Tragom zvezda

Fermijev paradoks i paradoks radoznalosti

Potraga za vanzemaljskim životom verovatno postoji od trenutka kada je čovek prvi put postao svestan svog mesta u kosmosu. Naravno, počeci te potrage su uglavnom bili na filozofskom nivou da bi kasnije ta potraga bila konkretizovana kroz naučne projekte od kojih je najpoznatiji projekat SETI. Međutim, uprkos svemu do sada nismo naišli na bilo kakav trag života van Zemlje. Još 1950. godine fizičar Enriko Fermi je kroz pitanje „Pa gde su svi oni“ suštinski izrazio sumnju u postojanje života van Zemlje. Danas, kao i u Fermijevo vreme nema saglasnosti oko rešenja tog pitanja koje je u međuvremenu dobilo svoj naziv – Fermijev paradoks.

Ima li koga tamo negde?

Postoje mnoge hipoteze koje se razlikuju u detaljima ali koje se u načelu mogu klasifikovati u nekoliko većih grupa. Jednu grupu čine hipoteze o tome da je život ekskluzivno privilegija naše planete, drugu grupu čine hipoteze o tome da je život postojao na drugim mestima ali da nije uspeo da opstane, dok treću grupu čine hipoteze o svekolikoj prisutnosti života u kosmosu. Svaka od ovih grupa hipoteza ima svoje argumente koje im idu u prilog ali isto tako svaka od njih se lako dovodi u sumnju. Prva grupa hipoteza koja govori o tome da je život na Zemlji bez presedana kao argumente iznose upravo odsustvo bilo kakve komunikacije ili bilo kakvih tragova koji bi ukazivali da život postoji još negde. U prilog ovoj hipotezi se navode i argumenti o jedninstvenim životnim uslovima koji vladaju na Zemlji – prisustvo jednog prirodnog satelita – Meseca, prisustvo Jupitera, Zemljino magnetno polje, tektonika ploča i vulkanska aktivnost uz naravno neophodno uplitanje srećnih okolnosti. Druga grupa hipoteza se zasniva na ideji da je život pravilo u kosmosu ali da nije u stanju da preživi ili poživi dovoljno dugo da bi se mogli s njim susresti. Navode se mnogi razlozi i načini nestanka života počevši od udara velikih nebeskih tela, preko eksplozije supernova, rafala gama zraka do samodestrukcije potencijalne vanzemaljske civilizacije.

Stvaranje univerzuma sa dve oprečne tačke gledišta

Treća grupa hipoteza se zasniva pre svega na verovatnoći i možda podsvesnoj želji onih koji je zastupaju da nismo sami. Najjači argument koji se ovde navodi je broj galaksija, zvezda, planetarnih sistema i planeta u habitabilnoj zoni i ideji da će se život uvek javiti pod okolnostima koje dozvoljavaju njegov nastanak. Drugi argument je totalno odsustvo bilo kakve logike pojavljivanja života na samo jednom mestu pod okolnostima da zakoni prirode važe svuda. Da ne zaboravimo da postoje i nenaučna tumačenja koja svoje poreklo imaju u religijama a koja se za sada drže teze da je bog na Zemlji stvorio život. O životu van Zemlje se nerado izjašnjavaju, podrazumevajući da će, kao i u ostalim situacijama kada ih je nauka opovrgavala, u svojim knjigama naći neku dotada nerastumačenu rečenicu koja će ukazivati da je to u stvari oduvek bilo poznato. Rasprava o religijskim argumentima izlazi izvan okvira ovoga teksta. Prvoj grupi hipoteza se može naći mnogo zamerki jer se oslanjaju na veoma kratak, u kosmičkim razmerama, period vremena na osnovu koga zaključujemo da odsustvo signala i tragova znači i apsolutno odsustvo drugih. S druge strane, takve hipoteze se oslanjaju na ideju da je naša tehnologija dovoljno moćna da može da shvati ili prepozna sve znakove koji bi ukazivali na prisustvo još nekoga u kosmosu. Čak da je i to tačno, sve dok ne pretražimo svaki kutak neba na svim mogućim frekvencijama pogodnim za emitovanje ne možemo sa sigurnošću tvrditi da signala nema. To je izuzetno težak zadatak a posebno kada se ima u vidu da potencijalni signal ne mora biti neprekidnog trajanja pa ga samim tim i da smo na pravoj frekvenciji lako možemo „mimoići“.

Kada govorimo o uslovima kojima je Zemlja obdarena oni jesu svakako povoljni za šta je dokaz i naše postojanje, ali ne vidim odakle bi mogli izvući zaključak da i drugačiji uslovi ne bi mogli dovesti do pojave života, a na kraju krajeva kada govorimo o milionima milijardi objekata u svemiru teško da sa sigurnošću možemo govoriti o jedinstvenosti uslova na Zemlji. Druga grupa hipoteza ima najmanje slabosti jer ona samo ograničava mogućnost kontakta. Ta grupa hipoteza podrazumeva da život nastaje i nestaje, možda blago naginjući ka mogućnosti da smo mi jedna od najmlađih civilizacija univerzuma. Ono što joj se može zameriti je što više liči na traženje sintetičkog rešenja nego što se bazira na jakim argumentima. S jedne strane pretenduje da zadovolji „nužnost“ pojave života pod povoljnim okolnostima, a s druge strane oduzima mu dugovečnost da bi se zadovoljio nedostatak bilo kakvih tragova života. Slabost kod ovakvog rezonovanja se sastoji u činjenici da je teza da su baš svi koji su živeli i imali mogućnost komunikacije odavno nestali. Takva teza prosto ni logički ne drži vodu jer mi postojimo sada a ako je život pravilo a ne incident kao što ove hipoteze zagovaraju onda nema mesta pretpostavci o ekskluzivnosti sadašnjeg trenutka vremena. Treća grupa hipoteza ima najveću slabost u subjektivnoj želji da život postoji još negde. Jako je teško zamisliti situaciju u kojoj smo sami u univerzumu, koji inače uopšte ne možemo sebi predstaviti u svoj njegovoj veličini. Čak ni približno. Ali u tom osećaju stvarno nema ništa naučno niti on bilo šta dokazuje u tom smislu. Logika jeste deo ljudskog nasleđa ali nismo još utvrdili da li je univerzum logičan ili ima neka svoja pravila koja mi svojom logikom ne umemo da dokučimo. Gde je onda istina i kako da je otkrijemo? Ako posmatramo našu civilizaciju i njenu istoriju nije teško zapaziti da je inteligentni život na Zemlji nastao relativno skoro, pre nekih 10 000 godina, što je stvarno treptaj oka u moru kosmičkog vremena. Nije teško ni zapaziti da je nakon tog vremena, u tom treptaju oka, došlo do neverovatne ekspanzije znanja i da je možda i pravo čudo što smo mi danas uopšte u mogućnosti da postavljamo pitanja o kome govorim. Ako zaključujemo iz primera naše evolucije zaključićemo da na vremenskim skalama univerzuma, razvoj velikog mozga i inteligencije izgleda da ne traje jako drugo.

Trappist -1 planetarni sistem – poseduje mnoge bitne karakteristike koje planetarni sistem treba da ima da bi se na njemu pojavio život

Pre bi se moglo reći da je to veoma brz proces. S druge strane, od pojave prvog života na Zemlji je prošlo 4 milijarde godina. Ako zaključujemo samo na osnovu toga opet možemo doći do zaključka da za uspostavljanje složenosti života postoji potreba za, kosmički gledano, veoma dugim intervalima vremena. U tom periodu se verovatno dešavalo mnogo izumiranja vrsta i prekomponovanja života dok se napokon nismo pojavili mi. Poznata su barem tri velika izumiranja koja su bila po svoj prilici posledica kosmičkih sudara. Najpoznatije je ono poslednje izumiranje kada su dinosaurusi nestali a sa njima verovatno i još barem polovina drugih vrsta. Od tada je prošlo 64 miliona godina. Imajući u vidu ove podatke neminovno se postavlja pitanje zašto je moralo da prođe 64 miliona godina da bi se formirao inteligentni život kada je već tada jasno postojala pozornica za njegov dolazak. Odgovor na ovo pitanje nije lak ali jedino objašnjenje koje mogu da dam jeste da postoje periodi u kojima se ništa značajnije ne dešava – neka vrsta evolutivnog status quo. I onda se desi neka krucijalna promena koja evoluciju kao da oslobodi iz nekog ćorsokaka, otvori joj put. Na mnogo manjim skalama svesni smo tog procesa i kada se radi recimo o nauci i umetnosti. Neke epohe su krcate promenama , novim revolucionarnim dostignućima i ličnostima koji ih obeležavaju, dok su neke druge epohe mirne i praktično bez dešavanja. Stoga, ja sam više pristalica ideje da kosmički udari, kataklizme ili neki drugi katastrofalni događaji ponovo stavljaju poluge evolucije u pogon, umesto da je zaustavljaju. Da je Jukatanski asteroid promašio Zemlju sve su prilike da od inteligencije na Zemlji ništa ne bi bilo. Dinosaurusi su bili previše moćni da bi dopustili bilo kojoj drugoj vrsti da postane dominantna. Pre nekoliko godina sam bio pristalica konvergentne evolucije; ideje po kojoj evolucija ima svoj cilj, tj. da ona neminovno dovodi do pojave inteligencije. Danas međutim ne mislim tako jer sam se u međuvremenu oslobodio te egoistične pomisli da smo mi svrha i smisao univerzuma.

Univerzum, po mojim najboljim saznanjima nema svrhu. On je samo pozornica za odigravanje najfantastičnijih događaja. Sa takvim uverenjem se i ideja o evolutivnoj konvergenciji menja jer ne postoji više razlog zbog koga bi evolucija bila programirana tako da dovede do onoga što je može razumeti. Evolucija usporava u onom trenutku kada se uspostavi poredak u prirodi. Ne mislim da evolucija prestaje tj. da se ništa ne menja. Čovek kao i bilo koja druga vrsta na Zemlji se manjao i menjaće se ali bez kataklizme evolucija neće sama ništa učiniti da se stvore superiornija bića sasvim drugačija od onih koja već postoje. Budućnost evolucije je sada u čovekovim rukama jer jedino njegov mozak i inteligencija imaju tu moć da menjaju i oblikuju svet pa i svest. To je do sada i pokazano kroz procese veštačkog odabiranja ali i kroz nasilne procese u kojima se dešava ugrožavanje slabijih vrsta. Mnoge vrste su nestale od pojave čoveka naovamo. Ako se radi o drugim svetovima nema mnogo razloga za verovanje da bi procesi mogli da se drugačije odvijaju. I u tom nekom drugom, potencijalno nastanjivom svetu su se dešavali i udari meteora i eksplozije supernova i rafali gama zraka koji su čistili postojeću i uspostavljali neku novu vrstu životne pozornice. Ali imajući u vidu da postoji ogroman broj mogućnosti koje su evoluciji na raspolaganju pravo pitanje se svodi na pitanje verovatnoće pojave inteligencije. Koliko je verovatno da će se u datoj sredini pojaviti inteligencija? Ja bih rekao da ta verovatnoća raste sa učestanošću kataklizmi. Da ne bi otišao u drugu krajnost, naglašavam da ne mislim da je dobro da svaki drugi dan udara po jedan asteroid. Verovatno se može ugrubo izračunati prosečno vreme između sudara koje je dovoljno da se uspostavi potpuno funkcionalna životna sredina uključujući i pojavu inteligencije. A kada se jednom pojavi, inteligencija će naći način kako da se zaštiti ili da preživi i te globalne katastrofe. Što je civilizacija razvijenija to su joj veće šanse za preživljavanje ako je katastrofa izazvana kosmičkim uzrocima. Ako se radi o samodestrukciji tu nemamo nikakva iskustva pa samo možemo nagađati da li mi uopšte imamo stvarni potencijal da uništimo sami sebe. Ovde neću razmatrati hipotezu panspermije, ideje da je neka druga civilizacija zasejala seme života na našu planetu jer je sa tom hipotezom najgrublji vid odgovora na pitanje iz ovoga teksta odmah dat, ali ne samo iz tog razloga. Naime, ako se panspermija desila još uvek nismo stvarno odgonetnuli da li smo sami jer smo onda samo deo jedne inteligentne vrste koja širi svoj uticaj po svemiru. Evolucija može krenuti u bilo kom smeru i bilo gde doći do tačke globalnog zasićenja pa je više nego verovatno da su evolucije na mnogim mestima upravo zakucane na nivoima koji je daleko od našega.

Drejkova jednačina. Izračunavnje broja inteligentnih civilizacija u kosmosu

Ipak, pozvaću se na teoriju velikih brojeva, uvek postoji verovatnoća da je negde evolucija dovela do pojave inteligentnog života a posebno ako u igri imamo tako velike brojke koje sam ranije spominjao. Šta se dešava s njima? Zašto ih nismo detektovali? Jedna od najkontraverznijih ideja vezana za ovo pitanje je mogućnost da smo mi ili ti neki drugi, uopšte u stanju, na udaljenostima koje nas razdvajaju detektuju postojanje nekog drugog. Postoji toliko mnogo ograničenja, prepreka i faktora sreće da bi me jako iznenadilo da u naših stotinjak godina istraživanja u tom smislu uopšte se i možemo nadati jednom takvom otkriću. Mnogi će reći da civilizacije naprednije od nas bi imale te mogućnosti ali to je veoma slobodna pretpostavka. Ako zamislimo da postoje mnogo razvijenije civilizacije to i dalje ne znači da su rešile probleme premošćavanja kosmičkih udaljenosti pa da nam neposredno na vrata zakucaju a ako su i razvile metode telekomunikacionog opštenja onda su one na nekim nivoima koje mi nismo u stanju da detektujemo.

Zamislimo da je Amerika otkrivena pre 5 godina. Da li bi američki Indijanci, na onom nivou na kome su bili imali ikakvu mogućnost da detektuju naše satelitske tv i radio signale. Naravno da ne bi. Što se njih tiče ti signali bi vršljali po Americi a da nisu ni svesni da ih posmatra Veliki brat. Druga nekonzistentna pretpostavka u ovom smislu je ideja da tehnološki razvoj ima stopu rasta kao i ekspanzija svemira. Sudeći po zadnjih 100 godina takav zaključak se može razumeti ali ako sudimo po poslednjih 5000 godina teško da o tome može biti i govora. Neka napredna civilizacija se može vrlo lako zadovoljiti situacijom u kojoj su rešili pitanje opstanka. Bez tog pokretačkog elementa lako mogu zamisliti civilizaciju koja se bavi naukom i umetnošću bez ikakvih pretenzija da osvaja kosmos. Oni koji su ovladali evolucijom a samim tim i pitanjem borbe za opstanak nemaju potrebe da jurcaju kosmosom i remete njegov večni mir. Oni lako mogu s vremena na vreme se preseliti na najbližu susednu lokaciju gde će biti mirni narednih par milijardi godina. Jedna toliko napredna civlizacija bi sigurno shvatila da je svemir toliko veliki da nema nikakvog smisla ga osvajati a sigurno bi i znala odgovor na pitanje da li su sami ili ne. Potpuno svesni našeg ili drugih postojanja a uvereni u svoju superiornost nemaju ama baš nikakav razlog da nas uznemiravaju i uče pameti. Jedine civilizacije koje mi možemo sresti ili nekako detektovati su upravo one na našem stadijumu razvoja ili malo naprednije od nas. Dakle one koje još uvek nisu razrešile pitanje borbe za opstanak pa pokušavaju na svakojake načine da ga reše. Međutim, da li i mi i nama slični smo stvarno sposobni da detektujemo postojanje drugih je veliko pitanje. Ja nisam siguran da je to moguće u ovom trenutku. Nije kosmos baš toliko transparentan i samo malo dalje na zapadu već se radi o nezamislivo velikom pre svega praznom prostoru u kome su oni slični nama prava retkost.

Ne znam otkuda nam ideja da naši signali koje emitujemo uopšte imaju tu čitljivost da bi ih neka civilizacija uopšte mogla protumačiti kao signale koje emituje inteligentna civilizacija, a da ne govorimo uopšte da li njihov sistem komunikacija se zasniva na istim principima kao naš. Međuzvezdani gas i prašina, molekularni oblaci, relativnost na delu kada radio signali prolaze pored masivnih objekata, neminovno slabljenje signala, međuzvezdana apsorpcija su samo neki od faktora koji bi izobličili svaki signal a da ne govorim o onim faktorima kojih se ne mogu ni setiti niti možda pretpostaviti da postoje. Verujem da će mnogi čitaoci primetiti da ovde praktično i ne razmatram mogućnosti intergalaktičke komunikacije. Ona je delako izvan dometa naše civilizacije a verovatno i izvan mogućnosti mnogo naprednijih civilizacija. Na kraju, moj zaključak kada se radi o ovom pitanju je da nismo sami u kosmosu, da u to ne treba imati sumnje, ali kada se radi o inteligenciji tu već stvari ne izgledaju tako jasne. Ne sumnjam da postoje inteligentne civilizacije ali da njihov broj ipak nije toliko preveliki da bi se lako mogle detektovati. A što se tiče neposrednog kontakta tu sam već preveliki skeptik. Razdaljine i tehnološki izazovi šetnje kosmosom su nezamislivi u svojoj izvedbi iako naš mozak svašta može zamisliti u tom pogledu. Da li ovo objašnjenje ima svojih mana? Naravno da ima. Ja ih mogu naći mnogo ali mana sama po sebi nije nužno i opovrgavanje hipoteze. Svakako da taj isti argument mogu iskoristiti i oni koji zastupaju druge hipoteze sa manama ali ipak… Postoje veće i manje mane a samim tim i veća i manja verovatnoća greške u argumentima. Doduše, nije ovo nikakvo takmičenje ko je u pravu kao što je to recimo slučaj kada se u raspravu uplete religija. Svaki valjano definisan naučni argument može biti deo teze, čime će i data teza biti valjana a njenim opovrgavanjem samo sklanjamo još jednu od mogućnosti. Religijski argumenti ne spadaju u domen pozitivnog ljudskog opusa pa se u sukobima mišljenja javlja ta potreba da neko bude u pravu, ali moram da priznam da takve rasprave u startu nemaju tu ozbiljnost da bi ih uzimali previše k srcu. Čim se u priču umetnu subjektivno spojene vijuge u raznim mozgovima i sve one spiritualne strane čovekove ličnosti svaka rasprava je već svedena na prizeman nivo.

U svakom slučaju kao i kod mnogih drugih neodgovorenih pitanja možda pre svega treba dati odgovor na pitanje o korisnosti jedne takvog jednog saznanja. Da li je naš svet spreman na odgovor? Da li bi takav odgovor trebao da bude svima poznat? Kakve su posledice jednog takvog saznanja? Zamislimo trenutak u kome čovečanstvo postaje svesno da nismo sami. To bi bila najznačajnija vest koju je čovečanstvo dobilo od kada su naši pra-pra pretci sišli sa grane. U jednom heterogenom društvu koje je podeljeno po najrazličitijim šavovima, koje ima najrazličitija shvatanja sveta svakako bi se javile najrazličitije reakcije koje uopšte možemo i zamisliti. Ako možemo. Pretpostavljam da bi najdominantniji bio strah. Šta bi iz tog straha proisteklo jako je teško pretpostaviti; da li bi se svet ujedinio i napokon shvatio da smo svi samo ljudi sa planete Zemlje ili bi se dodatno podelio na one koji bi da uspostavljaju kontakte i one koji bi da se odmah naoružavamo? Bilo bi i onih, verujem popriličan broj, koji bi sve shvatili kao kraj sveta pa bi pokušavali da ostvare svoje poslednje želje i interese dok još ima vremena. U svakom slučaju kompletna percepcija uloge čoveka i smisla postojanja bi se promenila. Jednostavno rečeno – nastao bi teško upravljiv haos. Iako pokušavam da izvučem neki pozitivan scenario, ne uspeva mi, pa mi ne preostaje ništa drugo sem da zaključim da takva vest nikako ne bi smela da postane dostupna široj javnosti. Naravno, sem u slučaju kada širenje takve informacije nije u našem domenu odlučivanja. Nismo mi još uvek spremni za takve istine pa je barem u ovom trenutku dobro što vesti o vanzemaljcima ostaju samo u domenu teorija zavere.