Tragom zvezda

Filozofija Bertranda Rasela

Filozof i humanista Bertrand Rasel jedna je od najistaknutijih ličnosti XX. veka. Bio je neumorni kritičar svoga doba, ali i reformator koji je ukazivao na moguće puteve rekonstrukcije savremenog sveta. Bertrand Rasel je bio vrlo kontroverzna ličnost, predmet vrlo različitih pa i posve suprotnih ocena. Od detinjstva do duboke starosti njegovo zanimanje je bilo usmereno u dva pravca: jedan čine matematika i filozofija, a dugi – istorija i politika, područje koje ih spaja je etika.

Bertrand Rasel

Rasel je čitavoga života preispitivao principe i granice ljudske spoznaje i ljudskih vrednosti, a svojim držanjem u svim ključnim društveno-političkim događajima XX veka skretao je na sebe pažnju svetske javnosti. Bio je i filozof i javna ličnost u životu svoje zajednice, poput Sokrata. I kao što je bilo suđeno Sokratu zbog – huljenja na bogove, kršenja važećeg morala te kvarenja omladine, i Rasel je bio dva puta osuđen od engleske demokratije – prvi put (na šest meseci) zbog pacifizma u Prvom svetskom ratu, a drugi put kad je u dubokoj starosti podsticao građane da sedeći na ulicama štrajkuju te se drugim nenasilnim sredstvima suprotstave nuklearnoj politici.
Rasel je bio čovek koji je svoje etičke principe živeo. Pored „Komiteta stotine“ osnovao je i Fondaciju za istraživanje mogućnosti očuvanja mira. Zajedno s Ajnštajnom bio je osnivač Pagvaškog pokreta, u kojem se okupljaju najistaknutiji naučnici i humanisti sveta da kao ljudi od nauke i mislioci, odgovorni pred istorijom, upozore na opasnosti koje nastaju prihvatanjem trke u naoružanju te da predlože mere za otklanjanje ratne opasnosti. Možda je osnivanje „Raselovog suda“ za utvrđivanje zločina u Vijetnamu vrhunac Raselove predanosti miru i čovečanstvu. Rasel je bio uveren da, kada zakoni zemlje protivreče zakonima humanosti, odgovorni građanin treba izabrati zakone humanosti.

Bertrand Rasel rođen je 1872. godine u uglednoj aristokratskoj porodici, poznatoj po svom učešću u političkom životu Engleske od vremena Henrika VIII. Roditelji su Bertrandu izabrali za vaspitača jednog slobodnog mislioca, ali zbog njihove prerane smrti odgojila ga je baka, škotska prezbiterijanka. Kada je kao jedanaestogodišnjak učio Euklidovu geometriju nije se mogao pomiriti s tvrdnjom da se aksiomi ne mogu dokazati, te je odlučio uporno tragati za osnovnim principima koji bi bili apsolutno nesumnjivi i dokazivi. Drugi važan trenutak u njegovoj mladosti je bio kada je, poput Dekarta, došao do zaključka da se u sve može posumnjati osim u vlastitu egzistenciju.
U dobi od 15. do 18. godine života intenzivno se bavio ispitivanjem religijskih dogmi, u nadi i želji da će naći racionalne razloge da bar neku prihvati, ali ih je – jednu po jednu – sve odbacio kao neosnovane. Najznačajnija godina u njegovom intelektualnom razvoju je godina 1900., kada je prisustvovao međunarodnom kongresu filozofa u Parizu. Tu je bio impresioniran italijanskim filozofima koji su pokazivali naročitu preciznost u mišljenju i izlaganju, a koju nije nalazio kod drugih filozofa. Sledećih 10 godina života posvetio je matematici. Nakon objavljivanja The Principles of Mathematics 1903. godine, zajedno s učiteljem Whitheadom pripremio je obimno trotomno delo Principia Mathematica, u kojem je izvršena redukcija aritmetike na logiku.
Dve su crte Raselovog karaktera bile stalne: zainteresovanost za istinu, s jedne strane, i za dobrotu, s druge strane. Pomalo zamoren matematikom i nezadovoljan rezultatima koje nudi filozofija, uporno je postavljao pitanje: postoji li ikakvo znanje na svetu koje je tako sigurno da nijedan razuman čovek ne može u njega posumnjati, te što treba učiniti da život na zemlji postane srećniji. Stoga su pored matematike i filozofije najveće Raselove preokupacije bile istorija i politika. Nakon dugih lutanja zaključio je da se pouzdano znanje može tražiti jedino oslanjajući se na nauku i ljudsko iskustvo.

Zanimljivo je da je Rasel nakon izbijanja Prvog svetskog rata došao do zaključka da je ratu sklona većina tzv. običnih ljudi, te da državnici i diplomate nisu jednini krivci za izbijanje ratnih sukoba. Snažan lični pacifizam Rasela je odveo u iskreno simpatiziranje Oktobarske revolucije, ali samo dok 1920. godine nije posetio SSSR. Nakon toga, premda je izgubio svako poverenje u kapitalizam, odlučno se suprotstavio boljševičkom socijalizmu. Osetio je iskrene simpatije prema tradicionalnim vrednostima drevne kineske kulture, premda je naslućivao da bi se i ona uskoro mogla boljševizovati. Jedini element u evropskoj civilizaciji koji je celog života cenio je onaj koji je došao od starih Grka.

Odbačen od svoje klase zbog opora ratu i oštre kritike kapitalističkog načina života, napušten od levice zbog kritike boljševičkih metoda izgradnje socijalizma, Rasel je dugo bio usamljeni mislilac i socijalni reformator. Držao je da je osnovni problem savremenog sveta u tome kako uskladiti industrijalizaciju s humanističkim načinom života, posebno s individualnom slobodom. Doživeo je mnoge javne napade u štampi, a godine 1940. odbijena mu je bila kandidatura za predavača na američkom univerzitetu New York City College, s obrazloženjem da u svojim spisima bogohuli i opovrgava sve vrednosti te da mu se ne sme dopustiti da kvari omladinu.
Potkraj života Russel je ipak dobio javna priznanja, ne samo Nobelovu nagradu za književnost, nego i brojna priznanja u naučnoj i progresivnoj javnosti vlastite zemlje i sveta.
Svoj vlastiti filozofski sistem Rasel je počeo izgrađivati oko 1898. godine. Na liniji racionalizma XVIII. stoleća, ponesen rezultatima moderne nauke, Rasel je pokušavao spojiti empirizam i racionalizam, dedukcionizam i indukcionizam, pa čak i prevazići suprotnost između materijalizma i idealizama, nastojeći zasnovati novu filozofiju, koja bi bila u odlučnoj opoziciji prema svakoj metafizici. Često je menjao svoja gledišta, odbacivao jedna a usvajao druga, dakako, isključivo u smislu njihova daljnjeg razvoja i usavršavanja. Mnogi njegovi kritičari pogrešno su mu zamerali da je svakih nekoliko godina proizvodio novi filozofski sistem. Nešto je, naime, ipak bilo konstantno u Raselovoj filozofiji: logički atomizam, odnosno metoda logičke analize. Logički atomizam on opisuje kao metodu analize stvarnosti čiji su poslednji rezultati logički atomi (ne poslednje čestice materije, nego logičke ideje o poslednjim elementima od kojih su sačinjeni analizirani predmeti stvarnosti). Premda je neko vreme bio dualist, verujući da realno postoje „duh“ i „materija“, kao nezavisni entiteti, koji se ne mogu svesti jedan na drugi niti na nešto treće, kasnije je zaključio da rezultati moderne nauke takvu podelu ne dopuštaju, te da je ona ušla u filozofiju iz religije. Jedna od sigurno najbitnijih posebnosti njegove filozofije je bila razdvajanje filozofije prirode i filozofije vrednosti.

Rasel je u etici XX. stoleća dao značajne priloge. Došao je do originalnih rešenja o gotovo svim bitnim pitanjima etike, inspirirao je neke nove orjentacije u meta-etici. Savremena meta-etika je vrlo kritična prema celokupnoj ranijoj filozofiji morala. Moderni etičari tvrde da su njihovi prethodnici u istoriji postupali nekritički: oni su, naime, najpre utvrđivali najviše dobro, te onda iz njega izvodili pravila i norme za moralnu praksu.
Etička teorija Bertranda Rasela nije jedinstvena. On je i u tom području duhovne delatnosti, kao i u drugima, menjao svoje poglede. Kao što je u sferi znanja sve rigoroznije primenjivao metodu logičke analize, vodeći se trajnim motivom spoznaje istine, tako je i u etici, rukovođen trajnom težnjom da pridonese ostvarenju sretnog života za sve ljude, stalno tragao za prirodom vrednosnog fenomena i formulom univerzalne ljudske saglasnosti u pogledu najviše vrednosti, cilja i smisla života, kao i kriterijuma ljudske delatnosti. Dok je u prvoj fazi (etičkog intuicionizma) Rasel smatrao da su vrednosti nenaturalna, ali objektivna svojstva stvarnosti, u drugoj je fazi video vrednosti kao izraze naših želja (etički emotivizam). Moralni subjekt on vidi kao nepogrešivog sudiju u izboru ciljeva i vrednosti. Time se suprotstavio apsolutizmu i autoritarizmu u etici, te je ovakava teorija smatrana psihološkom osnovom demokratske teorije slobode.

Naglašavanjem uloge emocija i želje Rasel je inspirirao čitav etički emotivistički pokret, koji je postao najdominantniji u anglosaksonskim zemljama. Ali Rasel nije ostao na čisto emotivističkim pozicijama, nego je produžio tražiti objektivnu osnovu etičkih stavova, te je došao do značajnog zaključka da oni ne izražavaju samo subjektivne želje nego i nešto opštije po svom sadržaju. Po tom Raselovom shvatanju etika ima zadatak utvrditi opšte principe iz kojih se onda mogu izvesti pravila ponašanja. U raznim vremenima u različitim krajevima, pa i u istoj zajednici u isto vreme, postoje različita pravila ponašanja. Rasel postupno prelazi od subjektivnog etičkog emotivizma prema objektivno-društvenom emotivizmu. On misli da moralni i pravni kodeksi moraju biti prilagođeni promenama uslova, imajući u vidu opšte dobro za sve, a to je: dobar život, ispunjen srećom, inteligencijom, razumevanjem i ljubavlju. Ne može biti „dobro“ jednostavno ono što se želi, jer – ljudske se želje sukobljavaju. Neka moralna načela kao da su opšteljudska, univerzalna, i bez njih, čini se, nijedna ljudska zajednica ne bi mogla opstati. Ta načela mogu se gotovo empirijski utvrditi.

Inače, moralna pravila, drži Rasel, treba poštovati samo ako imaju dobre posledice, u suprotnom treba ih menjati. Moralna pravila su, pri tome, otelovljena u čovekovoj savesti. Tri su kriterijuma za opravdanje moralnih postupaka:

  • autoritet moralnih pravila,
  • svest i motiv,
  • posledice.

One želje koje nisu u suglasnosti s opštim željama čovečanstva nisu vredne ili moralne želje. Tako se etika približava politici. U ovoj fazi (etičkog naturalizma) Rasel tvrdi da se pojam „dobro“ može definisati i da se etika mora povezati s politikom, te se u tom smilsu može i naučno tretirati. Time je, zapravo, Rasel odbacio ne samo svoj početni stav o neodredljivosti „dobra“ te kasniju poziciju o etičkim stavovima kao izrazima ličnih želja, nego i stav o nedokazivosti osnovnih etičkih vrednosti. U posljednjoj fazi svojih etičkih promišljanja on etiku postavlja uporedo s ostalim vrstama znanja, premda s manjim stepenom egzaktnosti, analogno prirodi samog predmeta. Dok je ranije mislio da etička objektivnost može biti politička, a ne logička i empirijska, on kasnije ide korak dalje i tvrdi da su vrednosne i moralne propozicije deskriptivne i istinite ili pogrešne. Moralni su sudovi faktički i naučni, premda su bazirani na željama.

Etička verovanja su kroz istoriju imala dva vrlo različita izvora: jedan politički i drugi povezan s ličnom religioznošću i moralnim uverenjima. U Starom zavetu oni se pojavljuju odvojeno, jedan kao zakon, a dugi kao proroci. S ovim dualizmom se mora računati, jer bez građanske moralnosti zajednice nestaju, a bez lične – njihovo održavanje nema vrednosti. Pri tome Rasel odbacuje svaki autoritet u etici, bio to bog, istina ili savest, što je sve u sebi kombinovalo tradicionalni moral, te drži da se mogu objektivno postaviti temeljne etičke propozicije, kao da su naučne. Njegova je teorija bazirana na emocijama, rukovođena znanjem te okrenuta opštedruštvenoj saglasnosti.
Rasel je antitradicionalno i antimetafizički orjentisan, u duhu moderne nauke, u kojoj traži oslonac, te na osnovu rezultata nauke, istorije ljudske misli i ljudskog iskustva, stojeći čvrsto na empirijskom tlu, on zasniva svoje refleksije o čoveku, razbacane po brojnim delima.
Čovek je, smatra Rasel, deo prirode, a ne nešto što bi prirodi bilo suprotstavljeno. Čovek je prirodni fenomen. Čovekovi misaoni i telesni pokreti slede iste zakone koji opisuju kretanje zvezda i atoma. Kao deo fizičkog sveta, koji sam po sebi nije zanimljiv, čovek je kao i ostala materija sastavljen od elektrona i protona, te kao i oni podleže istim zakonima koji vladaju u celom svemiru.
Sa stanovišta svemirske beskrajnosti život je nevažan fenomen; vrlo malo zvezda imaju planete, vrlo malo planeta može podržavati život. A i na zemlji život pripada samo maloj količini materije blizu zemljine površine; dugo vremena nije bilo života na zemlji i jednom će verovatno nestati. Stoga se živa materija ne može uzeti kao svrha celog stvaranja univerzuma. Ali ne postoji niti neki neutralni arbitar koji bi mogao oceniti vrednost čoveka u svemiru. Čak ako se i uzme da su ljudi vrhunac stvarateljskog akta, ipak im nešto nedostaje u sjaju.
Čovek je samo jedna vrsta živih bića na ovoj planeti. Mi ne znamo da li na nekoj drugoj planeti takođe postoje racionalna bića. Mi malo znamo o svojoj suštini. Samo je delimično poznata istorija čovečanstva, a budućnost ljudskog roda je potpuno neizvesna. Pretpostavlja se da se čovek izdvojio iz životinjskog sveta pre milion godina. Čovekovo je postojanje dugo u odnosu na istorijsko vreme, ali je vrlo kratko u odnosu na geološke epohe.

Rasel se zalaže za naučni pristup ljudskoj prirodi i motivima ponašanja pojedinaca i grupa. On sam tvrdi da su kod ljudi primarni oni motivi koji su vezani za održanje: hrana, krov nad glavom, odeća i razmnožavanje, Ali kada je ovo zadovoljeno, drugi, sekundarni, motivi postaju vrlo jaki: prisvajanje, rivalstvo, zavist i ljubav prema moći. To su, zapravo, najvažniji ljudski motivi, i većina ljudskih aktivnosti može se svesti na te temeljne motive, kaže Rasel. Pri tome se Rasel poziva na istraživanja psihologa, koja su otkrila šta je nasleđeno, a šta stečeno u karakteru odraslog čoveka. Kod novorođenčeta se mogu primetiti tri instinkta, pored osnovnog za hranom: novorođenče je uplašeno kada je bez zaštite, ono je ljuto kad je previše utegnuto i ono je zadovoljno kad ga milujemo.
Kao što je shvatanje razvoja univerzuma u smislu progresivnog ili regresivnog kretanja naučno neutemeljeno, tako i pridavanje svemirske važnosti ljudskim nadama i strahovima nije naučno opravdano. Strah i nada su često ljudske tvorevine, one dolaze iz vremena čovekovog detinjstva i boravka u džungli. Za čovekovo oslobađanje od strahova potrebna je pre svega istina o samom sebi, a ne tradicionalni i nepotrebni mitovi.
Ljudski duh, kao i telo, ima dve komponente – naslednu i stečenu. Dok je za telo bitna nasledna, za duh je važna stečena komponenta. Duh i njegova sposobnost učenja su ono najvažnije po čemu se čovek razlikuje od životinje. Prema nekim antropolozima razvoj čoveka i njegovog mozga trajao je oko 500 000 godina, od tada se čovekova prirodna inteligencija nije bitno promenila. Najbolji dečak od prije 500 000 godina, koji bi imao sve uslove za školovanje, uspeo bi u učenju kao i njegov savremeni vršnjak.
Rasel ističe da je moguće menjati ljudsku prirodu i da se ljudska bića menjaju brže nego životinjske vrste, a civilizovani čovek brže od primitivnog. Prema Raselu, isto kao i prema shvatanjima francuskih materijalista XVIII. stoleća, svako je ljudsko biće produkt nasleđa i uticaja okoline, vaspitanja i mogućnosti za akciju. Stoga Rasel baš kao i oni zahteva promenu okolnosti putem vaspitanja ljudi, premda nije jasno – ko će vaspitati vaspitače, kad su i oni produkt sredine koju treba prevaspitati. Rasel prihvata da postoje inherentne prirodne predispozicije, različite kod različitih naroda, a koje zajedno s spoljašnjim uslovima stvaraju određene karaktere, ali on kategorički odbacuje tvrdnje da se ljudska priroda ne može ni malo promeniti. Doduše, on priznaje da promenjivost ljudske prirode ima i svoje granice.
Istražujući ljudsku prirodu, odnosno čoveka kao vrstu među drugim vrstama, Rasel je došao do zaključka da su u osnovi svih ljudskih aktivnosti prirodni impulsi (pri čemu ne pravi razliku između tih impulsa i instinkta, ostavljajući nas u neizvesnosti da li je instinkt u osnovi ljudske prirode kao i kod životinja, ili je impuls za ljude ono što je instinkt za životinje, a ne znamo ni da li je impuls ili instinkt onaj posljednji element koji se ne može svesti na nešto još osnovnije ili elementarnije).
Ti impulsi su usađivani duboko u ljudsku prirodu, kroz stoleća čovekovih odnosa s prirodom, s drugim drugim ljudima i sa samim sobom, i to kroz selekciju. Po svojim impulsima čovek je kompleksniji od svih drugih životinja. Nije poželjno slabljenje tih impulsa, nego njihovo upravljanje prema životu i rastu, njihova konstruktivnost. U tome mogu ključnu ulogu odigrati vaspitanje i obrazovanje, kako u detinjstvu i mladosti, tako i, kasnije, kroz društvene institucije i celinu društvenih odnosa.
Razum, inače, nije niti može biti uzrok ljudske aktivnosti, nego samo njen regulator. On nema veze s izborom cilja – izbor cilja određuju impulsi, razum ima presudan značaj u izboru sredstva, puta prema ostvarenju cilja koji se želi postići. Impulsi po sebi, kao i priroda po sebi, etički su neutralni. Ali je na ljudima da na osnovi impulsa učine što mogu od svog života. Pri tome važno je istaći, prema Raselu, da se ništa dobro, vredno i srećno ne može postići protiv impulsa. Rasel se oštro suprotstavlja onim koncepcijama života, naročito religioznim, koje čoveka određuju kao pre svega duhovno biće, te ignorišu životne impulse.
Premda je po svojoj instinktivno-impulsnoj strukturi čovek sličan životinjama, ima, po Raselu, i bitnih razlika između čoveka i životinja. Neke od tih razlika su emocionalne, a neke intelektualne. Jedna od emocionalnih razlika je da su neke ljudske želje, u odnosu na životinjske, u osnovi bezgranične, nemoguće ih je u potpunosti zadovoljiti. Imaginacija neumorno tera i iscrpljuje ljudska bića. Ono što je čoveku potrebno za sreću, čoveku je nemoguće ostvariti, jer su zemaljske mogućnosti ograničene. Ljudi se žele proširiti dokle god im seže mašta, a životinje su zadovoljne s postojanjem i reprodukcijom.
Što se čovekove društvenosti tiče ona nije specifično ljudska osobina. Saradnja i jedinstvo grupe imaju osnovu u instinktu koji nalazimo kod svih društvenih životinja (najpotpunije kod mrava i pčela). Ali socijalni život mrava i pčela je mehanički i statičan, dok ljudi, premda nalaze korisnim živeti u zajednici, imaju uglavnom individualne želje. Otuda teškoće socijalnog života i potreba za permanentnom vlašću u zajednicama. Čovek, naime, nije potpuno društven, kao što su to pčele i mravi, nego je poludruštvena životinja. Neki su mu impulsi društveni, a neki individualni. Pri tome, prema Raselu, ne može se reći da je samački dio ljudske prirode manje vredan od socijalnog. Mistici, pesnici, umetnici, naučnici – u svom najintimnijem biću su usamljeni.
Od svih socijalnih grupa nesumnjivo je instinktivno najjača porodica. Za potpunu harmoniju u porodici bio je dovoljan incest-tabu, ali je on za pleme morao biti proširen raznim složenim pravilima egzogamije i dopunom u vidu običaja i moralnih normi. Tu su običaji održali pobedu nad instinktima. Pri tome jedna plemenska pravila vrede za članove plemena, a druga za strance izvan konkretne plemenske zajednice, na jednoj strani stoji solidarnost, a na drugoj sumnjičenje, rivalstvo i rat.

Sve što je pogrešno u ljudskim odnosima, misli Rasel, dolazi otuda što individualistički impulsi pretežu nad grupnim ili obratno. Socijalna kohezija ne može biti efikasna ako nema psihološku dopunu u osećajima pojedinaca. Socijalna kohezija je delimično instinktivna, a delimično razumna. Socijalna kohezija je započela lojalnošću prema krvnoj grupi, ona je bila pojačana strahom od neprijatelja, te je rasla delimično prirodno, a delimično namerno, dok nije dostigla velike sinteze kakve danas poznajemo u vidu nacija.
Rasel drži da najvišu vrednost treba tražiti u pojedincu, a ne u kolektivu. Dobro društvo je samo sredstvo za dobar život pojedinaca koji ga čine, a ne nešto što ima vrednost samo po sebi. Rasel smatra slobodu pojedinca glavnim uslovom ostvarenja dobrog života.
U prirodi je čoveka da stalno bude u konfliktu s nečim. Borba u kojoj je čovjek angažovan je trostruka:

  • čovek i priroda,
  • čovek i čovek,
  • čovek sam sa sobom.

Konflikt s prirodom čovek vodi pomoću nauke i tehnike. Konflikt s drugim čovekom vodi se politikom i ratom. Unutrašnji konflikt do sada se vodio putem religije. Konflikt s prirodom Rasel smatra u izvesnom smislu temeljnim, jer je pobeda u ovom području bitna za održanje i povećanje broja ljudskih bića. Ali, po Raselu, dolazi vreme kada čovek može postati bogatiji putem sporazuma s pređašnjim protivnikom, nego putem konflikta s njim. Zahtev je modernoga doba da se konflikti umanje i ublaže, kako konflikti čoveka s čovekom tako i konflikti čoveka sa samim sobom (konflikti u čoveku). U unutrašnjoj borbi jedna je strana nazvala drugu grehom i odlučila je pobediti je. istina, ta pobeda nije nikada bila tako potpuna, kao pobede u spoljašnjim konfliktima, i posle svake pobede sebe samog, greh bi uvek iznova pokazao svoju ružnu glavu.
Rasel zagovara rešavanje spomenutih konflikata uspostavljanjem harmonije, sklada. To je tim lakše postići što čovek bolje poznaje pozadinu konflikata. Nakon što je postalo moguće osigurati dovoljno hrane za sve, nakon što je tehnika omogućila saradnju na širokoj osnovi, konflikti čoveka s drugim čovekom postaju anahronizam, treba ih prevladati političkim i ekonomskim ujedinjenjem, takvim kakvo predlažu zagovornici svetske vlade. Ali, harmonija među ljudima ne može biti dovoljno stabilna, sve dok svaki čovek ne postigne iskrenu harmoniju sa samim sobom, dok sebe ne prestane posmatrati kao neprijatelja koga treba savladati.

Konflikti između čoveka i čoveka, odnosno između raznih ljudskih grupa, izazvani su ekonomskim interesima, rasnim ili verskim razlikama. Cilj rata je – obično – postizanje veće moći i bogatstva. Ali na delu je i zadovoljstvo primenjivanja vlasti nad drugima i življenja na račun tuđeg rada. Međutim, prema Raselu, odlučujući podstrek ratu daje impuls koji predstavlja ispunjenje jedne strane ljudske prirode. Ratove je teško suzbiti upravo zato što izviru iz impulsa više nego iz kalkulacije o isplativosti rata. Ona ista vitalna energija koja proizvodi sve što je najbolje, proizvodi i rat te ljubav prema ratu. Taj impuls prema konfliktu s drugim čovekom, odnosno prema ratu, na delu je kod velikog broja ljudi. Stoga je rat permanentna društvena institucija svih slobodnih zajednica, i pored činjenice da je najveći broj nacija najviše vremena u stanju mira. Premda ratove proglašavaju vlade, ratovi su rezultati akumuliranih strasti u ljudima. Zato, da bi se rat odbacio kao sredstvo rešavanja konflikata, potrebno je pre svega očistiti ljudska srca od otrova koji vode ratovima: od preteranog ponosa i straha, od zavisti, pohlepe, prezira i mržnje. Oni čine rat razložnim. Rat je okružen opsesijom tradicije, svetih knjiga, obrazovanja, mitova o junaštvu itd.
Pri tumačenju rata Rasel posebno ističe momenat straha, duboko usađenog u čovekovu mentalnu strukturu. Strah je, po Raselovom shvatanju, praiskonski teror koji čovek nosi sa sobom iz džungle. On razlikuje strah kao emociju i strah kao racionalno predviđanje opasnosti. Dok je ovaj posljednji realan i kao mera opreza do izvesne mere nužan, strah kao emocija, animalna reakcija i predrasuda je velika prepreka čovekovom slobodnom razvoju. Iz straha nastaju mržnja i zavist, ali i podređivanje vođama u vreme opasnosti. Strah je, pak, duboko prirodna psihološka karakteristika čoveka. On se manifestuje u atmosferi ratne groznice iz koje rat neposredno nastaje, a koja, kao izraz straha, ima duboke korene u istoriji, sve od divljaštva i varvarstva.
Na istoj liniji Rasel tumači i rasni antagonizam, kao iracionalno nasleđe koje potiče od naših animalnih predaka, jer je i njemu koren u instinktivnom strahu od stranog i nepoznatog, koje se ne može proceniti, pa stoga izgleda opasno. Upravo taj iracionalni strah, a ne hrabrost, u osnovi su svih progonitelja i tlačitelja (npr. Hitler).

Dosadašnja saradnja u društvu bila je gotovo potpuno utemeljena na sili; sila je vladala čak i u seksualnim odnosima, jer su zarobljene žene uzimane u konkubinat. (Uopšte, za podređenost žene muškarcu Rasel nalazi razlog u jačim muškarčevim mišićima.) Tek od 1918. godine počinje postepena saradnja između žena i muškaraca. Ali, to je više posledica tendencije da se sva moć kocentriše u rukama države: žene su se emancipovale od muškaraca u onoj meri u kojoj su i žene i muškarci postali robovi države. Otakako je nastala država, smatra Rasel, čovek je počeo činiti mnoge grozote, kao što su: rat, ropstvo, podjarmljenost žena, masovno uništavanje protivnika… Svemu tome Rasel vidi kao primarne ne društvene uzroke, nego psihološku građu čoveka, njegovu impulsivnu prirodu.

Običan čovek ne može živeti srećno bez takmičenja, jer je od njegovog nastanka to bio oblik njegovog života. Ali ta sklonost takmičenju može poprimiti manje štetne oblike u sportu, u nauci, u umetnosti… Zanimljivo je da niti odsutnost svih opasnosti ne znači automatski punu sreću za čoveka, kojemu su, pored elementarne sigurnosti potrebne i – avanture. Stvaraoci utopija i socijalni reformatori, prema Raselu, redovno zaboravljaju da veliki dio ljudske sreće zavisi o aktivnosti, a samo mali ostatak da je sadržan u pasivnom zadovoljstvu.
Od nebrojenih čovjekovih želja (impulsa) glavne su želja za moći i za slavom, smatra Rasel. Te dve želje nisu identične, ali su vrlo srodne. Čak i kad ljudi dostignu priličan stepen udobnosti, i pojedinci i zajednice teže daljem uvećanju svoje moći, odnosno bogatstva. To, međutim, nipošto nije ekonomski motiv. Moć, baš kao i energija, ima različite oblike: bogatstvo, naoružanje, vlast, uticaj na javnost… Ipak, ljubav prema moći, premda je jedan od najjačih ljudskih motiva, vrlo je nejednako raspoređena te je ograničena raznim drugim motivima, na primer: ljubavlju prema zadovoljstvu i lagodnosti, čak i ljubavlju prema saglasnosti. U smislu Adlerove podele na podređujuće i podređene tipove ljudi, Rasel smatra oba tipa nepoželjnima, naročito u njihovim ekstremnim oblicima, te prednost daje trećem tipu, koji odbija i vođstvo i podređenost, ali se takvi ljudi teško uklapaju u društvo, te nalaze slobodu u samoći. Samo, neretko oni koji se povlače u samoću nisu iskreno indiferentni prema moći, nego su često nesposobni osvojiti je uobičajenim načinima.

Dosadašnji čovekov konfliktni stav prema prirodi, prema drugom čoveku i prema samome sebi, mora, prema Raselu, upravo iz razloga čovekova opstanka, iz kojeg se taj stav i razvio, biti zamenjen sklonošću za saradnjom (s prirodom, s drugim čovekom i sa samim sobom).
Raselova koncepcija moći naglašava ulogu impulsa, strasti, emocija, ličnosti, slučaja, forme, stihije i drugoga što je izvan bilo kakve istorijske zakonitosti. Rasel je načelno odbacivao postojanje opštih zakonitosti u istoriji, uključujući i teorije rasta i propadanja (u smislu preterane analogije s individualnim životom). Ipak, on primećuje permanentno ciklično kretanje: rođenje, rast, opadanje i smrt – u imperijama i civilizacijama kao i u slučaju životinja u polju. Stare imperije Egipta i Vavilona zbrisala je Persijska imperija, Persijanci su bili zbrisani od Makedonaca, Makedonci od Rimljana, Rimljani od Arapa i Teutonaca… Pri tome, nesumljiv je neprekidan stalni napredak, posebno u dve stvari: u unapređenju znanja i u rastu i širenju organizacija, naročito država.
Ipak, i nauka i države izvori su kako dobra tako i zla: nauka je učinila ratove destruktivnijima, a velike države – proširenijima. Jedini lek za sprečavanje rata je stvaranje svetske države ili superdržave, kadre da rešava međunacionalne sporove bez rata. No za to je, prema Raselu potrebna što veća povezanost ljudi na svim kontinentima te više ljudske solidarnosti. Rasel, inače, nalazi da je demokratsko društveno uređenje, premda ne i savršeno i kompletno, ipak najbolje. Analizirajući propagandne, psihološke i edukativne uslove kroćenja moći on se zalaže za princip objektivnosti informacija te za naučni pogled na svet.
O savremenoj civilizaciji, jednako kao i o dosadašnjoj istoriji, Rasel nema visoko mišljenje, a budućnost je neizvesna. Ipak, Rasel misli da bi ljudi poučeni prošlošću, te svesni savremenih tendencija mogli izabrati sretniju budućnost. Da li će ljudi izabrati život ili smrt, sreću ili nesreću, zavisi o samim ljudima, a ne ni o kakvoj spoljašnjoj sili. Tendencije savremene civilizacije vode kako dobru tako i zlu, strasti nas vode destrukciji, a inteligencija nas upozorava da bismo morali izabrati drugačiji način života, ukoliko želimo opstati. Sasvim je, međutim, neizvesno, da li će uspeti pobediti razum ili će ovaj naš svet završiti u katastrofi (kako je pretpostavljao Albert Ajnštajn).
Ukazujući na granice i teškoće nauke, Raseli pak ne vidi drugi način za zasnivanje istine i drugu osnovu za ljudska verovanja. On se svom snagom suprotstavlja pokušajima obezvređivanja nauke, samo zato što na svom putu nije uspela naći odgovore na sva ljudska pitanja. Zalažući se za naučni stav u verovanju i delovanju Rasel se odlučno suprotstavlja svakom misticizmu. U naučnom mišljenju želje nemaju nikakvog udela, te to olakšava sagledavanje objektivne istine, realnu orjentaciju u delovanju i ostvarivanju srećnog života. Na žalost, uvođenje toga načina mišljenja napreduje vrlo sporo, jer je ljudima teže zasnivati svoje poglede na objektivnim dokazima nego na subjektivnim željama, odnosno nadama.
Nauka kao zadovoljenje intelektualne radoznalosti je vrednost po sebi, ali ona je i izraz impulsa za moći, kada je primenjujemo u proizvodnji. Međutim, upravo ta praktična strana je i zabrinjava Rasela, jer ljudi mogu s naukom postupiti na različite načine. Ipak, on ne uzdiše za tzv. prirodnim životom (kao Lao Ce ili Ruso). Rasel zagovara naučni napredak, ali i ističe da naučni napredak sam po sebi nije dovoljan, te da je za stvarni napredak najbitnije napredovanje u mudrosti (pri čemu se misli i na intelekt i na emocije). Kako čovek u svojoj osnovi nije racionalno biće, vrlo je važno da se vaspitanjem, tj. obrazovanjem pobuđuju kod ljudi plemeniti ciljevi, plemenite emocije, konstruktivni (a ne destruktivni) impulsi.
Moderna tehnika dala je čoveku neverovatno veliki osećaj moći, koji bitno utiče na njegov mentalitet. Moderni je čovek toliko obuzet moći da se ne pita, kao antički čovek, šta je šta, nego šta se može od čega napraviti. Tako oslobođena ljubav prema moći potisnula je sve druge impulse, uključujući uživanje u lepoti ali čak i roditeljsku ljubav. Dok je tradicionalna religija razvijala verovanje u čovekovu ovisnost o bogu, moderne ideje uzdižu čovekovu beskrajnu moć. Ako se ljudi u međuvremenu ne promene nabolje, te ne postanu plemenitiji, ljudski život može postati najgori od mogućih oblika života. Svetska država u tom slučaju ne bi nimalo pomogla, nego upravo obratno. Verovanje da nauka sama po sebi donosi napredak, po Raselu je samo iluzija XIX. stoleća.
Stvarni napredak, u smislu stvarnog poboljšanja života, zavisi u prvom redu od samih ljudi, uveren je Rasel. Treba, kaže on, menjati društvene institucije, vaspitanjem, tj. obrazovanjem, podsticati dobre strane čovekove ličnosti, podsticati kreativnost, ljubav, mudrost, i to uveravanjem i reformama, a ne revolucijama.
Rasel je energično odbacivao silu (nasilje) kao sredstvo rešavanja društvenih pitanja, uključujući i ona međunarodna. On vidi izlaz iz začaranog kruga jedino u strpljivom aktivnom prosvećivanju svih, od običnih ljudi na ulici do najodgovornijih državnika. On se u tom smislu ne oslanja ni na koju posebnu društvenu snagu, jer ona ne bi bila dovoljna garancija da će biti ostvareni principi humanizma i srećnog života na ovoj planeti punoj istorijskih naslaga mržnje, osvete i težnje za dominacijom nad drugima.
Moderna nauka i tehnika, odnosno tehnička civilizacija, smatra Rasel, nosi sa sobom industrijalizam u ekonomiji i povećanu organizaciju u celokupnom društvenom životu. Organizacijom društvo postaje jače, ali se umanjuje sloboda pojedinca, širi se sveopšta uniformiranost. Nesumnjivo je da se industrijski svet može održati samo uz još veću organizovanost nego što je danas imamo, ali ona treba biti samo sredstvo za bolji život, nipošto cilj po sebi. Postupci modernoga čoveka determinisani su ne samo spontanim impulsima, nego i svesnim ili nesvesnim uticajem grupa kojima pojedinac pripada: kolektiva u kojem radi, sindikata, političke stranke, štampe, radija i televizije, škole, crkve i države – kao najdominantnije organizacije. Moderni je čovek daleko manje individualan nego srednjovekovni seljak ili zanatlija. Moderni čovek sve više postaje rob države i njenog univerzalnog monopola. Država nadzire školu, sredstva masovnog komuniciranja, mladi dobijaju svoje ideale od holivudskih producenata nove religije obožavanja tehnike, bogatstva, moći, uspeha, takimičenja, rivalstva…
Rasel odbacuje princip individualne koristi ili zadovoljstva, koristi ili zadovoljstva pojedinca, kao ključni etički princip, insistirajući na maksimalnoj sreći maksimalnog broja ljudi. On drži da nije moguća sreća pojedinca bez opšte sreće. Ali, on je i protivnik neke apstraktne opšte sreće, koja ne bi bila ujedno i sreća za pojedince koji čine konkretnu zajednicu.
Raselu je jasno da su moderne organizacije sa svojim izvršnim funkcionerima neminovne, ali je nevolja u tome što na njihovo čelo redovno dolaze ljudi vođeni ljubavlju prema moći. Protiv njihove moći pojedinac ne može ništa učiniti. Organizaciji se može suprotstaviti samo druga organizacija. Ali konflikti među organizacijama su vrlo opasni, to više što je veća njihova unutrašnja moć nad članovima. Država koja je iznutra despotska, biće i prema spolja ratoborna. Zato je važno maksimalno ograničiti kompetencije države u odnosu na pojedinca. Funkcije države su opravdane samo u meri pružanja potrebne zaštite prema unutra zakonom i policijom, a prema spolja – vojskom.
U savremenim prilikama sloboda kao da je u opasnosti da nestane, ali Rasel to ne smatra neizbežnim. Treba, po njemu, naći sredinu između željene pune slobode i realno ograničene slobode. U organizaciji u kojoj pojedinci sudeluju sa živim interesom i u kojoj izvršni organi uživaju poverenje, žrtvovanje slobode može biti podnošljivo. Premalo slobode u društvu dovodi društvo u stagnaciju, a previše u haos. Važno je reći da je zadovoljenje fundamentalnih ljudskih potreba za hranom, pićem, zdravljem, odećom, domom, seksom i roditeljstvom minimumom slobode, i onaj koji je lišen ma koje od ovih potreba nije slobodan, ma što se drugo uključivalo u pojam slobode.
Sloboda se ne može proširivati ukidanjem institucije vlasti, nego njenim ograničavanjem. Želje jednog čoveka mogu biti potpuno suprotne željama drugog čoveka, te bi anarhija, u stvari, značila slobodu za jače, a ropstvo za slabije. Sloboda ne znači pravo na vršenje presije nad drugim čovekom, nego pravo da mislimo i da živimo kako izaberemo, s tim da to ne sprečava druge da čine isto. Princip slobode se svodi na jednostavnu mudrost i izreku: živi i pusti druge da žive!
Sve što je više od minimalnih potreba predstavlja komfor, te Rasel smatra da je opravdano da se neko liši komfora kako bi se osigurale potrebe drugoga. Rasel vidi jedino rešenje u demokratiji koja bi se oslanjala na nauku i u kojoj bi se sloboda pojedinca shvatala kao „mogućnost za inicijativu“. Dakako, pored nauke nužni su i moral, umetnost, mudrost, plemenite emocije, pravične i efikasne društvene institucije – sve u službi dobre svrhe i ljudski opravdanog cilja.
Jednu od glavnih opasnosti u savremenom svetu Rasel vidi u povećanju fanatizma. Suprotstavljeni fanatizmi izazivaju mržnju, sprečavaju slobodno istraživanje. Oni su u opoziciji prema naučnom napretku, oni progone suprotne poglede i sputavaju intelektualnu slobodu kao jednu od najvećih društvenih vrednosti. Istina često nije prijatna nosiocima moći, i ako oni budu mogli sprečavati njeno otkrivanje i saopštavanje, uslediće novo mračno doba, poput onoga iza briljantnog razdoblja antike. Rasel se najozbiljnije boji da bi bela rasa mogla ponovno poći putem fanatizma kakav su hrišćani preuzeli od Jevreja, verujući da je samo jedna religija istinita. Sada se tvrdi da je samo jedna ideologija istinita, ili samo jedan način života dobar, a da su svi drugi loši. U tome leži izvor netolerantnosti i velike opasnosti izbijanja rata.
Ljudi su skloni prihvatanju fanatizama, jer im oni daju osećaje sigurnosti i saradnje u grupi, čiji su članovi udruženi na temelju oduševljenja za jednu stvar. Nasuprot fanatizmu Rasel preporučuje toleranciju, prije svega toleranciju u pogledima.

Ono što stoji na putu ozdravljenja nisu fizičke ili tehničke prepreke, nego zle strasti u ljudima, ljudskim duhovima: sumnja, strah, žudnja za moći, mržnja, netolerantnost…. Lek je u ljubavi i saosećanju. Svirepost, zavist, rivalstvo i traganje za iracionalnom sigurnošću dovele su čovečanstvo na rub katastrofe. Novi način života ne može biti uspešan tako dugo dok je to čisto intelektualno uverenje. On se mora duboko osećati, duboko verovati, čak i u snu. Nedvosmisleno ima stvari koje nije dobro činiti, ali najgori način da ih se izbegava činiti je dati im etiketu greha, te ih tako učiniti neizdrživo atraktivnim.
Je li Rasel bio socijalista? Premda nije prihvatao ni jednu etabliranu socijalističku doktrinu, nego je nudio svoj koncept najboljeg uređenja društva, njega bez sumnje možemo smatrati socijalistom. Suština njegovog socijalizma čine sledeći stavovi.
Profit kao ekonomska kategorija na određenom je stepenu razvoja bio društveno koristan, ali je danas štetan. Budući da kapitalista ne vodi računa o potrebama zajednice, nego o svom profitu, on je neminovno u sukobu s interesima zajednice. Osim toga jagma za profitom vodi iscrpljujućem nadmetanju, nemilosrdnoj konkurenciji i ekonomskom imperijalizmu, što se više jednostavno ne isplati.
Zahvaljujući modernoj tehnologiji danas je moguće s malo rada postići pristojan komfor. Rasel drži da su četiri sata rada i potrebna i dovoljna za svakog zdravog čoveka, i kad bi svi radili toliko, za sve bi bilo dovoljno dokolice. Na žalost u kapitalizmu i radnik i kapitalista žele duži radni dan, prvi da bi imao veću nadnicu, a drugi da bi imao veći profit, pri čemu nezaposleni ostaju praznih ruku. Je li to mudro? Što se tiče etike prema kojoj je radišnost vrlina, Raselje vidi kao etiku vladajućih za siromašne, robove, kmetove itd. Za civilizaciju je esencijalna dokolica, a ne rad. Bez imanentne dokolice čovek je lišen najlepših stvari u životu.
Stalni strah od nezaposlenosti i neuspeha u poslu, karakterističan za kapitalistički poredak, jedan je od uzročnika duševnih bolesti, a želja za bogatstvom je često samo izraz želje za nedostajućom sigurnošću. Stalna nesigurnost uzrokuje mnogo nesreće u svetu. Raditi bi trebali svi koji su za rad sposobni, a nagrada bi trebala biti prema voljnosti za rad.
Sistem vaspitanja i obrazovanja u kapitalističkom društvu je nepravedan i štetan. Kvalitetno obrazovanje imaju samo deca bogatih, a talenti dece siromašnih propadaju. Rasel drži da bi država trebala preuzeti na sebe troškove izdržavanja dece, te omogućiti udatim ženama rad izvan porodice. Žene trebaju biti potpuno oslobođene zavisnosti od muževa. Umetnici su u kapitalističkom svetu poniženi jer rade za imućne pokrovitelje, koji su vrlo često neobrazovani. U modernom društvu širi se broj javnih ustanova i javnih službi, te je nad njima neophodna javna kontrola. Rasel smatra da internacionalističko socijalističko društveno uređenje smanjuje verovatnoću ratova, koji vrlo često imaju ekonomske motive. U kapitalističkom se društvu sve stvari mere prema njihovoj upotrebi, a trebalo bi ih meriti prema njihovoj pravoj vrednosti.
Rasel, dakle, zaista preporučuje socijalizam kao najadekvatnije rešenje. Pri tome on ga ne povezuje s ovom ili onom društvenom snagom, nego ga preporučuje svim klasama i svim pojedincima, odgovornim državnicima i običnim ljudima na ulici. Socijalizam koji Rasel predlaže svojevrsni je kosmopolitski humanizam. Rasel je pristalica socijalizma u razvijenim zemljama, koji bi se ostvario mirnim putem, argumentima i postupno. On oseća simpatije za anarhizam, ali vidi ga samo kao ideal kojemu treba aproksimativno težiti, jer – kad bi se i ostvario – on bi se raspao za nekoliko godina. Rasel ne prihvata marksistički socijalizam jer u njemu ima preveliku ulogu moć države. On je pristalica tzv. gildskog socijalizma, koji usvaja sve što je vredno u socijalizmu i sindikalizmu. Taj socijalizam nije za ukidanje države, ali je za njeno konsekventno smanjivanje. Fabrike bi, prema tom modelu, bile slobodne odlučivati o vlastitoj produkciji. Vlasnik je država, ali upravljaju gilde plaćajući državi rentu. Svaka gilda samostalno odlučuje o raspodeli zarade, prema samostalno utvrđenim principima nagrađivanja. Gilda je proizvođač, a država je potrošač. Parlament predstavlja potrošače na geografskom principu, a gildski kongres proizvođače na industrijskom principu. Iznad njih je zajednički tribunal i proizvođača i potrošača, koji odlučuje o spornim pitanjima, utvrđuje cene i poreze, on ima autoritet i vlast.

Rasel smatra da bi jedan minimalni dio prihoda morao biti osiguran za sve, bilo da rade ili ne, a prihod preko tog minimuma išao bi onima koji su voljni angažovati se na poslu koji zajednica smatra korisnim. Kvalifikovaniji ne bi trebali biti bolje plaćeni, jer je njihov posao zanimljiviji i privlačniji. Pravednije je bolje nagraditi one koji su voljni raditi manje prijatne poslove. Rasel zagovara omogućavanje samouprave svuda gde je to moguće. Socijalizam koji je bio na delu u XX. stoleću Rasel je držao previše nestrpljivim, nadahnutim nestrpljivim idealistima, prorocima i reformatorima te je nalazio u njemu mnoge slabosti. Rasel drži da su boljševici hteli posao od nekoliko decenija i delo generacija sažeti u nekoliko godina. Raselne prihvata Marksovu filozofiju i ekonomsku teoriju, odbacuje diktaturu proletarijata kao nedemokratsku, a komunizam vidi kao svojevrsni fašizam, koji ograničava slobodu, paralizuje napredak, neguje mržnju itd. Ipak, Rasel nalazi da i kod Marksa ima važnih istina.
Osnovni preduslovi za stvaranje boljeg sveta i života po Raselu su:

  • sprečavanje rata kao izvora nesigurnosti, straha od opšte destrukcije,
  • uspostavljanje svetske vlade koja bi garantovala mir i sigurnost te sprečavala podsticanje nacionalističkih strasti, nepoverenja i mrženje među narodima
  • veliki posao edukovanja ljudi u smislu tolerancije, kreativnosti i opšte simpatije.

Rasel je duboko uveren da sve to treba i da je sve to moguće ostvariti u praksi borbe za bolji svet, a jednom stvoreni bolji društveni uslovi stvorili bi i nove karaktere ljudi, drugačije od današnjih.
Čovek, prema Raselu, ne može ograničiti svoj pogled na vlastiti život, pa ni na samo svoju vlastitu zemlju, ili svoje vlastito doba, a da ne postane sterilan. Mi nismo samo pojedinci, mi smo i članovi vrste. Zato on procenjuje narode i razdoblja ne samo po svakodnevnoj sreći njihovih pojedinačnih pripadnika, nego i po njihovom ukupnom doprinosu civilizaciji kao ukupnosti svih onih mentalnih vrednosti koje dele čovjeka od majmuna, a civilizovanog čoveka od divljaka.

Rasel je veliki protivnik religija uopšte, a posebno religijskih moralnih dogmi. Za Rasela je religija bolest rođena iz straha, a njen je izvor u ljudskoj bedi. Ona je oličenje straha, mržnje i uobrazilje. Rasel odbacuje religiju i sa naučnog i sa moralnog gledišta. Treba negovati istinoljubljivost i dobrotu, ali prepreka prvome je u (religijskim) dogmama, a drugome – u verovanju u greh. Moralisti su, ističe Rasel, dve hiljade godina osuđivali čovekovu težnju za srećom kao nešto degradirajuće i bezvredno, čime su saamo svedočili svoju mržnju na ljudski rod. Sreća je najviše dobro i smisao života, i ljudi moraju biti sretni da bi bili dobri. Da bi bili srećni ljudi se moraju osloboditi svega što čini život nesrećnim: loših društvenih odnosa, loših navika, loših verovanja itd., te trebaju živeti u skladu sa svojom prirodom, baziranom na kreativnim impulsima.
Rasel stalno naglašava spontanu, prirodnu, instinktivnu radost, kao elementarnu, osnovnu (iako ne najvišu) vrednost i sastavnicu sreće, zatim bezinteresno istraživanje istine, uživanje u umetnosti, međuljudsku naklonost itd.
Rasel se ne oslanja ni na koju političku organizaciju, društvenu klasu ili sloj, on apeluje na sve ljude dobre volje – jednako na lordove i proletere, na anarhiste i boljševike, na sveštenike i slobodne mislioce, na bele i obojene.
Da bi pojedinac živio dobar život, on treba imati pre svega dobro zdravlje, dovoljan prihod (sredstva za život), srećne lične odnose (prijateljstva, ljubav, decu – ako ih želi, posao koji nije nezanimljiv, a za sve to je uslov – dobro vaspitanje i obrazovanje.
Raseli stiče da sreća ne dolazi niti sama od sebe, niti od prirode, niti od nekog nadljuskog bića: ona zavisi potpuno i isključivo od samih ljudi, od svakog pojedinca ali i od ljudske zajednice u celini. Sreću, stoga, ne treba čekati, nego je treba osvajati, i to na ovom svetu i u ovom životu, ne sutra nego danas, ne negde tamo – nego tu gde jesmo.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter