Šta bi se desilo kad bi saznali da postoje vanzemaljci? Mnogo je toga napisano i mnogo je filmova snimljeno o vanzemaljcima, posebno u domenu naučne fantastike. Ali, šta nauka kaže o vanzemaljcima, i to iz perspektive svakodnevnog života? Čak i ako niste ljubitelj ove tematike, sigurno ste se zapitali kako bi, i bi li uopšte dolazak ili otkriće vanzemaljaca promenilo vaš život? Nije važno verujete li u njihovo postojanje ili ne. Zapitajte se hipotetički i pokušajte odgovoriti na to pitanje, ako već do sada niste čitali naučna istraživanja na tu temu. U suprotnosti s onom vizijom koju prezentuje Hollywood i knjige na tu temu, naučnici tvrde da se naša svakodnevica ne bi značajno promenila.
U Brookinsovom izveštaju iz 1961. godine tvrdilo se da bi otkriće života van Zemlje moglo dovesti do neverovatnih društvenih previranja. Ipak, kako kaže Albert Harrison, psiholog sa Univerziteta California u Davisu, vremena su se drastično promenila. On u svojoj naučnoj studiji tvrdi da to ne bi bilo šokantno današnjim generacijama. Današnja omladina je odrasla uz razne tehnološke procese, elektronske naprave, računare i mobilne telefone u poređenju s generacijama kojima je vrhunac tehnologije bio pisaća mašina. Danas su zapravo svim generacijama vanzemaljci kao koncept postali veliki deo kulture tako da se više ni ne čine toliko vanzemaljskim. Harrison tvrdi da, ako vanzemaljski život uopšte postoji, verovatnije je da će biti otkriven u obliku mikroba na Marsu ili signala s udaljenih planeta. Harrison također ne odbacuje niz istorijskih dokaza koji ukazuju da bi se čovečanstvo vrlo lako naviklo na ideju o postojanju života izvan Zemlje. Društvo je toliko oguglalo na ljude-šišmiše s Mjeseca, kanale na Marsu, otkrića kvazara i pulsara, tvrdnje da je taj i taj fosil stigao s Marsa i lažne objave o detekcijama iz SETI-ja”, piše Harrison i dodaje da bi otkrivanje vanzemaljske inteligencije verovatno izazvalo razne emocije poput straha, uzbuđenja, ali i staloženosti i oduševljenja. Međutim, u SAD-u i Evropi ni egzobiološke vrste ni svemirski signali ne bi izazvali masovnu psihološku dezintegraciju ili društveni kolaps. Nasuprot njima, ljudi koji su u ratu, koji pate od gladi i AIDS-a, vernici koji čvrsto brane svoja uverenja sigurno se ne bi previše brinuli o tome, ali zanimljivo bi bilo videti reakciju ljudi koji su godinama brušeni NLO-ovskim teorijama, dokumentarcima, koji vole naučnu fantastiku i sličnu tematiku. Tako na primer, preko 80 posto vernika tvrdi da kontakt s inteligentnim vanzemaljcima ne bi poljuljao njihov lični pristup veri. Barem tako stoji u rezultatima ankete Teda Petersa, teologa iz Pacifičkog luteranskog teološkog semeništa iz Berkeleyja u Kaliforniji. Trećina vernika ipak priznaje da bi došlo do određene religiozne krize. Zanimljivo, dve trećine „nevernika” misli da bi došlo do opšte verske krize. Paul Davies s Državnog univerziteta Arizona iznosi svoj koncept „neobičnog života” kojim se sugeriše da bi život mogao postojati i opstati zahvaljujući „hemijskoj mašineriji” koja se razlikuje od uobičajene i to bi mogao postojati upravo na Zemlji a da to ni ne znamo. Biolog pod okriljem NASA-e Chris McKay pak smatra da u slučaju otkrića mikroba na Marsu ne bismo zapravo mogli govoriti o „istinski vanzemaljskom” obliku života ako se ta stvorenja mogu povezati s našim životnim stablom. U slučaju da na Marsu pronađemo oblike života koji nemaju ama baš nikakve biološke povezanosti s onim zemaljskima, onda imamo moralnu obvezu da ne kontaminiramo to područje svojom prisutnošću, smatra McKay. Dalje, Mazlan Othman, direktor UN-ove Kancelarije za odnose sa svemirom (UNOOS) kaže da bi UN trebale imati vodeću ulogu u koordiniranju globalne reakcije na otkrivanje vanzemaljaca. Paleontolog Conway Morris sa Univerziteta Cambridge smatra da nema potrebe da se previše uznemiravamo oko toga šta učiniti ako naiđemo na inteligentna svemirska bića jer ona verovatno ne postoje. Kad bi život van planete Zemlje zaista postojao, verovatno bi se razvila inteligentna, dominaciji sklona vrsta poput nas. Njegov krajnji zaključak je da „nikada ni nismo imali posetioce iz svemira niti je vredno osnivati centre za otkrivanje i potragu za njima u nadi da će se jednom možda pojaviti”. Oni ne postoje, a mi smo sami, kaže Conway.
Lično mislim da bi otkrivanje vanzemaljskog života imalo ogromne posledice po naš društveni život. Bez obrzira na to što smo danas svi upoznati s konceptom vanzemaljskog života on je još uvek u domenima hipoteze u koju se manje ili više veruje. Bio sam svedok situacija u kojima postoje očigledni znaci da će se rat desiti ali su ljudi odbijali poverovati u to sve dok se nije zaista i desio. Ovde je situacija jako slična. Mnogima je ideja o postojanju vanzemaljskog života zabavna, mnogi takvu ideju vide kao veliki problem, a ostali o tome nemaju nikakav stav, tek su površno informisani o toj mogućnosti. Međutim, ako hipotetički uzmemo da se desio taj događaj, da smo izvan svake sumnje saznali za postojanje vanzemaljskog života oni kojima je to i ranije bilo zabavno bi se uplašili, oni koji su mrzeli tu ideju bi se osećali izgubljeno a oni koji nisu imali nikakav stav bi počeli da histerišu. Naravno da su ljudi koji imaju bilo kakav koncept te mogućnosti najspremniji za vest ali odsustvo straha dok smo još na nivou zabave bi se pretvorilo u umerenu zabrinutost jer samo jedna informacija o tome da postoji tamo negde neko, bez dodatnih informacija može biti veoma uznemirujuća. Međutim, ubedljivo najveći broj ljudi bi imao osećaj jake nelagode što bi verovatno odmah dovelo do pojave novih političkih partija koje bi zauzimali stavove prema ovom problemu u skladu s našim dobropoznatim načinima reagovanja. Morala bi se razviti nova vrsta patriotizma a u skladu s njom i nova trka u naoružavanju koja bi bila usmerena ka vanzemaljcima a drugim okom ka susedima. U svakom slučaju za one koji priželjkuju jednu takvu vest to bi bio jako zabavan i divan period. Bila bi prava privilegija živeti u takvim vremenima. Rodila bi se nova umetnost, nova književnost, nova muzika. Ne, ništa ne bi bilo kao nekada.