Tragom zvezda

Pobeda nauke nad smrću

U madridskom muzeju Prado se nalazi i remek-delo flamanskog slikara Pitera Brojgela Starijeg Trijumf smrti (1562), i u pitanju nije lep prizor. Ali, nekad se treba podsetiti kako su život i smrt zaista izgledali u ne tako davnoj prošlosti.

Piter Brojgel Stariji – Trijumf smrti

Na ovom mračnom i nekrofilnom ulju na dasci, prikazan je opustošeni i sprženi pejzaž, sa drvećem bez lišća i jezerom u kojem trunu ribe. Kuće su spaljene do temelja, a brodovi tonu u brodolomu.
Tu su i vešala i sprave za mučenje koje rastežu ljude, mršavi konj kako vuče kola sa hrpom ljudskih lobanja, pa i gladni ker koji glođe lice novorođene bebe. Ljudi se gomilaju u rake, dok sveprisutni skeleti grle mrtve devojke i pabirče bogatstvo mrtvog kralja, svirajući violine.
I nema nikakve razlike između plemića, seljaka, vojnika i popa, svi su podjednako umirući ili mrtvi. Pandemonijum ili pandemija, svejedno.
Brojgel nije bio realistički slikar, ali biće da sebi nije dozvolio odviše umetničke slobode. Jer, do pre samo nekoliko stoleća, Zapadna Evropa jeste bila biblijska dolina suza, patnje i bola.
Prostor ili oblast gotovo neprekinutog ratovanja (u proseku, 2-3 rata godišnje), te izdašno rasprostranjenog siromaštva, bede, gladi, ubistava i progona jeretika, veštica, muslimana i Jevreja. U poređenju sa prosvećenim, bogatim i (odavde) Dalekim kao i Bliskim Istokom, sve do 17. veka, bio je to jedan krajnje zaostali zapadni ćošak kopna Evroazije. I jedna periferna i krajnje zatucana septička jama na čijoj su površini nesanitarno i suvereno vladale zarazne bolesti i njihovi mikrobi: bubonska kuga, tifus, kolera, dizenterija, velike boginje, veliki kašalj, sifilis, besnilo, tuberkuloza i guba. Prosečni životni vek u Zapadnoj Evropi bio je bednih 37 godina, mahom zbog ogromne smrtnosti dece (u 16. veku, jedno od troje dece umire u prvoj godini života).
Međutim, tada se nešto promenilo. I to nešto bila je – nauka. Tačnije, dogodila se Naučna revolucija. Beše to otprilike između 1543. godine kad Nikola Kopernik objavljuje “O kruženju nebeskih sfera”, otkrivajući da se Zemlja vrti oko Sunca, i 1687. godine kad je Isak Njutn objavio “Principe prirodne filozofije”, (u karantinu!) otkrivajući zakone gravitacije, odnosno kretanja i nebeskih i vaskolikih tela. A u tom izuzetnom međuvremenu od 1543. do 1687. godine bilo je tušta i tma revolucionarnih otkrića i dalekosežnih proboja ljudskog znanja i duha.
Tako 1546. godine Georgije Agrikola klasifikuje minerale, uvodi reč fosil i zasniva geologiju i rudarske nauke. Godine 1589. Galilej svojim eksperimentima sa padajućim telima utemeljuje eksperimentalnu naučnu metodu. Godine 1609. Kepler otkriva zakone o kretanju planeta. Godine 1610. Galilej konstruiše moderni teleskop i zaključuje da Zemlja sigurno nije centar univerzuma. Godine 1620. Frensis Bejkon u “Novom Organonu” utemeljuje (novu) naučnu metodologiju.
Godine 1628. Vilijam Harvi otkriva i precizno opisuje cirkulaciju krvi i da je čovek tek jedna hidraulička mašina. Godine 1637. Rene Dekart u “Raspravi o metodu” utemeljuje analitičku geometriju, ali i metodičku sumnju uz programsko : “Mislim, dakle, jesam”. Godine 1654. Blez Paskal zasniva teoriju verovatnoće. Godine 1661. Robert Bojl otkriva i definiše hemijske elemente i utemeljuje hemijsku analizu. Godine 1666. Njutn utemeljuje optiku i razlaže svetlost u spektar boja, a 1669. Njutn i Lajbnic nezavisno otkrivaju matematički račun ili analizu (funkcije, izvode, integrale i limese). Konačno, nakon teleskopa, 1676. godine Levenhuk otkriva mikroskop, mikroorganizme, pa i te proklete mikrobe.
I, za manje od 150 godina, više ništa na svetu nije bilo isto. Naime, Zemlju koja se vrti oko Sunca, eksperiment, fosile, mikrobe, koordinatni sistem, cirkulaciju krvi, matematički račun ili gravitaciju danas uzimamo zdravo za gotovo.
I te su nam stvari toliko banalne i proste da ih učimo još u osnovnoj školi kao deca sa osam, 10 i 12 godina života.
Dok komotno zaboravljamo da ništa od toga ranije nismo znali ili pojma imali, kao i da su, umesto u školu, deca do tada odlazila na njivu od jutra do mraka, ako su imala tu neobičnu sreću da uopšte budu živa.
Evropa pre 1600. godine nije bila samo dolina suza, već i dolina neznanja. Sve do uspona nauke u 16. i 17. veku, obrazovani ljudi odistinski su verovali da veštice izazivaju zarazne bolesti, brodolome i suše, a Jevreji kugu. Da su magneti đavolja rabota, a duhovi, vukodlaci i goblini vrebaju iz šume. Da je moguće pretvoriti olovo u zlato, a ljude u žabe ili svinje. Da se miševi i gliste spontano stvaraju iz žitarica ili zemlje. Da u spermi žive mali ljudi, i da bebe ne osećaju bol.
Da jedna kometa najavljuje nevolju, a duga sreću i blagostanje. I da su kraljevi postavljeni od boga, te da molitva i pipanje kostiju leče. Jednostavno, svet oko nas bio je neshvatljiv, misteriozan, kapriciozan, užasan i strašan. A danas je Svet oko nas školski predmet za decu u prvom i drugom razredu osnovne škole.
I u tome je zapravo kvaka Naučne revolucije. Ne samo u impresivnom nizu teorijskih i praktičnih otkrića za samo stotinak godina od Kopernika (1543) do Njutna (1687), već i u laganoj ili puzajućoj revoluciji u ljudskom mišljenju. Suština je u beskompromisnoj upotrebi ljudskog razuma i argumentovanom zaključivanju na osnovu dokaza, a ne verovanja, tradicije ili autoriteta.
Međutim, bog nam nije svedok, i danas verujemo u koještarije. Ali, sve do Naučne revolucije, uopšte nisu kapirane granice između prirodnog i natprirodnog, znanja i sujeverja, te naučnog i magijskog mišljenja. Nakon Njutna i drugih naučnih divova, svet je postao stvar koju valja razumeti i objasniti, a ne koje se treba plašiti.
Ili rečima Marije Sklodovske Kiri, „Ničeg u životu se ne treba plašiti, već samo razumeti. Danas je vreme da razumemo više, kako bismo se plašili manje“.
I to je ona ključna mobilna aplikacija koju smo oko 1600. instalirali u hardver našeg uma: svet je saznatljiv. Pa onda, usudimo se da saznamo, poručio je Kant (Šta je prosvetiteljstvo, 1784)?
Ovo je lekcija i za tekuću pandemiju i za tekuće strahove. Mnogi naučnici se i danas – usuđuju da saznaju. Na hiljade i hiljade njih danonoćno rmbače i dumaju, kako bi otkrili vakcinu, i efikasne metode za lečenje i sprečavanje širenja (n)ovog virusa.
I mnogo toga su već saznali.
Na primer, danas znamo da je SARS-CoV-2 novi jednolančani soj koronavirusa koji inficira ljudske ćelije tako što za njihovu površinu kači svoj glikoprotein. Naučnici su, prvo, 3. februara locirali enzime na površini naših ćelija (tzv. ACE2) posredstvom kojih virus uopšte prodire unutra. Drugo, 13. marta, otkrili su atomsku strukturu ovih glikoproteinskih bodlji kojima se virus hvata za ljudske ćelije. Treće, 17. marta u potpunosti su sekvencirali genom ovog virusa, tj. otkrili njegovu kompletnu genetsku strukturu. A sve su to ključni koraci za razvoj leka ili vakcine.
Otuda i ubrzano napreduju klinički testovi za mnoge potencijalne lekove (hlorokin, remdesivir, favipiravir i druge), kao i za najmanje tri potencijalne vakcine (izvesne mRNA-1273, LV-SMENP-DC i INO-4800).
I zato svaka čast metaforama, ali one mogu da zavedu. Mi uopšte nismo u borbi sa nevidljivim neprijateljem.
U pitanju je jedan sasvim vidljivi mikrob, kovid-19, kojeg smo i prepoznali i imenovali, i detaljno ga čačkamo, cepamo, rastačemo i naučno analiziramo, pod mikroskopom i sličnim aparatima i sredstvima, a koje nam je podarila Naučna revolucija.

Ipak – nauka

Zbog te revolucije u društvu i glavi, gromovi, oluje, pomračenja Sunca, suše, miševi, propadanja letine, epidemije kuge i drugih zaraznih bolesti, više nisu sujetni kapric ljubomornog boga, zlonamernih veštica i demona, niti zlodela nevernika, drugih i drugačijih. Pa tako ni ova pandemija nije nova i misteriozna kuga koju su nam poslali bog, mobilni telefoni, Amerikanci, Jevreji i slične veštice. Već je u pitanju krajnje prirodni problem i prateća društvena kriza koje tada valja rešiti upotrebom znanja, razuma i nauke.
U suprotnom, vraćamo se u doba Brojgelovog Trijumfa smrti, jer „ako poverujemo u apsurde, počinićemo zločine“, prosvećenim rečima Voltera (Pitanja o čudima, 1765). Nauka jeste i bila i ostala pokretač ljudskog napretka.
A to prečesto uzimamo zdravo za gotovo. Uz spektakularni pad smrtnosti dece, veličanstveni produžetak životnog veka, iskorenjivanje gotovo svih zaraznih bolesti i raspamećujuće stabilnu i jeftinu dostupnost hrane, vode i energije za većinu planete, Naučna revolucija je modernom čoveku omogućila i sledeće.
Svetlost i toplu vodu, higijenu i kanalizaciju, te kulturu, informacije i enciklopedijsko znanje, sve to na bukvalno jedan jedini pritisak dugmeta – na lampi, slavini, WC šolji, daljinskom upravljaču ili mobilnom telefonu. Tmurne i tragične slike mrtvih ljudi po podovima bolničkih hodnika u Bergamu, Madridu ili Njujorku danas zaista podsećaju na Brojgelov Trijumf smrti. Ali moderni čovek u svojim rukama danas poseduje alat ili oruđe za suprotstavljanje smrtonosnom mikrobu.
Taj se alat zove – nauka. I ona je najbolji protivotrov strahu. Uostalom, i respiratori, dezinfekcija, pranje ruku i fizičko distanciranje zasnovani su upravo na – naučnim saznanjima. Preživećemo (n)ovu pandemiju, samo ukoliko budemo koristili razum za rešavanje problema koji nas pritiskaju i tište. Nemoguće je preceniti značaj ove istinske revolucije naše civilizacije i evolucije ljudskog uma.
Lekari i medicinski tehničari će, uz ogromne žrtve, spasiti mnoge ljudske živote. Ali, nauka će iznova spasiti svet od trijumfa smrti.

 Aleksej Kišjuhas : Dnevni list Danas

RSS
Follow by Email
Twitter