zvalo se solipsizam ili idealizam. Ako stablo padne u šumi, ali nikoga nema da to vidi, ono i nije palo, tvrdili su predstavnici ove škole mišljenja. Sada imamo kvantno tumačenje koje kaže da pre nego što izvršite opservaciju ne znate da li je stablo palo, tj. ono je u svim mogućim stanjima. Kada izvršimo opservaciju stablo zauzima definitivan položaj. Poredeći filozofsku težinu relativnosti i kvantne teorije, Fajnman je jednom rekao „Nekada je u novinama pisalo da samo dvanaestorica ljudi razumeju teoriju relativnosti. Ne verujem da je ikada bilo takvo vreme…. . S druge strane smatram da mirno mogu reći kako kvantnu mehaniku niko ne razume.” Fajnman kaže „ Kvantna mehanika opisuje prirodu kao apsurdnu iz perspektive zdravog razuma. Zato se nadam do možete prihvatiti prirodu kakva jeste – apsurdna.” Stiven Vajnberg takođe kaže „ Priznajem da donekle osećam nelagodu zato što čitav život radim u teorijskim okvirima koje niko ne razume u potpunosti“. Ali možda najbolji odgovor na ova preteška pitanja daje Maks Plank : „ Nauka ne može da reši konačnu misteriju prirode. Razlog je to što smo, prema poslednjim analizama, mi sami deo misterije koju želimo da objasnimo“ .

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter