Tragom zvezda

Nuklearna energija, za i protiv

Idealni energetski izvori ne postoje: možemo uvek da diskutujemo o rizicima po stanovništvo i okolinu od kojih ni jedan energetski izvor nije imun, o njihovoj efikasnosti, o proizvodnoj ceni, o štetnim emisijama ili o količini proizvedenog štetnog otpada.

Nuklearna fisija

Glavna prednost nuklearne energetike je što je veoma mala količina nuklearnog goriva potrebna da bi se proizvela ista količina energije u odnosu na druge energetske izvore. Elektrana snage 1000 МW(е), npr., potroši godišnje dva miliona tona uglja u odnosu na 30 t uranijumskog goriva. Termoelektrana na ugalj će proizvesti godišnje šest miliona tona ugljendioksida, 120.000 t sumpordioksida, 25.000 t nitrooksida i oko 300.000 t pepela, prašine i drugih štetnih materija. S druge strane, nuklearne elektrane iste snage od 30 t uranijumskog goriva koje potroše u toku godine, proizvešće samo jednu tonu radiaktivnog otpada (fisioni fragmenti), dok 29 t predstavlja uranijum i plutonijum koji mogu ponovo da se iskoriste ako se istrošeno nuklearno gorivo preradi.
Druga velika prednost nuklearne energetike jeste veliki faktor kapaciteta – preko 90%. Faktor kapaciteta se definiše kao odnos količine električne enrgije realno proizvedene u toku godine u odnosu na moguću proizvodnju ako data elektrana može da radi 100% svih 365 dana godišnje, 24 sata na dan. Za solarne elektrane, npr., faktor kapaciteta je ispod 20%, a nešto iznad 20% za vetrogeneratore. To bazično znači da proizvodnu cenu električne enrgije na solarnim elektranama i vetrogeneratorima treba uvećati skoro pet puta da bi se dobila realna cena i uporedila sa proizvodnom cenom na nuklearnim i termoelektranama.

Zagovornici vetrogeneratora i solarnih elektrana uglavnom govore o “instalisanim kapacitetima”, zaboravljajući da kažu da ovi energetski izvori mogu da iskoriste samo petinu instalisanog kapaciteta za stvarnu proizvodnju električne energije. S moje tačke gledišta, cinično je ubeđivati siromašne zemlje da grade vetroparkove i solarne elektrane i da plaćaju najskuplju proizvodnu cenu elekrtične energije. Zaboravlja se takođe da vetrogeneratori moraju da se menjaju svakih 15 godina, a da postoji niz problema sa solarnim elektranama.
S druge strane, tri nuklearna akcidenta: Ostrvo Tri Milje 1979, Černobilj 1986. i Fukušima 2011. su veoma negativno uticali na razvoj i izgradnju nuklearnih elektrana u svetu, naročito u visoko razvijenim zemljama, mada jedino u slučaju Černobilja imamo ljudske žrtve koje se direktno mogu pripisati preteranom ozračivanju. Kod sva tri akcidenta, ljudske greške su značajno doprinele da se akcidenti dese, mada u slučaju Černobilja imamo i greške u dizajnu, a u slučaju Fukušime i dve prirodne katastrofe – zemljotres jačine 9,0 i cunami visine 15 metara.
Trenutno u 30 zemalja postoji 450 nuklearnih reaktora za proizvodnju električne energije i novi se grade u 15 zemalja, najviše u Aziji. Procentualno, nuklearne elektrane imaju najveći udeo u proizvodnji električne energije u Francuskoj (blizu 80%), dok je u sledećim zemljama udeo veći od 30%: Ukrajina (56.5%), Slovačka (55.9%), Mađarska (52.7%), Slovenija (38%), Belgija (37.5%), Jermenija (34.5%), Švedska (34.3%), Finska (33.7%), Švajcarska (33.5%), Češka (31.7%), Južna Koreja (31.7%), Bugarska (31.3%), slede Španija (20.3%), SAD sa oko 20%, u Velikoj Britaniji je taj udeo 18.9%, Rusiji 18.6%, Rumuniji 17.3%, Kanadi 16.6%, Nemačkoj 4.1%, u Indiji 3.5% i Kini svega tri dosto. Najviše reaktora se trenutno gradi u Kini (17) i Rusiji (6), dok se u Kini planira izgradnja u skorijoj budućnosti još 31, a u Rusiji 22 reaktora.

Mogu li se preduprediti havarije u nuklearnim elektranama i obezbediti siguran život u njihovoj okolini, da nuklearna enregija ne bude samo “neukrotiva goropad” već, pre svega, dobar sluga?
Prioritet istraživanja u oblasti novih generacija nuklearnih reaktora, naročito posle nesreće u Fukušimi, stvalja se na povećavanje njihove sigurnosti, ugrađivanje pasivnih sigurnosnih mera u moderne reaktorske dizajne, povećavanje njihove efikasnosti, produžavanje životnog veka, smanjivanje ukupne količine proizvedenog otpada, prerade i recikliranja istrošenog nuklearnog goriva i pronalaženje rešenja za dugoročno odlaganje radioaktivnih materija.
Dok je u slučaju černobiljskog akcidenta praktično sve “iscurilo” posle eksplozije izazvane paljenjem grafita korišćenog za usporavanje neutrona, jer taj stariji dizajn ruskih reaktora nije imao betonsko-čeličnu “kapu”, u akcidentima Ostrvo Tri Milje i Fukušima postojanje betonsko-čelične ”kape” je sprečilo da najopasnije zračenje i radioaktivne materije “iscure”. Naglašavam da su sva tri tipa reaktora na kojima su se desile havarije dizajnirana 60-tih godina prošlog veka. Danas se ubrzano radi na razvoju nuklearnih reaktora četvrte i pete generacije, gde će se uočeni nedostaci današnjih reaktorskih sistema izmeniti, pogotovo u pogledu sigurnosti i sprečavanja mogućnosti ljudskih grešaka koje mogu da dovedu do akcidenta.

Pet članica “nuklearnog kluba”: SAD, Rusija, Kina, Francuska i Velika Britanija, koje imaju nuklearne bombe i tehnologiju za njihovu proizvodnju, žele da spreče ostale zemlje da ilegalno preuzmu tu tehnologiju. Zato zemlje koje žele da koriste energetske nuklearne reaktore moraju da potpišu međunarodni sporazum o neširenju nuklearne tehnologije (Non-Proliferation Treaty – NPT), koji ih obavezuje da ih koriste samo u mirnodopske svrhe. Zemlje koje nisu potpisale NPT – Indija, Pakistan, Severna Koreja i Izrael imaju nuklearne bombe i tehnologiju za njihovu proizvodnju, što predstavlja generalni problem.
Što se tiče Srbije i u ovoj oblasti je isto kao i u svakoj drugoj-mrtvo more. Nemamo ni tehnologiju ni stručnost ni potreban broj stručnjaka da bi uopšte mogli i sanjati o nuklearnoj energiji. Gradimo skupe vetroparkove u Vojvodini od kojih naš energetski sistem i nema skoro nikakve koristi uništavajući obradivo zemljište koje može doneti mnogo više koristi ako se iskoristi za druge namene.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter