Tragom zvezda

Poreklo života i panspermija

Uprkos velikim naporima istraživača, teoretičara, analitičara i eksperimentatora, pitanje kako je nastao život i dalje je otvoreno. Danas postoji konsenzus u stručnoj javnosti oko nekih važnih datuma u istoriji Zemlje. Nekoliko različitih vrsta astronomskih dokaza ukazuju da je svemir nastao Velikim praskom, događajem koji se odlikovao ogromnom temperaturom i gustinom, pre oko 13.7 milijardi godina. Pre oko 4,5 milijarde godina, nastalo je Sunce, a potom i Zemlja, gomilanjem i sažimanjem prašine i malih čestica, na kojoj u prvih milijardu godina postojanja nije bilo nikakvih oblika života. Pre oko 3,5 milijarde godina, pojavio se život: najstariji fosilizovani mikroorganizmi, pronađeni u zapadnoj Australiji, u stenovitim formacijama kojima je moguće odrediti starost, potiču upravo iz tog perioda.

Pre 3.5 milijardi godina na Zemlji se pojavio život čiju osnovu čini dvostruki heliks molekul DNK

Tako je počeo život na Zemlji, sa osnovnom osobinom da se razmnožava i prenosi genetske informacije s generacije na generaciju. Relativno sporo, od prvih primitivnih jednoćelijskih mikroorganizama nastao je, putem evolucionih promena o kojima danas posedujemo osnovna znanja, niz višećelijskih biljaka i životinja. Moderni čovek (Homo sapiens) star je između 50.000 i 100.000 godina. Spontana generacija i panspermija Pasterova (Pasteur Louis, 1822-95) istraživanja tokom 1860-ih pokazala su da do spontane generacije života ne dolazi u laboratorijskim uslovima, iako njegovi eksperimenti nisu isključili sve mogućnosti. On je smatrao da spontana generacija nije nemoguća dok je Darvin smatrao mogućim da je protein, hemijski oblik koji se javlja kod svih živih bića, nastao u nekoj toploj maloj bari. Početkom 19-og veka Arenijus (Arrhenius Svante August, 1859-1927) pretpostavio je da je život na Zemlji nastao dolaskom organizma iz drugog dela svemira (teorija panspermije), a tokom 1970-ih sličnu pretpostavku zastupao je i Hojl (Hoyle Sir Fred, 1915-2001) – što nije naišlo na značajniji odjek. Zanimljivu ideju izneli su sovjetski naučnik Oparin (Oparin Alexander Ivanovich, 1894-1980) i, nezavisno od njega, Halden (Haldane John Burdon Sanderson, 1892-1964), pretpostavivši da je atmosfera u početku sadržala vrlo malo slobodnog O2 i da je on stvoren mnogo kasnije, procesom fotosinteze zelenih biljaka, što je danas opšteprihvaćeno. Primordijalna atmosfera Do polovine 20-og veka sakupljena je većina informacija koje su manje-više bitne za problem porekla života. Na primer, dobro argumentovane procene porekla, starosti i sastava svemira, Sunčevog sistema i Zemlje su u to vreme već bile dostupne, a postojanje niza prostih organskih jedinjenja (ali nijednog sa osobinama živih organizama) uočeno je u prašini i gasu raspoređenom u prostoru izvan Zemljine atmosfere, kao i kod meteorita iz drugih delova Sunčevog sistema koji su pali na Zemlju. Godine 1952. Juri Klajton (Urey Harold Clayton, 1893-1981) je pretpostavio da je važan izvor energije za rane geohemijske i prebiotičke hemijske reakcije verovatno predstavljalo solarno ultraljubičasto zračenje, moguće i zajedno s atmosferskim električnim pražnjenjem i udarima meteorita. Takođe, on je pretpostavio da se rana (primordijalna) Zemljina atmosfera sastojala uglavnom od jedinjenja CH4, NH3 , H2 i H2O. Sledeće godine, njegov saradnik Miler (Miller Stanley Lloyd, 1930-) eksperimentisao je s propuštanjem električnih varnica kroz smesu ovih jedinjenja, pokazavši da je, u roku od nedelju dana, došlo do stvaranja zadivljujuće velikog broja organskih molekula, uključujući i 25 amino-kiselina. Amino-kiseline vrlo lako reaguju i stvaraju proteine, čije je prisustvo nužno za žive sisteme.

Međutim, Krikovo (Crick Francis Harry Compton, 1916-2004) i Votsonovo (Wotson James Dewey, 1928-) otkriće (koje se desilo 1953) dvostruke spiralne strukture nukleinske kiseline DNK, ključnog materijala od kojeg se sastoje geni, dovelo je do stvaranja nove nauke, molekularne biologije, i javljanja novih poteškoća za teoretičare porekla života. Godine 1958. Krik je izneo ključnu dogmu ove nove nauke: da je odvijanje hemijske sinteze kod živih sistema jednosmerno i nepovratno, u smislu da DNK stvara RNK, a RNK stvara proteine. (Pokazalo se da su izuzeci od ovog pravila retki, ali poznati: retrovirusi sadrže RNK kao genetski molekul, od kojeg nastaje još složenija DNK, što je potpuno suprotno navedenom opštem pravilu.)

RNA hipoteza o nastanku života

Tako je ideja da bi razređena primordijalna čorba aminokiselina iz koje nastaju proteini a potom i najprostije žive ćelije, mogla da predstavlja pogodan model za objašnjenje porekla života – postala nezadovoljavajuća! Kao što je to A. Dž. Kerns-Smit pokazao, teško je videti kako retka čorba može da ne ostane samo poprište za neplodne hemijske interakcije već da organizuje svoje amokiseline i proteine na način koji se može opisati kao život. Uprkos velikim naporime mnogih istraživača (teoretičara, analitičara i eksperimentatora), pitanje: kako je nastao život zaista ostaje prilično otvoreno. Postoji rašireno uverenje da je jednostavnija vrsta nukleinskih kiselina, RNK, verovatno nastala u ranoj fazi razvoja prvih i bez sumnje veoma prostih živih ćelija. U načelu, nije teško zamisliti kako su se iz RNK razvili proteini, a potom i proste ćelije; nakon toga, otvoren je put za evolutivni razvoj ka sve složenijim organizmima. Ali, kako je došlo do stvaranja RNK, jednog prilično složenog polimera? Verovatan put razvoja od prilično jednostavnih organskih molekula do složene RNK još uvek čeka na objašnjenje. Misterija ostaje nerazjašnjena. Može se ispostaviti da je ona trajno nerešiva. Na sličan način se može pokazati i da na pitanja da li život postoji samo na Zemlji i, ako ne, da li je nastao ovde ili je došao iz kosmosa – takođe nema odgovora.

Panspermija

Ovo je možda najprovokativnija teorija o nastanku života na Zemlji. U popularnoj kulturi postoji shvatanje da je život na Zemlji ciljano donet od strane neke vanzemaljske civilizacije iako je to samo jedna od mogućnosti koja postoji u okviru ove teorije. Naime, život je mogao biti donet sa drugog mesta sasvim slučajno, preko neke komete ili asteroida ali taj deo teorije nije previše zabavan. Naime, sasvim je svejedno da li je nastao na Zemlji ili ga je donela kometa, jer nema suštinske razlike. Mnogo intirgantnija je ideja da je život na Zemlji “posejan” ciljano i da je to uradila neka vanzemaljska inteligencija. Naravno da za ovakvu hipotezu ne postoje nikakvi dokazi ali se mogu razmatrati preduslovi koji moraju biti zadovoljeni da bi tako nešto uopšte bilo moguće.

Panspermija – mogućnost da je život na Zemlji vanzemaljskog porekla

Osnovni preduslov ciljane panspermije je sposobnost vanzemaljske inteligencije da preduzima međuzvezdana putovanja pa bilo da se radi o dugotrajnim putovanjima ili prečicama kroz neke vidove crvotočina u prostor-vremenu. U oba slučaja ta civilizacija mora biti mnogo naprednija od naše. Sledeći preduslov je da takva civilizacija ume jako dobro da sakrije svoje tragove i da se ne meša u razvoj “posejane” civilizacije. Ovo podrazumeva izuzetno visok nivo svesti koji je nama još dalje nego ova međuzvezdana putovanja. Na kraju postoji još jedan izuzetan preduslov a to je sposobnost te inteligencije da preko gradivnih blokova života navede evolutivne procese da se razvijaju baš onako kako su oni zamislili. Ovo je izuzetan zahtev jer je elementarna pretpostavka da su želeli da naprave baš nas, dakle inteligentna (sa popriličnim brojem izuzetaka) bića. Navesti evolutivne procese da se odvijaju baš u željenom smeru je meni lično nezamisliva stvar jer evolucija u svojoj osnovi ne izgleda kao konvergentan proces. Dokaz za to je vladavina dinosaurusa koja je trajala milionima godina bez ikakvih naznaka da se u takvom okruženju mogao razviti bilo kakav vid inteligencije. Postoje i druge mogućnosti u ovom smislu a one se pre svega odnose na mogućnost da je čovek kao inteligentno biće jedini transportovan u već pripremljenu sredinu kakva je postojala na Zemlji pre 100 000 godina tj da je evolucija uradila šta je mogla a da je onda neko drugi stavio šlag na tortu. Ovo mi ipak mnogo više liči na jedan specijalan vid panspermije koji zagovaraju religije, što je moram da priznam za mene lično neprihvatljivo iz toliko razloga da bi mogao napisati nekoliko pozamašnih knjiga o tome tako da se ovde neću upuštati u te vrste priča. Glavni razlog zašto je ovaj vid panspermije skoro neverovatan je taj što ne vidim razlog da takva inteligencija u startu kreira primitivnog čoveka koji je bar nekoliko puta bio na ivici istrebljenja. Mnogo je verovatnije da bi takav čovek već u startu imao mnogo veće intelektualne potencijale koji bi mu odmah osigurali opstanak. Hoću da kažem da jedna supernapredna inteligencija ne bi pravila zakrpe nekom već formiranom svetu. Međutim, ako čak i prihvatimo mogućnost panspermije mi i dalje ne odgovaramo na osnovno pitanje o nastanku života već ga samo definitivno izmeštamo van našeg domašaja. U tom slučaju odogovor o nastanku života možemo očekivati onoga trenutka kada matična civilizacija napokon uspostavi kontakt s nama. Do tada, jedino ozbiljno što možemo napraviti jeste da nastavljamo da se pitamo i istražujemo mogućnosti koje su ipak mnogo verovatnije a tiču se pre svega nastanka života ovde, na Zemlji ili eventualno na nekoj susednoj planeti. Teorije panspermije, na sličan način kao i religijeska objašnjenja treba ostaviti u domenu verovanja, namenjenim prevashodno onima koji bezuslovno moraju imati neki odgovor na svoja pitanja. Ostali koji ne žele bilo kakve odgovore prosto neka sačekaju pa ako ponestane vremena a ne mogu bez odgovora da napuste ovaj svet uvek imaju mogućnost za brzu reakciju.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter