Tragom zvezda

Bor i Hajzenberg

Suprotnost nekog tačnog tvrđenja jeste pogrešno tvrđenje. Ali suprotnost neke duboke istine može da bude opet duboka istina, citiraće Hajzenberg u svojoj autobiografiji i svojevrsnoj intimnoj ispovesti, “Fizika i Metafizika”, svog dugogodišnjeg mentora i prijatelja Nilsa Bora. Upravo ovim rečima može se opisati kontroverzni susret iz 1941. godine, kada će čuveni nemački fizičar obavestiti svog učitelja o pravljenju atomske bombe.
Verner Hajzenberg (1901-1976) jedan je od osnivača kvantne mehanike i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku. Doktorirao je 1923. godine, a već kao dvadesetšestogodišnjak postavljen je za redovnog profesora teorijske fizike u Lajpcigu. Uz Hajzenbergovo ime vezuje se čuveni princip neodređenosti, po kome se tvrdi da nije moguće istovremeno odrediti i položaj i brzinu čestice sa apsolutnom tačnošću, što je ukazalo da je ljudsko merenje (i uopšte naš pokušaj sagledavanja sveta) itekako ograničeno.
Njegov naučni rad obeležiće saradnja sa najistaknutijim naučnicima toga doba: Ajnštajnom, Šredingerom, Plankom, Paulijem, a sa danskim fizičarem Nilsom Borom ostvariće veliko prijateljstvo.

Bor i Hajzenberg


Bora upoznaje na višednevnoj konferenciji, koju su prozvali “Borov festival” u Getingenu 1922. godine, gradiću vila i vrtova na padini Hajnberga. Prvi susret ostaće urezan zauvek u Hajzenbergovom sećanju. Bor je govorio prilično tiho, sa mekim danskim naglaskom u prepunoj sali. Ono što ga je najviše fasciniralo kod svog mentora je sposobnost da počne razmišljanje pretpostavkama koje sadrže protivrečnosti. Prema njegovim rečima, kvantnu mehaniku, tada još uvek revolucionarnu i kontraintutivnu za brojne fizičare starog kova, pa i samog Ajnštajna, Bor je upotrebljavao kao što se slikar služi bojom i četkicom. Boja i četkica nikad ne određuju sliku; boja nije stvarnost. Ali ako čovek, poput umetnika, ima sliku prethodno pred duhovnim očima, onda je on uz pomoć boje i četkice, možda i nesavršeno, može i drugima učiniti vidljivom. Svoj svet, misli i snove, Nils će podeliti sa Hajnzenbergom, a duge višegodišnje šetnje po Kopenhagenu i boravci u njegovom domu oplemeniće svaki segment njihovih života, ponajviše naučni. Raspravljalo se o umetnosti, jeziku, filozofiji, pa i smislu života. Potonje rasprave završavale su se Nilsovom doskočicom da nema smisla reći da život nema smisla. Ipak, na kraju su se uvek vraćali jedinoj ljubavi, kvantnoj mehanici, čije stranice će zauvek ostati ispisane mislima i delima dvojice velikana.
Ova bajka dobiće zaplet u jesen 1941. godine, kada je Hajnzenberg otišao da održi predavanje u Kopenhagenu na poziv nemačke ambasade. Taj događaj će u narednim decenijama biti predmet raznih spekulacija. Po Hajzenbergovom sećanju, priča o atomskoj bombi i uranu povela se na putu do Borove kuće. U svojoj autobiografiji piše da je ubeđivao Bora da su za to potrebne ogromne tehnološke investicije, te da Nemci nisu bili blizu pravljenja bombe. Nils je odmah posle prvih nagoveštavaja bio zaprepašćen ovim saznanjem, a i rezigniran zbog nemačkih trupa koje su okupirale njegovu zemlju. Navodno, Hajzenberg nije stigao da ispriča drugu stranu, onu koja se nije ticala politike Rajha, već samo nauke.
Razgovor između Bora i Hajzenberga obrađen je i u drami Majkla Frejna: Kopenhagen. Napisaće, godinama nakon rata, da mu je bilo istinski teško što su nemački naučnici bili izolovani i što je morao da prekine prijateljstvo sa Borom.
Vlada Njemačke će 1942. godine odlučiti da se radovi na reaktoru nastave u značajno manjem obimu. Projekat izgradnje atomske bombe je zahtevao mnogo novca i vremena, koje Treći Rajh nije mogao priuštiti. S tim u vezi, i Ajnštajn će izjaviti da ne bi pisao pismo američkom predsedniku Ruzveltu da je znao da Nemci neće uspeti da naprave bombu. Mnogi istoričari tvrde da je postojao pasivni otpor od strane nemačkih fizičara u kreiranju užasa i strave koji će pogoditi Hirošimu na kraju rata.
U prilog toj tezi govori i slučaj Farm Hol. Na ovom mestu u Engleskoj, 1945. godine zarobljeno je na kratak period deset nemačkih fizičara, među kojima i Hajzenberg, koji je navodno uhvaćen poslednji. Prema njima se nije postupalo kao prema zatvorenicima. Naprotiv, naučnici su nastavljali rasprave i radove, kao da se nalaze u nekoj laboratoriji. Kada im je rečeno da je bačena atomska bomba, ostali su nemi. Hajzenberg će zapisati da se bojao da će Oto Han izvršiti samoubistvo, zbog otkrića cepanja urana, pronalaska koji je omogućio pravljenje atomske bombe. On to ipak neće učiniti, štaviše, postaće prvi predsednik Društva Maksa Planka u posleratnoj Nemačkoj.
Hajzenberg piše da su u tadašnjim razgovorima konstatovali da za pojedinca kome je naučni ili tehnološki napredak postavio važan zadatak, nije dovoljno da misli samo na taj zadatak, već da rešenje mora da sagleda kao dio velikog razvoja, odnosno, da mora postojati odgovornost naučnika za rukovođenje naukom i pronalascima u društvenom kontekstu.
Kontroverzni sastanak pokušaće da dobije svoj epilog 1947. godine kada je britanski oficir upriličio tajni susret Hajzenberga i Bora u Kopehagenu, kako bi se prisetili detalja razgovora iz 1941. On je hteo da prikupi podatke o njihovom tajnom sastanku, pod izgovorom da Sovjeti planiraju otmicu Oto Hana i Hajzenberga. Nemački fizičar je tom prilikom rekao da je dijalog izbledeo u njihovim sećanjima. Dodatno, Bor nije mogao da se seti nijedne pojedinosti koja bi bila krucijalna za rasplet klupka. Tako će misterija o njihovom susretu ostati kao plamičak vatre koji gori do današnjeg dana.
Radovi, konsultacije i saradnja sa Borom obnoviće se opet u Kopenhagenu, i to u leto 1952. godine kada će se grupa najeminentnijih naučnika sastati radi izgradnje najvećeg akceleratora čestica u Ženevi, koji će docnije potvrditi brojne teorije iz domena kvantne mehanike.
Ovaj istorijski susret sigurno će zauvek ostati u znaku Hajzenbergovog principa neodređenosti: taman kad smo pomislili da smo uhvatili fakte, izmakla nam je suština.

RSS
Follow by Email
Twitter