Tragom zvezda

Zakon, teorija, hipoteza

Veoma često ljudi mešaju pojmove: zakon, teorija i hipoteza ali ujedno brkaju i njihova značenja. Koliko puta čujemo rečenicu: „To je samo teorija, to nije dokazano“, posebno u slučajevima kada nam neko želi osporiti nešto o čemu govorimo. Zato možda treba pojasniti značenje tih pojmova s naglaskom da oni kada se radi o prirodnim naukama imaju veoma jasno značenje iako je moguće uz neznantna proširenja značenja obuhvatiti sve sfere ljudskog delovanja, ali ovde ću se ipak zadržati na užim značenjima tih pojmova. Kada nauka opisuje bilo koji fenomen kreće se od hipoteza.

Značenje reči često predstavlja kamen spoticanja u diskusijama

Hipoteze predstavlja, dakle, najniži oblik opisa fenomena. Ona nije dokazana, nema nesumnjivu eksperimentalnu potvrdu i ne daje jasne predikcije. Hipoteze može postavljati bilo ko, što se u stvarnosti i dešava, ali se mali procenat njih uzme u ozbiljnija naučna razmatranja. Ozbiljniji ljudi svoje hipoteze ne iznose u javnost tek tako. Obično hipotezu razmotre na mnogo načina, sagledaju je iz raznih uglova pa tek kada postoje ozbiljne pretpostavke da ona može biti ispravna predlažu je u širim krugovima. Hipoteza može postati teorija ako se zadovolje tri zahteva: Mora objasniti sva pozata ponašanja, mora biti u saglasnosti s eksperimentima i mora dati barem jedno novo predviđanje koje će se ispostaviti tačnim. Ovde možda treba dodati još jedan filozofski zahtev: Teorija mora da obezbedi jasan mehanizam kojim može biti pobijena. Ako to nema onda nema nikakvog smisla o njoj govoriti. Onda se tu radi o dogmi. Dakle, ako pažljivo razmotrimo ove zahteve možemo uvideti da je teorija u stvari model koji izgrađuje naš um a koji funkcioniše u svim poznatim situacijama, ali bez ikakvih garancija da neka nova, nepoznata situacija neće oboriti ili ono što se najčešće dešava modifikovati model.

Veoma je bitno primetiti da teorija nikada ne može postati apsolutno dokazana. Ovde i leži osnovni kamen spoticanja za one koji pojam teorija ne mogu da shvate do kraja. U filozofskom smislu pojam apsolutnog je odbačen odavno, a Ajnštajn je svojom teorijom relativiteta srušio jednu drugu teoriju – teoriju o apsolutnom. Pokazao je da su prostor i vreme, do tada neprikosnoveni apsoluti naše stvarnosti ipak samo naš privid. Dakle, ako je to tako a jeste, potpuno je jasno zašto neka teorija nikada ne može postati apsolutno tačna. Šta je zakon? U najvećem broju slučajeva zakon predstavlja matematičku interpretaciju neke teorije ili njenog dela ali ne nužno. „Apsolutna“ tačnost zakona zavisi od tačnosti teorije iz koje proizilazi. Njutnov zakon gravitacije se smatrao apsolutno tačnim jer je u svim poznatim situacijama delovao, ali se ispostavilo da on ipak nije tačan kada su okolnosti ekstremne u smislu velikih brzina i velikih masa. Međutim, taj zakon je i dalje ostao snazi za sve ostale slučajeve i upotrebljava se i dan danas. Iz ovoga primera se lako uočava da zakoni nisu tako neprikosnovena stvar kako to možda zvuči. Imajući sve ovo u vidu dobro bi bilo razumeti da su naučne teorije najbolja stvar koju imamo u opisu prirode i da ne nema mesta relativizaciji, ili bolje rečeno da je relativizacija teorija odraz neznanja ili neprincipijene namere. Jedna od najčešće osporavanih teorija je Teorija evolucije pa je možda na njenom primeru najbolje sagledati značenje svih pojmova o kojima govorimo. Da bi bili do kraja konzistentni moramo da naglasimo da Teorija evolucije ni u jednom svom delu ne govori o nastanku života.

Tim poljem se bavi abiogeneza. Teorija evolucije govori o tome kako se život jednom kada nastane razvija i evoluira. Dakle, opaske da ona ne objašnjava nastanak života se odmah odbacuju kao neosnovane jer ona ne govori o tome. Filozofska teza da ona ostavlja mogućnost da bude oborena je jasno zadovoljena. Što bi rekao Tomas Haksli: „Nađite skelet zeca iz predkambrijskog perioda i jednim potezom ćete srušiti Teoriju evolucije“. Teorija evolucije nudi mehanizme delovanja koji su proverljivi eksperimentalno a i predviđanja koja su se ispostavila tačnim. Prirodno odabiranje je ključni mehanizam ali je veštačko odabiranje koga smo svi svedoci dokaz da genetska selekcija funkcioniše. Ne postoji ni jedna druga teorija koja bolje opisuje svet u kome živimo i ova teorija je stoga nešto najbolje što imamo. Međutim, ona se uvek treba dovoditi u sumnju ali ne sa nekom namerom već u smislu preispitivanja i ponovnog razmatranja argumentacije. Ako se teorija počne dovoditi u sumnju na tendenciozan način sasvim je jasno da će neko ko to traži na kraju i doći do toga da je osporava. Teorija evolucije je opšti mehanizam koji je dorađivan sto pedeset godina i taj proces dorađivanja nije završen, ali niko do sada nije našao ozbiljan argument na osnovu koga bi bila odbačena. Možda će vreme doneti i u nju ugraditi sve bolje i bolja saznanja, možda će se ona modifikovati u detaljima ali bar za sada, po našim najboljim saznanjima nemamo nikakvog osnova da sumnjamo u njene temelje. Mnogi govore o nekim karikama koje nedostaju u fosilnim zapisima pa na osnovu toga izvode zaključke o validnosti teorije. Na sreću fosilnih zapisa ima mnogo iako je suludo očekivati da ćemo naći svaki detalj iz procesa koji je trajao 4 milijarde godina. Ali ono što je bitno reći je to da i ne postoji ni jedan jedini fosil da bi Teoriju evolucije morali smatrati validnom jer nikada ni jedna druga teorija nije uspela da objasni ono što ova teorija objašnjava.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter