Tragom zvezda

Panspermija

U načelu panspermija može imati dva značenja koja se veoma bitno razlikuju ali se u krajnjem ishodištu opet stapaju u jednu ideju. Prvi vid panspermije je usmerena panspermija; dakle namerno zasejavanje Zemlje životom od strane neke naprednije i starije civilizacije. Drugi vid je nasumična panspermija životom koji je nastao negde u kosmosu pod izuzetnim okolnostima a koji je onda stigao do Zemlje preko posrednika u obliku asteroida, kometa ili nekog zaštićenog kosmičkog semena.

Život na Zemlji možda vodi poreklo iz kosmosa

Ideja panspermije je relativno stara ideja koja datira još od švedskog hemičara Svante Arenijusa i pre njega nemačkog lekara Rihtera. Rihter je još 1865. godine izneo tezu o kosmozoama, kao kosmičkim začetnicima života. Najrazrađeniju teoriju panspermije je izneo nobelovac, pronalazač DNK, Frensis Krik zajedno sa Leslijem Ordželom koji su na osnovu, njima sasvim prihvatljive pretpostavke, o prva tri minuta svemira koju je izložio nobelovac Stiven Vajnberg, na toj vremenskoj skali datirali i postanak života, što je verovatno i najslabija karika te teze. Naime, živi svet je organski svet, a organski svet je baziran na ugljeniku koji u Velikom prasku nije formiran. Naime, ugljenik nastaje kao kasna faza razvoja zvezda, nikako ranije. Život, ovakav kakvim ga mi poznajemo nikako nije mogao nastati u to vreme. Međutim, datiranje u smislu nekog drugog događaja, recimo neposredno nakon eksplozije hipernove ili supernove pa čak i nakon sudara neutronskih zvezda bi imalo kudikamo više smisla. Ti događaji su dovoljno ekstremni da mogu generisati momente negativne entropije u nekom uslovno rečeno otvorenom sistemu. Ta negativna entropija bi imala dovoljno moći da od gradivnih blokova života stvori sam život ili bar njegov privid koji bi bio znatno otporniji od samog života na haotične uslove koji vladaju u neposrednoj okolini. Takvom prividu života su potrebni još neki uslovi, poput vrhunskog razređivača tipa vode da aktivira svoje sekundarne mehanizme kao što su metabolizam ili replikacija. Te klice života su mogle asteroidima ili možda još verovatnije zaleđene u kometama da stignu do pogodnog tla na kome bi ga prisustvo vode aktiviralo.

Usmerena panspermija rešava pitanje porekla života na Zemlji ali ne rešava pitanje postanka života uopšte, mada bi i saznanje o usmerenoj panspermiji Zemlju i njeno okruženje diskvalifikovalo kao potencijalna žarišta života. A diskvalifikacija Zemlje bi u najvećoj meri diskvalifikovala i matičnu planetu kao izvorište života pa bi teorija spontane ili nasumične panspermije verovatno postala glavni kandidat za teoriju o poreklu života. Lako se može desiti da je Zemlja veoma pogodna za razvoj ali krajnje nepogodna kao izvorište života. Ako je ovo tačno onda bi u kosmosu svakako postojalo dosta dobrih mesta za život koje ga ne bi posedovale ili bolje rečeno koje su imale manje sreće od Zemlje. Naravno, postojanje života možemo s njegovog stanovišta da smatramo srećnim događajem dok sa stanovišta planete to i ne mora biti istina. U najboljem slučaju planeta je ravnodušna. Usmerena panspermija bi svakako mogla biti metod kojim se napredna civilizacija širi kosmosom pošto je i naša civilizacija već došla na slične ideje. Slanje primitivnog života na mesto pogodno za njegov razvitak je možda i jedini način kolonizacije kosmosa ali mehanizmi evolucije su toliko nepredvidivi da samo njeno dejstvo nije nikakva garancija da će se primitivni život razviti u smeru koji je očekivan, sa nekim krajnjim ciljem koji rezultuje inteligencijom. Razvijena civilizacija bi svakako težila da seme života koje pošalje rezultuje životom sličnim njihovom, a to znači da slanje primitivnih organizama i uzdanje u evolucione mehanizme nije previše verovatna opcija, sem ako mi evolucione mehanizme ne shvatamo baš najbolje. Naravno, to nije nemoguće ali je, mora se priznati, malo verovatno. Predugo se život na Zemlji razvijao a nastanku inteligentnog života treba pre svega zahvaliti velikim izumiranjima, pre svega dominantnih vrsta kakvi su bili dinosaurusi. Tek njihovim nestankom neka druga vrsta je dobila svoju šansu što svakako nije scenario koji bi bilo lako režirati. Stoga se ideja o takvoj vrsti panspermije ne čini verovatnom niti mogućom sem ako se ne radi o čistom eksperimentu što bi bila mnogo izvesnija opcija. Takva opcija govori da matična civilizacija nije preduzimala korake iz očaja, zbog neposredne pretnje od izumiranja već je mogla da testira efekte evolucije. Ova opcija s druge strane zahteva i odgovarajući nadzor, odnosno praćenje razvoja eksperimenta a takvo prisustvo bi svakako bilo u dosegu naših moći detekcije. Nikada do sada na Zemlji nije detektovano bilo šta što bi ukazivalo na mogućnost prisustva nekih eksperimentatora. Zakoni fizike su isti širom kosmosa tako da je skoro nemoguće da bi nam promakle aktivnosti koje nadgledanje zahteva a koje bi se svakako odvijale i nama poznatim kosmičkim kanalima i uz pomoć zakona koje već poznajemo.

Postoji i opcija da je nadgledanje trajalo do trenutka kada se pojavio inteligentni život kadar da otkrije posmatrača, koji se posle toga povukao zadovoljan postignutim rezultatima. Takav posmatrač bi, međutim, u tom slučaju mogao i da usmerava evoluciju s vremena na vreme u cilju postizanja željenih rezultata. Ali to već nije tako logična stvar pošto eksperiment onda ne bi imao previše smisla. Jedina opcija u ovom smislu bi bila da se eksperimentator ipak nikada nije mešao a da se povukao onoga momenta kada su se pojavile okolnosti pod kojima bi mogao biti detektovan. Ako je to slučaj onda je eksperimentator izvukao potrebne zaključke a svoje eksperimente je nastavio da obavlja negde u nekom dugom kutku galaksije. Uz to je morao biti i poprilično siguran da naša vrsta inteligencije svakako nije pretnja njegovoj kosmičkoj dominaciji što za nas svakako nije afirmativan zaključak. Iz tog razloga je sasvim jasno da moramo odbaciti ideju o eksperimentatoru jer ako to ne uradimo onda bi istog momenta i mogao završiti ovu knjigu a i sve ljudske delatnosti bi izgubile smisao. Ideja o tvorcu, eksperimentatoru ili bilo kojoj vrsti nadljudske prirode je uvredljiva i nedostojna istinskog ljudskog bića. Možemo biti i neinteligentni u kosmičkim razmerama, možemo biti i nedorasli ali naše samopoštovanje koje se razvilo nam ne dozvoljava ideju da smo nemoćni i unapred osuđeni na  drugu kosmičku ligu. Možda ovo liči na antikopernikanski obrt ali on to u suštini nije. Možda i nismo sami u kosmosu, možda nismo ni prva kosmička liga inteligencije, ali u čoveku postoji jedno stečeno osećanje i uverenje da smo svakako jedinstveni i da zaslužujemo šansu da eonima rastemo i da tražimo svoje respektabilno mesto u kosmičkoj igri bez osećaja inferiornosti bilo koje vrste.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter