Tragom zvezda

Relativni značaj gospođe Mileve Marić Ajnštajn

„Kako ću biti samo srećan i ponosan kada nas dvoje zajedno dovedemo naš rad o relativnom kretanju do kraja“, napisao je Ajnštajn Milevi Marić još 1901. godine. Pošto je napokon 1905. u junu završio specijalnu teoriju relativiteta, bio je toliko ispcrpljen pa ja pao u postelju na dve sedmice. Mileva je iznova i iznova proveravala rad. Onda su uradili nešto neuobičajeno: proslavili su to zajedno. Čim je dovršio sva četiri rada koja je obećao u nezaboravnom pismu Konradu Habithu, poslao je svom starom kolegi iz Akademije Olimpija još jednu poruku, ovog puta na poštanskoj dopisnici, koju je potpisala njegova žena.

Mileva i Albert Ajnštajn

Poruka je u celosti glasila: „nas dvoje, avaj, mrtvi pijani pod stolom.“ Sve to dovodi do pitanja suptilnijeg i spornijeg od onog koje se postavlja u vezi sa uticajima Lorenca i Poenkarea: Kakva je bila uloga Mileve Marić? Tog leta zajedno su letovali u Srbiji, gde su posetili njene prijatelje i porodicu. Dok su bili tamo Mileva je bila ponosna i isto tako voljna da prihvati deo zasluga. “Nedavno smo završili veoma značajno delo zahvaljujući kojem će moj muž postati slavan širom sveta“, kazala je ona ocu, sudeći po pričama koje su tamo kasnije zabeležene. Činilo se da je njihov odnos ponovo na zdravim nogama, privremeno, i Ajnštajn je rado hvalio pomoć koju mu je pružila supruga. „Potrebna mi je moja žena“, kazao je on njenim prijateljima u Srbiji. „Ona mi rešava sve matematičke probleme.“ Neki su tvrdili da je Mileva Marić bila punopravna saradnica, a postojao je čak i izveštaj, kasnije opovrgnut da se na jednoj radnoj verziji njegovog rada o relativnosti nalazilo i njeno ime. Na konferenciji održanoj 1990. u Nju Orleansu, Američko društvo za razvoj nauke održalo je tribinu o tom pitanju, na kojoj je Evan Voker, fizičar i istraživač raka iz Merilenda, ušao u raspravu sa Džonom Stahelom, šefom projekta „Ajnštajnova dokumenta“.

Voker je predstavio razna pisma u kojima se pominje „naš rad“, a Stahel je odgovorio da su takve fraze bile napisane očigledno iz romantične učtivosti te da „ne postoje nikakvi dokazi da je ona iole doprinela nekim svojim idejama“. Ta kontraverza je, sasvim razumljivo, fascinirala i naučnike i novinare. Kolumnistkinja Elen Gudmen je napisala ironičan komentar u Boston gloubu, iznevši razborito dokaze, a Ekonomist je objavio članak sa naslovom „Relativni značaj gospođe Ajnštajn“. Usledila je još jedna konferencija 1994. na Novosadskom univerzitetu, gde je organizator profesor Rastko Maglić tvrdio kako je došlo vreme da se „naglasi Milevin doprinos kako bi se za nju obezbedilo zasluženo mesto u istoriji nauke“. Javna rasprava je kulminirala PBS-ovim dokumentarcem Ajnštajnova žena iz 2003. godine, koji je generalno bio uravnotežen, iako je bezrazložno dao kredibilitet izveštaju da se njeno ime nalazilo na originalnom rukopisu. Po svim dokazima, Mileva Marić je služila kao rezonator, pramda nije bila toliko važna u toj ulozi kao Beso. Ona je takođe pomagala proveravajući njegovu matematiku, pramda nema nikakvih dokaza da je sama smislila bilo koji matematički koncept. Pored toga, ona ga je hrabrila i (što je povremeno bilo još teže) trpela njegovo ponašanje. Zarad živopisne istorije i emocionalnog odjeka koji bi ona imala, bilo bi zabavno ako bismo mogli da odemo još dalje od toga. Ali ipak moramo slediti manje uzbudljiv put na koji nas usmeravaju dokazi. Nijedno od njihovih mnogih pisama, bilo da su ih uputili jedno drugome ili prijateljimani na jednom mestu ne pominje neku zamisao ili kreativni koncept u vezi s relativnošću koji bi potekao od Mileve Marić.

Ona isto tako nije – čak ni pred svojom porodicom i bliskim prijateljima, za vreme ogorčene svađe usred razvoda – tvrdila kako je ičim značajno doprinela Ajnštajnovim teorijama. Njen sin Hans Albert, koji joj je ostao odan i živeo s njom za vreme razvoda, izneo je sopstvenu verziju koja se pojavila u knjizi Pitera Mičelmora, i čini se da tamo stoji ono što je Mileva Marić saopštila sinu: „Mileva mu je pomagala da rešava izvesne matematičke probleme, ali niko nije mogao da mu pomogne u kreativnom radu, u struji njegovih ideja“. U stvari, nema ni potrebe preuveličavati Milevine doprinose kako bismo joj se divili, cenili je i saosećali sa njom kao predvodnicom. Odavati joj priznanje za nešto mimo onoga što je sama zahtevala, kaže istoričar nauke Džerald Holton, „samo nam skreće pažnju kako sa njenog stvarnog i značajnog mesta u istoriji, tako i sa tragičnog neispunjenja njenih ranih nadanja i onoga što joj je bilo obećano.“ Ajnštajn se divio odvažnosti i smelosti borbene fizičarke koja je došla iz zemlje gde ženama generalno nije bilo dozvoljeno da se bave tim poljem nauke. Danas, kada se ista pitanja i dalje javljaju posle čitavog veka, hrabrost koju je Mileva Marić ispoljila time što je stupila u svet fizike i matematike kojim su dominirali muškarci i tamo se s njima takmičila dovoljna je da zbog nje ona zauzima divljenja vredno mesto u analima naučne istorije. Ona to zaslužuje i bez veštačkog uvećanja važnosti njene saradnje u pripremi specijalne relativnosti

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter