Tragom zvezda

Molitva i bolest

Veliki ogled o molitvi je zabavan, ako ne jedan primer čuda: da li molitva za bolesne pomaže da se oni oporave? Ljudi se često mole za bolesne, i privatno i na zvaničnim mestima za bogosluženje. Darvinov rođak Frensis Golton prvi je s naučnog stanovišta analizirao jesu li molitve za ljude delotvorne. Primetio je da svake nedelje, u crkvama širom Engleske, čitave pastve javno mole za zdravlje kraljevske porodice. Zar ne bi trebalo da oni budu mnogo zdraviji od nas ostalih za koje se mole samo najbliži i najdraži? Golton je to istražio i nije pronašao nikakvu statističku razliku. Možda je njegova namera bila satirična kao i kada se molio nad slučajno izabranim parcelama ne bi li utvrdio hoće li biljke rasti brže (nisu rasle brže).
Fizičar Rasel Stanard (jedan od retkih engleskih religioznih naučnika) je pokrenuo inicijativu koju je finansirala naravno Fondacija Templton, da se eksperimentalno dokažu tvrdnje kako molitve poboljšavaju zdravlje obolelih.

Ako se valjano preduzmu, takvi ogledi moraju biti dvostruko slepi i to pravilo se strogo poštuje. Nasumce izabrani pacijenti podeljeni su na eksperimentalnu grupu (oni za koje su se molili) ili kontrolnu grupu (oni za koje se nisu molili). Ni pacijenti ni lekari ili bolničari a ni sami priređivači eksperimenta, nisu smeli da znaju kojim pacijentima su upućene molitve, a koji su spadali u kontrolnu grupu. Samo oni koji su se molili u ovom ogledu morali su da znaju imena pojedinaca za koje su se molili. Saopštena su im imena i početna slova prezimena. Po svoj prilici, ti bi podaci bili dovoljni bogu da izabere odgovarajuću bolničku postelju.
Odlučno odbacujući svako ruganje, istraživački tim – pod rukovodstvom doktora Herberta Bensona, kardiologa na Medicinskom institutu za um i telo nedaleko od Bostona – stoički je nastavio, potrošivši 2.4 miliona dolara Templtonovog novca. Predstavnici ove fondacije dali su saopštenje za štampu i citirali izjavu dr Bensona da “veruje kako su sve brojniji dokazi o delotvornosti posredničke molitve u medicinskim uslovima”. Ohrabrujuća je, dakle, bila činjenica što se istraživanje našlo u dobrim rukama, s malim izgledima da ga pokvare skeptična osećanja. Dr Benson i njegov tim nadgledali su 1802 pacijenta u šest bolnica, a svi pacijenti bili su podvrgnuti ugrađivanju koronarnog bajpasa. Pacijenti su bili podeljeni u tri grupe. U prvoj grupi su bili pacijenti za koje su se molili, ali oni to nisu znali. Drugu (kontrolnu) grupu činili su pacijenti za koje se nisu molili, a oni to nisu znali. U trećoj grupi su se nalazili pacijenti za koje su se molili i koji su to znali. Delotvornost posredničke molitve testira se tako što se porede prva i druga grupa. Treća grupa služi za testiranje mogućih psihosomatskih efekata kod pacijenata koji znaju da se za njih mole.
Za pacijente su se molili vernici u tri crkve u Minesoti, Masačusetsu i Misuriju. Moliteljima su data samo imena i početna slova prezimena svakog pacijenta za koga je trebalo da se mole. Da bi eksperiment se dobro izveo, trebalo ga je što više standardizovati, pa su stoga vernici dobili uputstvo da u molitve ubace frazu “za uspešnu operaciju s brzim i dobrim oporavkom bez komplikacija”.
Rezultati, objavljeni u časopisu American Heart Journal aprila 2006. bili su očigledni. Nije bilo razlike između pacijenata kojima su posvećene molitve i onima kojima nisu. Kakvog li iznenađenja! Razlika je uočena između pacijenata koji su znali da su se za njih vernici molili i onih koji to nisu znali ali razlika je ukazivala na nešto sasvim drugo. Oni koji su znali da se vernici za njih mole doživeli su znatno više komplikacija od pacijenata koji to nisu znali. Je li se to bog ljutnuo da bi izrazio negodovanje zbog čitavog luckastog poduhvata?
Ne iznenađuje da su se teolozi usprotivili ovoj studiji, možda strepeći od izgleda da izvrgne ruglu religiju. Nakon neuspeha te studije, oksfordski teolog Ričard Svinbern izneo je svoje neslaganje potkrepljeno time što će bog uslišiti samo molitve koje su upućene iz valjanih razloga. Molitvom za jednu osobu a ne za neku drugu jer je tako odlučeno bacanjem kocke u dvostruko slepom ogledu, nije se stekao valjan razlog. Bog bi to prozreo. Svinbern opravdava patnju u svetu kojim upravlja bog. Kaže: “Patnja mi pruža priliku da pokažem hrabrost i strpljenje. Vama pruža priliku da pokažete saosećajnost i pomognete mi da ublažim patnju. A društvu pruža priliku da odabere hoće li ili neće uložiti brdo para da bi se pronašao lek za određenu vrstu patnje… Iako dobri bog žali što patimo, njegova najveća briga je svakako je da svi mi pokažemo saosećanje, srpljenje i daražljivost i da oblikujemo svoju čestitu ličnost. Nekim ljudima je zarad njih samih potrebno da budu bolesni, dok je nekima preko potrebno da budu bolesni kako bi ostalima ponudili važne izbore. Pojedini se samo tako mogu podstaći da ozbiljno izaberu kakve će ličnosti postati. Drugima bolest nije toliko od koristi”.
Ovo preterano rasuđivanje, tako prokleto svojstveno teološkom umu, podseća na to kada je Svinbern pokušao da opravda holokaust uz objašnjenje kako je to za Jevreje bila izvrsna prilika da iskažu hrabrost i uzvišenost. Piter Atkins je na to sjajno reagovao – zarežao je : “Dabogda ti goreo u paklu”.
Suvišno je reći da negativni rezultati eksperimenta neće protresti verujuće. Oni će i dalje verovati da su molitve delotvorne pa taman i ako ne postoje nikakvi dokazi za to. Moliće se i dalje dok ne dobiju željeni rezultat.

RSS
Follow by Email
Twitter