Tragom zvezda

Poreklo svega

Nije bog stvorio život. Treba priznati da bi bilo poprilično neprijatno nastaviti sa životom ako bi bilo tačno ono što tvrde religije. Život bi se u tom slučaju pretvorilo u realiti sa mnogo većim ulozima nego što je velika većina spremna da prihvati. To ukidanje slobode i pretvaranje života u svojevrsno ropstvo bi bio ozbiljan udarac za svakoga ko voli i ceni život.  Uvođenje boga u igru lišava život svakog smisla uprkos tvrdnjama religioznih ljudi da bez njega smisao ne postoji. Čovek je protivrečno stvorenje, što se najbolje i vidi iz njegovog odnosa prema bogu. Čak i najokoreliji vernici se u dubini duše nadaju da bog ne postoji jer njegovo postojanje nameće preozbiljne zahteve koje retko ko može da ispuni. Međutim, isto tako se zbog straha od smrti plaše njegovog nepostojanja. Za čoveka je smrt ozbiljan problem koji se do sada pokazao nerešivim. Većina ljudi ne može da podnese pomisao na smrt jer svi ljudi obožavaju život, kakav god da jeste. Koliko god ljudi „verovali“ u vrhovnog tvorca i u njegove uzvišene namere u pogledu ljudske egzistencije, ispostavlja se da je ljubav prema životu neuporedivo jača sila. Religija će nestati onoga momenta kada medicina bude dovoljno napredovala da kraj prosečnog ljudskog života izmesti izvan uobičajenih vremenskih okvira koji se najčešće mere jednim stolećem. Kad se počnu rađati prva deca koja će u školama naučiti da je prosečan ljudski vek oko 145 godina ideja boga će postati neprivlačna ako ne i potpuno beznačajna. Ideja o bogu je i nastala u vremenima kada je prosečan ljudski vek bio ispod 40 godina. To je tako uzak vremenski okvir, ništa pa ni patnja za tako kratko vreme ne može dosaditi.

Mikelanđelo, stvaranje Adama, svod Sikstinske kapele

Život je sam po sebi toliko kompleksan da ne zaheva nikakvog tvorca. Možda ova izjava izgleda čudno jer se kompleksnost obično povezuje sa stvaralačkim sposobnostima. To međutim važi do određenog nivoa složenosti sistema iznad koga sistem zavisi isključivo od zakona koji njime upravljaju. U svemiru postoji mnogo dvojnih, trojnih zvezdanih sistema koji čak i imaju planetarne sisteme a neke od tih planeta i mesece. Ne postoji nikakav način da bilo ko, bilo kakavim činom stvaranja takav sistem napravi stabilnim i neurušivim. Takav sistem može nastati isključivo iz neformirane mase, tipa molekularnih oblaka, čija ravnoteža biva narušena. Tako narušena ravnoteža se mora na kraju zaustaviti u novom ravnotežnom položaju ali taj novi položaj isključivo zavisi od početnog stanja oblaka i gravitacione sile. Nasumično postavljanje tela nikada neće dati željeni rezultat, koliko god neko, pa taman to bio i sam bog, pokušavao da to napravi. Trebala bi mu prava večnost da sklopi samo jedan jedini sistem. Naravno da se ovde ne gubi iz vida priča o bogu koji to radi čistom magijom ali kada govorimo o tvorcu ne bi trebalo da mu pripisujemo svojstva mađioničara jer postoji ogromna i nepremostiva provalija između mađioničara i inteligentnog tvorca. Inteligentni tvorac stvara na osnovu promisli, sa planom i svrhom dok mađioničar stvara nasumično, nepovezano i očigledno bez zamisli i svrhe. Teško je poverovati da religije tako zamišljaju svoje bogove ili u najmanju ruku bilo bi krajnje neozbiljno da to čine. Svete knjige govore o bogu koji je inteligentan stvaralac pa stoga ga i treba analizirati s te tačke gledišta. Magija ne zavređuje ni ozbiljnu pažnju ni kritički osvrt.

Kada bi religiozni vernici imali dovoljno motiva da proučavaju najobičniji cvet verovatno bi uspeli u nekom trenutku da shvate nepojmljivu složenost koja se krije iza njega. Takva složenost budi neverovatnu sumnju u to da to može biti delo bilo kakvog inteligentnog tvorca i da to može biti bilo čija zamisao. Međutim, ako svet posmatramo bez zalaženja u detalje onda cvet možemo da shvatimo kao makroskopski pojam kome ćemo dodeliti tvorca koji u tom slučaju ipak mora da se služi magijom za njegovo stvaranje. A cvet ima svoje latice, svoje tučke i prašnike, svoju boju i miris, čak i društvene sposobnosti bez kojih ne bi uspeo da bude klica novog ploda. Ako zađemo dublje u uzroke mirisa i boja, razloge oprašivanja, oblike latica, doći ćemo da biologije i hemije koje se prepliću sve do atomskog nivoa kada u celu priču moramo uključiti i fiziku a onda dalje i kvantnu mehaniku. Na tom putu ćemo se sresti i sa DNK molekulom u ćelijama tog cveta čijim čitanjem bi dobili recept za izgradnju celog stabla na kome cvet cveta. Taj čudesni molekul se sastoji od dve uvijene spirale u obliku heliks zavojnice fosfatnog sastava nosača dok spojevi između nosača heliksa čine četiri baze spojene u parove. Te bazni spojevi se udružuju u entitete koje zovemo geni a oni pojedinačno ili u skupinama su nosioci svih onih makroskopskih osobina cveta. Njihovo međudejstvo je toliko složeno da ne postoji nikakav zamisliv način da se protumači a to u najvećem broju slučajeva ujedno znači da ne postoji ni način da se stvori. A ako dalje krenemo ispod nivoa tih baznih čvorova DNK zalazimo na teren atoma i atomske fizike gde prestaje svako razumno objašnjenje onoga što se dešava.

Tajna kosmosa nije tako daleko. Dovoljno je zaviriti u osobine cveta

Lepota cveta i njegov miris su pojavne osobine prilagođenje našim čulima dok veličanstvenost i kompleksnost onoga što generiše te osobine sačinjava nenadmašnu lepotu koju može samo da oseti inteligentan um. Treba naglasiti – može samo da oseti, ne i da razume do kraja a kamoli da stvori i osmisli. Čak i kada bi postojao tvorac koji je kadar da osmisli cvet našao bi se u beznadežnoj situaciji da osmišljava beskrajnu raznolikost stvari prisutnih u kosmosu što je mora se priznati pretežak zadatak i za takav um. Dok se inteligentnom tvorcu možda u načelu i mogu pripisati makroskopske stvari, čim se počnemo spuštati na sastavnost stvari tvorac mora da izbledi jer moć potrebna za takvu kreaciju iziskuje kompleksnost koja prevazilazi kompleksnost kosmosa a ako je to tako onda je potpuno jasno da postuliranje takve kompleksnosti nema nikakvog smisla – kosmos je već tu, on je to uradio i nije mu potreban tvorac.

Ujedno, ova logika i pokazuje šta je potrebno za religiozno verovanje. Potrebna je površnost koja zbog kognitivnih ili nekih drugih ograničenja neće ili ne sme da zaviri dublje u prirodu i poreklo stvari jer postoji ozbiljan strah od otkrića besmisla ili otkrića da je smrt neminovna. I tako se opet vraćamo do pojma smrti i potpuno prirodnog straha od nje. Međutim, istorija čovečanstva pokazuje da jedini način da prevarimo smrt je da naučimo kako da se efikasnije suprostavimo entropiji tj. Drugom zakonu. Entropija će na kraju pobediti ali nije isto da li će pobediti posle 40, 80 ili 150 godina. Uopšte nije isto. Borba protiv entropije zahteva spuštanje na najniži nivo na kome ona i deluje, dakle na nivo atomske fizike. Strah od smrti se ne smanjuje postuliranjem želja i verovanjem u magiju već isključivo suprostavljanjem evoluciji i entropiji. Stoga je i neophodno da se ne sumnja u dejstvo tih procesa jer njih nije briga šta ko misli i u šta veruje ili sumnja. Evolucija je, kao i entropija slepa sila prirode, njen način je stvaranje koje nužno zahteva razaranje. Čovek i sav živi svet se nalazi u tom uskom vremenskom okviru koji su ove dve prirodne sile definisale kao prozor u kome dozvoljavaju egzistenciju.

Razmislimo još jednom o inteligentnom stvaranju na osnovu promisli. Zamislimo na trenutak da može postojati tvorac kompleksniji od kosmosa i da je on prauzrok svih stvari. Nadam se da je jasno da je jedini način delovanja takvog tvorca upravo delovanje preko zakona prirode. To je svakako nešto na šta se pozivaju ozbiljniji vernici. Oni takođe uviđaju besmislenost pojedinačnog stvaranja bez učešća zakona prirode jer su zakoni prirode nešto neumoljivo i njih može osporavati samo ozbiljno oštećen um. Ako bi to bio slučaj, da inteligentni dizajn podrazumeva zakone prirode i njihovo stvaranje otvaraju se dva problema za vernike. Prvi je taj što se opravdano može postaviti pitanje da li bi inteligentni dizajner imao ikakve mogućnosti sem ovih da pokrene svet. Drugo pitanje je pitanje njegovog upliva i naknadnih intervencija u svetu koji je već prepustio silama prirode.

Jedan od argumenata zagovornika inteligentnog dizajna je časovnik. Ako bi slučajno u šumi našli časovnik odmah bi pomislili da on ima svog tvorca. Po njima to je isto ako posmatramo prirodu oko sebe.

Prvo pitanje ima veoma ozbiljne implikacije ako se ispostavi a sve ukazuje na to da samo ovako podešen svemir može generisati život. To ujedno znači da tvorac nije imao nikakvog izbora pa se sasvim opravdano može postaviti smisao postuliranja tvorca bez ikakve mogućnosti izbora. U startu mu se ograničava moć i urušava složenost što sasvim pravolinijski vodi u odsustvo potrebe za njim. Drugo pitanje narušava viziju o tvorcu koja je karakteristična za sve vernike, o nekome ko će razrešiti njihove strahove, pomagati im kad zatreba i obezbediti im put u raj. Da bi to obavljao inteligentni tvorac bi se morao mešati i narušavati zakone prirode što bi rezultovalo u anomalijama koje bi veoma brzo dovelo do urušavanja cele arhitekture kosmosa. A tvorac koji ne radi stvari koje se od njega očekuju i nije neko ko zavređuje ozbiljniju pažnju pa bi kao takav veoma brzo otišao u zaborav.

Ako je tvorac i imao izbora i ako postoji još mogućnosti za stvaranje onda je on definitivno izabrao jedan pošto smo sasvim sigurni da taj skup zakona deluje oduvek kao i danas. Izbor jednog modela se opet svodi na pretpostavljeno postojanje više modela što opet inteligentnog tvorca postavlja u ulogu implementatora a ne arhitekte. I na kraju ako je inteligentni tvorac osmislio ili otkrio samo jedan model to ga čini dizajnerom ali opet imamo problem s mogućnostima otkrivanja. Te mogućnosti očigledno postoje sa njim ili bez njega jer da ne postoje ni on ih ne bi mogao otkriti niti osmisliti. Ovakvo možemo pratiti uzmicanje inteligentnog dizajnera i iznalaziti nove načine na koji se on može postulirati ali u tom nadmudrivanju se neminovno totalno odmičemo i beskrajno udaljavamo od razloga zbog čega uopšte ga i razmatramo kao mogućnost.

Stoga, pošto smo van svake razumne sumnje pokazali da inteligentni dizajn ili magija nisu u stanju da stvore kompleksnost koju zahteva život moramo da se vratimo na početak i da krenemo od najboljih saznanja u cilju stvaranja bar grube slike onoga što se odigralo na Zemlji u poslednjih 4.5 milijarde godina. Znam da mnogi neće biti zadovoljni ovim kratkim dokazom ali postuliranje inteligentnog dizajna nije išlo dalje od makroskopske stvarnosti pa stoga nema ni potrebe da se uzima bilo koji drugi argument sem argumenta o preteranoj složenosti eventualnog tvorca da se obesmisli njegovo postojanje. S druge strane, rasprava koja bi uključivala još pobijanja nema prevelikog smisla jer je u tom smislu sve već odavno rečeno i teško je da se nađe još argumenata koji nisu već upotrebljeni. Onaj ko može da razume argument preterane složenosti dizajnera nema potrebu da ulazi u bilo kakve druge argumente. Naravno, treba još jednom naglasiti da ovaj argument osporava inteliegentni dizajn na osnovu promisli a ne mađioničarke sklonosti eventualnog tvorca. Za tvorca koji se bavi magijom ne postoje argumenti koji ga mogu osporiti iako takav tvorac ima mnogo drugih slabosti koji bi krasili inteligentnog dizajnera. Verovatno, zbog tih slabosti, umniji ljudi koji pripadaju religiji i preziru tvorca mađioničara i uspinju se svim raspoloživim argumentima da postuliraju inteligentnog dizajnera. Obični vernici nemaju te dileme, po njima, bog se isključivo bavi magijom.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter