Tragom zvezda

Supernove

Supernove su izuzetno retki događaji a samo nekoliko ih je uopšte i zabeleženo u istoriji. Jedan od prvih događaja te vrste za koji se zna se desio 1006. godine, a zabeležili su ga astronomi u Kini, Evropi, Japanu, Egiptu i Iraku. Prema njihovim zapisima taj događaj se desio 30.Aprila 1006. godine. Na nebu se odjednom pojavila zvezda magnitude oko -9 i bila je najsvetlija zvezda noćnog neba da bi narednih godinu dana polagano bledila. Sledeći događaj te vrste je zabeležen 4. jula 1054. godine što su zabeležili kineski atronomi. Događaj se desio u sazvežđu Bika. Yang Wei-Te, dvorski astrolog za vreme dinastije Sung je zabeležio ovaj događaj i napisao da je tek posle više od godinu dana zvezda postala nevidljiva. Pored toga što je uredno zavedena u kineskim dokumentima, i drugi su primetili ovaj događaj pa se o njemu može naći dokumentacija u Korejskim, Japanskim i Arapskim dokumentima. Kao i zvezda iz 1006. godine i ova zvezda je mogla da se vidi i pri dnevnoj svetlosti.

Maglina M1, ostatak supernove iz 1054. godine

Mnogo godina kasnije kada su razvijeni jači teleskopi na mestu ove zvezde se mogla videti maglina, koja se naravno i danas vidi i znamo je pod nazivom Krab (M1) maglina. Trebalo je proći 500 godina pre nego se sledeći takav fascinantan događaj mogao videti na nebu. Godine 1572 Tiho Brahe i još mnogi drugi očevici su bili svedoci jednog takvog događaja. Ova pojava je bila u potpunoj suprotnosti sa tadašnjim verovanjima da se nebesa ne menjaju nikada. Nedugo zatim, Braheov učenik Johan Kepler je 1604.godine takođe bio očevidac još jednog takvog događaja. Ova dva događaja su zabeležena pod imenima Tihova i Keplerova supernova. Nažalost, Keplerova supernova je bila poslednja supernova viđena u Mlečnom Putu. Međutim, 24. Februara 1987.godine, Jan Šelton je uočio sa Las Campanas opseratorije iz Čilea, SN1987 supernovu, jugozapadno do velikog molekularnog oblaka u Velikom Magelanovom oblaku (LMC), koga znamo pod nazivom 30 Doradus. To je bilo prvi put od razvoja modernih instrumenata da je jedna supernova viđena relativno blizu Zemlje (50 kpc). Uzbuđenje u svetu astronoma je bilo momentalno i intezivno. Brzo je utvrđeno da je ova supernova eksplozija zvezde koja je bila veliki plavi superdžin. Nikolas Sandulek je ovu zvezdu katalogizirao kao Sk-69 202 dok je istraživao vrele zvezde u Magelanovim oblacima. Mogućnost da sa pogodne tačke uz pomoć savremenih alata astrofizike posmatramo supernovu bi bila idealna za proučavanje evolucije masivnih zvezda. Danas astronomi rutinski posmatraju supernove u drugim galaksijama.

Supernova 1987A

Međutim, supernove su izuzetno retki događaji koji se tipično dešavaju jednom u sto godina u galaksiji. Pošto su spektar i linije sjaja supernova veoma pažljivo proučeni, svaćeno je da postoji nekoliko različitih klasa supernova u zavisnosti od mehanizma nastanka i vrste nebeskog objekta iz koga nastaju. Tip I supernova su prve identifikovane kao supernove koje ne pokazuju bilo kakvu liniju vodonika u svom spektru. Imajući u vidu da je vodonik ubedljivo najzastupljeniji element kosmosa, sama ta činjenica govori koliko su supernove ovog tipa izuzetni i čudni događaji. Ipak supernove Tipa II sadrže jasnu i jaku liniju vodonika. Supernove tipa I se mogu dalje podeliti prema njihovim spektrima. Supernove Tipa I koje sadrže jaku liniju Si II na 615 nm su nazvane Tip Ia. Ostali tipovi su označenio sa Ib i Ic u zavisnosti od prisustva ili odsustva jake helijumove linije. Odsustvo linija vodonika u Tipu I supernova ukazuje na to da je zvezda pre eksplozije bila odvojena od svoje vodonične envelope. Različit spektralni potpis u različitim tipovima supernova govori da je za nastanak odgovoran i različit mehanizam. Ovo se ogleda u različitosti sredina koje se uočavaju nakon ovih događaja. Supernove Tipa Ia se nalaze u svim tipovima galaksija uključujući i eliptične, koje pružaju veoma malo dokaza o skorašnjem formiranju zvezda. Sa druge strane tipovi Ib i Ic se pojavljuju samo u spiralnim galaksijama nedaleko od mesta gde su formirane nove zvezde (H II regioni). Ovo ukazuje da su supermasivne kratkovečne zvezde verovatno izvori supernova tipova Ib i Ic dok to snije slučaj sa tipom Ia. Tipičan pik sjajnosti za supernove tipa Ia je M_B=-18.4, dok su krive sjaja tipova Ib i Ic za 1.5 do 2 magnitude bleđe u plavom B opsegu talasnih dužina ali su po svemu ostalom slične. Sve supernove tipa Ia pokazuju sličnu stopu pada sjajnosti nakon maksimuma, 0.065 (±0.007) magnituda po danu u toku 20 dana. Posle 50 dana stopa zatamnjenja opada i postaje konstantna, za Ia je opadanje 50% brže nego za ostale tipove. Veruje se da su supernove iz 1006. godine kao i Tihoova i Keplerova bile tipa Ia. Opservaciono, supernove Tipa II karakteriše rapidno povećanje sjaja, približavajući se svom maksimum koji je tipično za 1.5 mag. bleđi od Tipa Ia. Vrh sjajnosti prati kasniji konstantan pad, 6 do 8 magnituda godišnje. Njihov spektar takođe sadrži linije povezane sa vodonikom i težim elementima. P Cygni, Krab supernova i SN1987A su primeri Tipa II supernova. Krive sjaja Tipa II supernova mogu biti klasifikovane na Tip II-P (plato) i Tip II-L (linearne). Privremen ali jasno vidljiv prestanak pada sjajnosti između 30 i 80-og dana posle maksimuma sjaja karakteristika je Tipa II-P supernova. Ništa slično se ne detektuje kod Tipa II-L. Supernove Tipa II-P se u proseku dešavaju deset puta češće od Tipa II-L. Naravno, da sve ne bi bilo idealno i jasno klasifikovano, univerzum se lako postara. SN 1993J, supernova u spiralnoj M81 galaksiji u sazvežđu Veliki Medved, inicijalno je pokazivala jaku emisionu liniju vodonika (Tip II), ali posle mesec dana ta linija je zamenjena linijom Helijuma što je svrstalo u Tip Ib. Ovaj slučaj nam pokazuje da su Tip II i Tip Ib povezani na neki način. Videćemo da je i Tip Ic sa njima blisko povezan. Mi danas znamo da je Tip Ia fundamentalno različit od ostalih tipova.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter