Tragom zvezda

Da li ćemo i kada naseliti Mars?

Da li će čovek jednog dana moći da živi još na nekoj planeti u Sunčevom sistemu? Da li će se najave o uspostavljanju kolonija na Marsu obistiniti? Svedoci smo poslednjih godina najava da bi čak i u nekoj bližoj budućnosti moglo doći do pojave prvih kolonija na Marsu. Naravno da takve najave odmah pobuđuju maštu i avanturistički duh, ali ipak treba imati i dozu opreza kada se radi o takvim idejama. Mars je, kao i Zemlja, stenovita planeta, ali ono što je veoma bitno razlikuje od Zemlje je njegova masa.

Crvena planeta

To je planeta oko deset puta lakša od Zemlje. Iz ove činjenice proističe mnogo implikacija koje su izuzetno otežavajuće okolnosti za eventualno njeno naseljavanje ljudima. Najvažnija implikacija male mase je manji nivo gravitacije. U ovom slučaju, gravitacija je oko deset puta slabija nego na Zemlji. Gravitacione implikacije su višestruke i na prvi pogled nevidljive, sem onih da bi se čovek mnogo lakše kretao po jednoj takvoj površini. Kada govorimo o trajnom nastanjivanju Marsa, onda prvo treba analizirati one implikacije gravitacionog dejstva koje bi stvarale najviše poteškoća za jedan takav poduhvat. Mars nema atmosferu u onom obliku koja je potrebna čoveku za nesmetano disanje i takvu atmosferu bi bilo jako teško, da ne kažem nemoguće, stvoriti.

Ali pretpostavimo da imamo sve tehničke preduslove da stvorimo praktično identičnu atmosferu kao na Zemlji. Recimo da uzgajanjem algi, lišajeva, otapanjem leda s polarnih kapa Marsa uspemo da dobijemo adekvatnu mešavinu koja bi bila prihvatljiva čovekovom respiratornom sistemu i celokupnom organizmu. Najveći problem u tom scenariju jeste pitanje kako tu atmosferu zadržati jer je skoro izvesno da Marsova gravitacija to nije u stanju. I veštački generisana atmosfera bi bežala u svemir pa bi je, u suštini, bilo potrebno neprestano nadoknađivati veštačkim intervencijama. Postavlja se pitanje do kog trenutka bi to bilo moguće zbog ipak ograničenih količina potrebnih hemijskih elemenata koji tamo postoje. Sledeći veliki problem je proizvodnja hrane. Marsova površina je puna gvožđa u svim oblicima, a najviše u obliku rđe koja je nastala oksidacijom gvožđa. To prisustvo rđe u površinskim slojevima jeste posledica nedovoljne mase a samim tim i gravitacije. U slučaju Zemlje, usled dovoljno jakog gravitacionog dejstva, došlo je do diferencijacije odnosno separacije težih i lakših elemenata. Teži su potonuli u centar planete, a lakši su ostali na površini. Na Marsu se to nije desilo u dovoljno velikoj meri pa je cela površina zatrovana tim elementima koji ne bi dozvolili bilo kakvo obimnije bavljenje poljoprivrednim aktivnostima. Za pretvaranje Marsove površine u mesto gde je moguće razviti proizvodnju hrane potrebna je izuzetna tehnologija koja bi od neželjenih jedinjenja čistila parče po parče površine. To bi bio veoma mukotrpan i dug proces.

Još jedna značajna posledica nepostojanja gravitacione separacije je da Marsova unutrašnjost nije uspela da razvije dinamo-mehanizam koji bi proizveo značajno magnetno polje koje bi štitilo planetu od neželjenog zračenja iz kosmosa. Pod takvim okolnostima jako bi teško bilo napraviti zaštitne mehanizme za bilo kakvu vrstu života, a posebno vegetacije koja naravno nije, kao ni čovek, otporna na takve uticaje. Gravitacija na Zemlji je oblikovala našu građu, jačinu kostiju, mišića, komkplentu muskulaturu. Evolucija je prilagodila čoveka za život na mestu gde je i nastao. Izmeštanje jednog takvog biološkog organizma u sredinu gde je gravitacija deset puta manja svakako bi, u nekom dužem periodu, izazvalo zbunjenost organizma i njegovih vitalnih funkcija koje bi verovatno postale nepredvidljive. U početku bi verovatno trebala da postoji i tehnologija dovoljno sposobna da nekome ko bi tamo živeo obezbedi odgovarajući gravitacioni uticaj. Verovatno bi evolucioni razvoj ljudi koji bi nastavili razmnožavanje na Marsu uslovio da naredne generacije postanu prilagođene, ali samo od uslovom da je civilizaciju moguće održati jako drugo. Na kraju bi se verovatno razvila neka drugačija vrsta ljudi koja bi se veoma mnogo razlikovala od Zemljana. Nema šanse da bi s njima mogli igrati košarku. Ovde sam pobrojao samo one najveće prepreke uspostavljanju trajnih kolonija na Marsu.

Postoji još milion razloga koji bi predstavljali ogromne poteškoće i verovatno onemogućili opstanak. A čak i ako bi to sve uspeli, definitivno bi dobili jednu novu vrstu čoveka koji bi samo vodio poreklo sa Zemlje, a po svemu drugom bi bio zasebna vrsta. Konačan rezultat ne bi bio da smo se raselili, već da smo uspeli veštačkim putem stvoriti nakalemljenu granu koja bi evolutivno odlutala daleko od nas. Ne dovodim u ni u kakvo moralno, humano ili bilo koje drugo pitanje ideju da se nešto ovako napravi, već pokušavam da ukažem na to da je takva ideja izuzetno daleko od svoje realizacije, a i kada bude izvodljiva, njen rezultat neće biti ono o čemu mi danas maštamo. S druge strane, sada i u doglednoj budućnosti će biti moguće eventualno stvoriti male naseobine, kao što je ISS, gde bi se radila dalja istraživanja o uticaju gravitacije na čovekov organizam i njegovoj mogućnosti prilagođavanja na nove uslove. Slaba Marsova gravitacija može da posluži i u svrhu daljeg istraživanja svemira jer je mnogo lakše sa njega lansirati letelice u svemir nego sa Zemlje. To je već izvodljivije jer i sada postoji tehnologija koja bi mogla proizvoditi mašine na nekom drugom mestu od postojećih elemenata kojih tamo ima. Čoveku ovakvkom kakav je, da bi se raširio svemirom, potrebne su planete jako slične Zemlji, pre svega, u pogledu mase i gravitacije. Samo pod tim okolnostima je moguće da ljudska vrsta nastavi, najstrože govoreći, svoj razvoj.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter