Tragom zvezda

Nepreklapajuće oblasti

Autor : dr. Biljana Stojković

Ako me išta nervira u filozofskom razmatranju odnosa nauke i religije to je svakako koncept NOMA (engl.nonoverlapping magisteria), tj. shvatanje nauke i religije kao nepreklapajućih oblasti ljudskog saznanja – materijalne i duhovne. Mogu potvrditi da to u praksi, tj. izvan čiste filozofije, nije slučaj i vreme je da prestanemo sa zatvaranjem očiju. Koncept NOMA potiče iz, verovali ili ne, evolucione biologije i može se shvatiti kao pokušaj stišavanja tenzija između nauke i religije, ili, drugim rečima, pružanja časnog izlaza učesniku u okršaju koga su činjenice prirode i saznanja savremene nauke naprosto porazile.

Evolucija i religija – živimo u vremenu promenjenih odnosa snaga. Sada druga strana traži primirje

Istine radi, motive za široko prihvatanje ovog koncepta možemo pronaći i u jednostavnoj psihološkoj potrebi za mističnom utehom na koju nisu imuni ni neki naučnici. Tako je Američka asocijacija za unapređenje nauke (AAAS) napisala sledeću izjavu: „Nauka je vezana za uzroke, religija za smisao. Nauka se bavi pitanjem kako se stvari dešavaju u prirodi, religija zašto bilo šta postoji umesto ničega…“ (?!) Ne uspevam da pronađem duboki smisao u ovim rečenicama, ali možete reći da je to baš zbog toga što se nikako ne snalazim u dotičnoj (smislenoj!) nepreklapajućoj oblasti. Ipak, nameće se sasvim legitimno pitanje – zašto bismo očekivali da će sveštenik znati odgovore o postojanju, nepostojanju i nastajanju, odgovore koje još uvek nije odgonetnuo ni akcelerator u Cernu? Ako svi odgovori već postoje u onim poznatim teološkim knjigama, zašto se nauka muči oko jurenja subatomskih čestica? Odgovor je krajnje jednostavan – ma koliko oglašavala svoju „nekonfliktnu teoriju“, nauka je svesna da druga strana ne zna baš ništa.

Mantre o „mističnom smislu“ nemaju nikakav značaj u našem razumevanju sveta, a ako vam je potrebna uteha, snalazite se kako god znate i umete. Kao što se i moglo očekivati, razne Pape, uključujući i ovog poslednjeg, kažu najkonzervativnijeg, Benedikta XVI, iskoristile su pruženu im priliku da se još jednom stave u poziciju vrhovnog mudraca koji će doneti konačnu presudu – teorija evolucije je „više od hipoteze“! Drugim rečima, možda u toj nauci ima nečega, ali da se zna ko je gazda! Sama po sebi, ta izjava je krajnje problematična i maliciozna. Nauka ne poznaje gradaciju objašnjenja fenomena na „manje ili više od hipoteze“. Hipoteza može biti potvrđena strogom naučnom metodologijom ili odbačena ukoliko ne izdrži naučna testiranja. Dodatno, koncept evolucije svakako nije jedna hipoteza, već sadrži veliki broj međusobno povezanih objašnjenja ovog procesa, koja su na najrazličitije načine verifikovana. To ovu oblast nauke čini čvrstom teorijom, a ne ispraznom spekulacijom, kako se može nazreti u povlađujućoj izjavi katoličke crkve. Ako me pitate šta o tome misli srpska pravoslavna crkva, moram vam odgovoriti da nemam pojma. Moj skromni utisak je da nisu ni čuli za postojanje alternative religijskom pogledu na svet, a oni koji su nešto načuli, apsolutno ne mogu ni razumeti niti tolerisati takvo divljaštvo i drskost različitosti. Vratićemo se malo kasnije na „našu crkvu“, jer povoda ima… Mnogi naučnici i filozofi videli su veliki problem u pomirljivim izjavama. Razlog nije žudnja za sukobom, već brojne nelogičnosti koje čitavu stvar čine prilično neozbiljnom. Konflikt između nauke i religije je fundamentalan i potpun, a tradicionalno primirje zasnovano na razdvojenim domenima jeste zgodan ali nerealan mit (Vilijam Provin).

Niti se nauka može ili sme odreći istraživanja o postanku svega i svačega, niti će religija odustati od pronalaženja boga u tim istim pitanjima i svesti se na problem ljudske psihologije. Budite sigurni da pitanja u koja se religija petlja, nisu duhovne već materijalne prirode. Svaki put kada sveštenik govori o čudima ugrožena su naučna saznanja, a kada se moli, vernik traži poništavanje svih zakona univerzuma (Embrouz Birs). Problem ovog konflikta ne spada isključivo u sferu naučno-filozofskih rasprava. Ideja „nepreklapanja“ svetovnog i religijskog aspekta predstavlja suštinu sekularne organizacije države i društva. Elementarna stvar u konceptu sekularizma je odvajanje zvaničnih institucija države od uticaja crkve ili crkava. Privatno, svaka osoba, uključujući političare i sveštenike, može o religiji misliti šta hoće, ali organizacija i uređenje društva, zakoni kojima se reguliše bilo šta, pa i diskriminacija građana države koja nije teokratska, ne smeju biti u domašaju šapa sveštenstva. „Nepreklapanje“ jednostavno ne funkcioniše! Prodiranje kvazi-duhovnog u svetovna, materijalna i racionalna pitanja dozvoljeno je zbog muljačine pravoslavno-ksenofobnih mitova, neverovatne nesvesti i neznanja naše „političke elite“, polupismenih vođa političkih partija i ljigavog političarenja. Država je ili sekularna ili teokratska, a demonstrirano muljanje i pokušaj brisanja ove granice jasno nas vodi u smeru klerikalizacije. „Kužna magluština“ (Vaso Pelagić) karakteristična je za teokratiju! Mene zanima da li će pod pritiskom Svetog Sinoda, svako ko poželi da iz pravoslavlja pređe u npr. islam biti krivično gonjen? Da li će ateizam biti kažnjiva kategorija? Hoćemo li homoseksualnost kažnjavati kastracijom ili vešanjem na stadionima (religija voli masovne manifestacije)? Jednom rečju, da li se vraćamo u daleku prošlost crkvenih zakona i spaljivanja veštica? U jedno moramo biti sigurni – nisu krivi crkveni ljudi zbog svega što nam se dešava. Da imaju sposobnost elementarne racionalizacije sveta, ne bi ceo život proveli kostimirani u infantilnom mističnom maskenbalu i skarednim ritualima. Krivi smo samo mi zato što ih nismo postavili na odgovarajuće mesto. Hoćemo li nešto preduzeti?

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter