Tragom zvezda

Njena Afrika

Džejn Godal je nauci pristupila na jedan sasvim neobičan način i dobila rezultate koji je svrstavaju među najveće žive naučnike. Godina je 1960. Nalazimo se u džungli na istoku Afrike, u blizini jezera Tanganjika i vidimo dvadesetšestogodišnju devojku kako sa brdašceta posmatra šimpanze. Iz rodne Engleske je ponela dvogled, svesku za beleške i želju da nauči što više o ovim životinjama. Pedest i šest godina kasnije, ona je najveći poznavalac ponašanja šimpanzi, ali i mnogo više od toga.

Džejn Godal

Džejn Godal je i njihov prijatelj i borac za bolje uslove života i zaštitu njihovih prirodnih staništa. Džejn Godal je oduvek volela životinje i prirodu, a u detinjstvu je dane provodila čitajući romane o Tarzanu i maštajući o putovanju u Afriku. Nakon završene srednje škole, Džejn nije bila u finansijskoj mogućnosti da nastavi školovanje pa je počela da radi kao konobarica i da odvaja novac za posetu drugarici koja se preselila u Keniju. Krajnji cilj bilo je posmatranje životinja, a za ovu neobičnu ideju imala je potpunu podršku svoje majke koja je bila i njen pomoćnik na početku istraživanja. Početak puta Najduže istraživanje šimpanzi u istoriji počelo je 1960. godine kada je Džejn na poziv profesora Luisa Likija, jednog od pionira paleoantropologije, otišla u Tanzaniju, u današnji Nacionalni park Gomb. Profesor Liki je verovao da je proučavanje šimpanzi od suštinskog značaja za razumevanje čovekovih predaka, a ova njegova ideja nije nailazila na razumevanje i odobravanje antropologa tog vremena. Na još veći otpor u čitavoj naučnoj zajednici nailazila je zamisao da se ovom temom bavi Džejn, koja je bez ikakvog naučnog obrazovanja jedina želela da pomogne profesoru u posmatranju šimpanzi.

Ono što je naučna zajednica ocenjivala kao neznanje, amaterizam, nepoznavanje naučnih teorija i nerazumevanje metoda, dovelo je Džejn do revolucionarnih rezultata. Dok su najveći naučnici o šimpanzama znali samo ono što su pročitali u naučnim radovima, Džejn se ovim čovekovim srodnicima približila otvorenog uma i bez ikakvih akademskih predrasuda. U Afriku nije došla da bi preispitivala teorije, već da bi posmatrala šta se u prirodi zaista događa. Početak nije bio lak. Malarija, sklapanje pozanstava sa lokalnim stanovništvom i čekanje da se prve šimpanze pojave, učinili su da u početku dani predugo traju. Ipak, za prvih 18 meseci Džejn je na oko 850 strana već napisala i skicirala ono što je opazila. Naravno, jezikom koji je bio daleko od naučnog, ali koji je bio blizak istini. Između ostalog, naučna zajednica je smatrala neprihvatljivom njenu subjektivnost i odnos prema životinjama koje posmatra. Sa druge strane, njoj empatija nije smetala da šimpanze opiše onakvim kakve jesu. Na početku šimpanze nisu dozvoljavale da im se Džejn približi pa ih je posmatrala samo dvogledom. Postepeno su je puštale u svoje okruženje, ali prvi susreti nisu bili nimalo prijatni. Šimpanze su ispitivale da li je ona njihov neprijatelj i ponašale se agresivno. Međutim, kako je vreme prolazilo, rasla je bliskost među vrstama pa su šimpanze sve češće dolazile u njen kamp, a lokalno stanovništvo je verovalo da Džejn poseduje specijalne moći.

Te mistične moći bile su razumevanje i strpljenje. Sivobradi učitelj Grupa šimpanzi koju je Džejn posmatrala imala je oko 50 članova, a ona je razlikovala svakog od njih. Naučnici su u svojim eksperimentima i posmatranjima životinje označavali brojevima i bilo im je neprihvatljivo to što je Džejn šimpanzama davala vlastita imena. Njihova individualnost, bliskost koju su razvijali i osobine koje je uočavala doveli su je do zaključaka da su nam šimpanze sličnije nego što je iko ranije pomislio. U grupi su bili Flo sa svojom decom Fifi i Feganom, od koje je Džejn učila o roditeljstvu, nežan i miran Dejvid Sivobradi najčešće u društvu krupnog i snažnog Golijata. Najviše je naučila od Dejvida Sivobradog. Osim što je sa njim razvila prijateljski odnos, posmatrajući ga došla je do otkrića da šimpanze jedu meso, ali i do revolucionarnog saznanja da čovek nije jedina životinja koja pravi i koristi alat. Posmatrala je Dejvida kako od travke pravi pecaljku kojom iz mravinjaka izvlači termite, a nakon što je profesor Liki primio ovu vest, poslao joj je pismo u kome je pisalo: „Sada moramo da promenimo definiciju alata, definiciju čoveka ili da prihvatimo da su šimpanze ljudi.“ Naučna zajednica na početku odbija da prihvati ovo otkriće koje je uzdrmalo dotadašnje teorije. Sumnjali su u zapažanja do kojih je došla Džejn govoreći da je čitava scena nameštena i podsećajući da ona nije profesionalac. Profesor Liki je želeo da se akademska zajednica ozbiljnije bavi rezultatima do kojih je došla Džejn pa joj zato pomaže da 1962. godine upiše dokotorske studije etologije na Kembridžu. Džejn nije želela da postane naučnik, pa je vreme provedeno na fakultetu izazivalo usamljenost, razočarenja i nostalgiju za Afrikom.

Doktorirala je 1965. godine. U međuvremenu se stalno vraćala u Gomb, a zatim dolazila u London razočarana što za potrebe eksperimenata naučnici prikupljaju podatke na surove načine. Profesori sa Kembridža su je savetovali da u svom dokotratu o šimpanzama govori u srednjem rodu i da im ne pripisuje ljudske osobine koje nemaju. Međutim, ona je uočila ne samo da šimpanze prave alat, već i da imaju izuzetnu sposobnost komunikacije, pokazuju širok spektar emocija, rešavaju probleme, a unutar svojih grupa razvijaju čvrste prijateljske i rodbinske veze. Ples na kiši Nakon doktorskih studija, Džejn Godal stiče ugled u naučnoj zajednici. Drži gostujuća predavanja, dobija sredstva za nastavak istraživanja, a studenti i istraživači iz celog sveta počinju da dolaze u njen kamp. Njena popularnost raste i van naučnih krugova, postaje tema brojnih emisija, filmova, novinskih tekstova, a 1971. godine objavljuje knjigu o svojim prvim posmatranjima šimpanzi U senci čoveka. Ipak, najveće zadovoljstvo za dr Džejn Godal bilo je, kao i za amaterku Džejn, posmatranje šimpanzi. Kada su je u jednom intervjuu pitali kako je uspela da prva dođe do mnogih saznanja o šimpanzama, ogovorila je: „Ne morate da budete potpuno emotivno isključeni da biste objektivno posmatrali.“ Dok je posmatrala plesove šimpanzi na kiši i divila se njihovoj snazi i eleganciji, shvatila je da se u njihovoj prirodi krije potreba da se igraju. Posmatrala je sve njihove vrline i mane pitajući se koliko smo slični. Na početku je verovala da su šimpanze bolje od ljudi diveći se njihovoj lojalnosti, majčinskoj brizi, prijateljstvu, ali kasnije nije zatvarala oči ni pred ratom koji je nastao među ovim životinjama, agresijom i kanibalizmom. Džejn Godal je 1977. godine u San Francisku osnovala institut koji danas ima svoje grane na četiri kontinenta i nastavlja najduže istraživanje šimpanzi na svetu, u isto vreme se baveći i njihovom zaštitom. Njen rad je u svim krugovima priznat, a za dostignuća u proučavanju čovekovog najbližeg rođaka dobila je brojne nagrade. Knjiga Šimpanze Gomba, objavljena 1986. godine, predstavlja najsveobuhvatniji rad o ovim životinjama. Džejn danas, u devetoj deceniji svog života, vodi borbu za bolje uslove života primata u zoološkim vrtovima i drugim vrstama zatočeništva, kao i u laboratorijama, širi svest o važnosti očuvanja prirodnih staništa, a stihovi jedne pesme poručuju: „Sanjaj, Džejn, sanjaj. Zahvaljujući tebi znamo da je razlika između nas mala.“

Izvor : National Geographic

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter