Tragom zvezda

Vreme! Iluzija ili stvarnost?

Šta je vreme? Da li je ono iluzija ili fundament prirode? O ovoj dilemi je razmišljao i ser Isak Njutn a u poslednjih sto godina ona je tek dobila na važnosti. Ajnštajnova teorija relativiteta je razorila dotadašnje tradicionalno mišljenje o vremenu dajući mu svojstva dimenzije isprepletene sa prostornim dimenzijama.

Ser Isak Njutn je uz dosta nelagode u svom monumentalnom delu „Matematički principi prirodne filozofije“ pretpostavio da su vreme i prostor takvi kakvim ih osećamo ili vidimo, ali sama potreba da o tome govori ukazuje na dileme koje je i on imao o njima. Verovatno je negde duboko u sebi osećao da njegovi zakoni koji su postavljeni na jednoj pozornici čiji se temelji zasnivaju na čulnom doživljaju nisu dovoljno stabilni. Ako je veliki Njutn to tako prihvatao onda se ne treba čuditi što se i danas o ovoj temi raspravlja samo u uskim intelektualnim krugovima.

I umetnici su se bavili problemom vremena. The persistence of memory – Salvador Dali

Šta je stvaralo tu nelagodu kod Njutna? Iako Njutn nije imao toliko saznanja o vremenu i prostoru kao mi danas ipak je imao neke očigledne primere koji ukazuju koliko je naša stvarnost uslovljena čulnom spoznajom sveta. Najočigledniji primer ove obmane je položaj Sunca i Zemlje ili doživljaj Zemlje kao ravni umesto kao sfere. Ne postoji čovek na ovoj planeti koji čulno može shvatiti da se Zemlja okreće oko Sunca jer sve što vidimo govori upravo suprotno. Na isti način ne postoji čulni mehanizam koji Zemlju vidi kao sferu. Njutn je takođe bio svestan ovih činjenica i verovatno se pitao šta će biti sa njegovim zakonima u sistemu čulnih percepcija ako nas čula na tako krupnim stvarima varaju.

Njutnov zakon gravitacije u sebi nije imao involvirano vreme kao promenjivu veličinu a kao posledica toga proizilazilo je da je gravitacija sila koja deluje trenutno. Kasnije je Ajnštajn pokazao da takva percepcija nije tačna i gravitaciji dao jednu sasvim drugu konotaciju. Gravitaciju je predstavio kao element geometrije prostora i samim tim joj, imajući u vidu da Ajnštajnov prostor uključuje i vreme kao dimenziju, oduzeo svojstvo trenutnog dejstva. Prema našim najboljim saznanjima, gravitacija deluje upravo onako kako ju je opisao Ajnštajn.

Ovaj primer ugradnje vremena ukazuje na koncept u kome je vreme fundament prirode, možda čak i primarno i iznad svega. Međutim, u godinama posle Ajnštajna, noviji razvoj nauke u svim njenim segmentima navodi naučnike na ideju koja je možda danas u svetu nauke i prihvaćenija nego ova prva; da je vreme iluzija, čist proizvod najsloženije strukture univerzuma, biološke mašine zvane mozak. Moderna čitanja Ajnštajnove zaostavštine ipak ukazuju na to da u svakom referentnom sistemu vreme predstavlja konstantu kao i vreme i prostor, a samim tim i naš referentni sistem je skup prostoranih, nepromenjivih koordinata i vremena. Na takvoj pozornici, vreme sasvim lako može da se izbaci i da postane iluzija koju naš mozak koristi da bi stvorio utisak dinamike.
Jedna on posledica shvatanja vremena kao iluzije je to da je budućnost kao i prošlost apsolutno određena, a samim tim da je naša svest i tzv. sloboda volje samo provizorna kategorija. Ovaj koncept vraća determinizam na scenu ali na drugačiji način. Determinizam prema shvatanjima iz ranijih vremena je uključivao vreme kao stvarnu kategoriju, kao parametar koji je sastavni deo zakona prirode. Moderni koncept vremena kao iluzije vreme suštinski odstranjuje iz zakona prirode i kao takav se čini mnogo čvršćim konceptom. Determinizam tek sa odstanjivanjem vremena dobija razornu snagu.

Ko je u pravu? Za sada ne postoji dovoljno autoritativan izvor koji takav odgovor može dati a da ostane van razumne sumnje. Čovek ima svoje sklonosti i svoje shvatanje sveta oko sebe pa samim tim svako za sebe ima i neku vrstu odgovora na ovo pitanje. Takav odgovor se naravno u najvećem broju slučajeva ne zasniva na činjenicama već pre svega na ličnim sklonostima i verovanjima. Mnogi ljudi veruju u sudbinu, imaju jaka religiozna uverenja a opet ima i mnogo onih kojima je sloboda volje i mogućnost izbora ultimativna kategorija. Ljudi koji slobodu volje doživljavaju kao stvarnost, bez nje ne vide smisao postojanja i ljudsko postojanje u toj varijanti svode na trivijalnost. Determinizam s druge strane u svom korenu ima jedan nevidljivi sastojak a koji je možda i stožer same ideje. Determinizam u krajnjoj instanci čoveka oslobađa od svake odgovornosti i u velikoj meri pomaže ljudima da probleme u životu svode na trivijalnu posledicu neminovnosti. Darvin bi svakako ovaj stav proglasio za evolutivnu tekovinu jer on kao takav pomaže čoveku da prebrodi i najteže životne probleme.

Lično, moje simpatije naginju ka slobodi volje a samim tim i vremenu kao dimenziji. Verujem, i voleo bi da je tako, da je vreme iznad svega i da naše iskustvo o stvarnosti postojanja u sadašnjem trenutku nije iluzija već najdublji trag koji imamo o fundamentalnoj prirodi stvarnosti. Voleo bi da imamo mogućnost životnih izbora jer je to najdragoceniji deo naše čovečnosti. Determinizam znači gubitak odgovornosti a samim tim i totalni gubitak ljudskog dostojanstva. Međutim, moje lične simpatije su opet stvar mog mozga tako da ja nisam siguran u ispravnost i tačnost moje percepcije. U vremenima koje dolaze, sa razvojem neurologije, sa potpunijim uvidom u strukturu i način funkcionisanja mozga možda ćemo biti bliže jasnijem i preciznijem odgovoru. A možda i dođemo do jednog odgovora koji je totalno iznenađenje. Recimo, da je vreme plutajuća dimenzija koju možemo upotrebiti ili ne moramo. Da je i iluzija i postojanje istovremeno prisutno

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter