Tragom zvezda

Pravo na mišljenje i zdrav razum

Ljudska prava su širok pojam pod koji se mnogo toga može podvući a što je posebno zabrinjavajuće ta širina se veoma često zloupotrebljava. Nažalost, čovek je razvio sistem prava bez sistema odgovornosti ili u najmanju ruku sistem odgovornosti ozbiljno kaska za sistemom prava sem u slučajevima kada vlastodršcima drugačije odgovara.
Perjanica ljudskih prava – sloboda govora je verovatno najproblematičniji njihov deo. Da li je baš sve dozvoljeno?

Veoma često ljudi koriste svoja prava slobode govora i prava na sopstveno mišljenje bez ikakvog kritičkog osvrta na to da li je to o čemu misle i o čemu govore u skladu s zdravim razumom. Ili smatraju da zdrav razum isto tako možemo široko shvatiti kao i slobodu misli ili reči.
Sloboda govora je prvobitno smatrana svetom jer se pokazalo da mnoga totalitaristička društva upravo najčešće i najžešće napadaju slobodu govora u cilju očuvanja svoje moći. Borci za slobodu govora su pre svega vodili borbu za političku slobodu govora, doživljavajući politiku kao arenu u kojoj ne sme biti tabua. Odmah treba istaći da su tu bili apsolutno u pravu. Zabrana slobode govora i slobode mišljenja u totalitarističkim režimima ima za cilj gušenje kritike i iznošenje drugačijih ideja a to šteti interesima naroda. Dakle, ako slobodu govora i mišljenja shvatimo na taj inicijalni način onda sloboda govora ima smisla samo ako njeno odsustvo šteti opštem dobru. Čini se da je ovako shvaćena sloboda govora i mišljenja ima mnogo preciznije značenje nego nedefinisan opšti pojam sloboda.
Da, jako je loše kada neko ne može ukazati na politički ili društveni problem zato što to ne odgovara vladajućoj strukturi, pa čak i da je to ukazivanje potpuno pogrešno ili čak zlonamerno. Vladajuće strukture društva uvek imaju i prostora i vremena da odgovore na takve napade pa samim tim društvena šteta ne može biti nanesena kao u slučaju da neko nema pravo da ukaže na problem čije bi rešavanje doprinelo opštem dobru.
Međutim, sloboda govora u nekim drugim sferama je krajnje problematična i ne postoji nikakav argument koji može da je opravda a da to nije onaj opšti, hladni argument o univerzalnosti prava. Taj argument kao i opšta sloboda govora podupiru recimo svet reklamiranja i propagande koja su u najvećem broju slučajeva čiste laži koje su se toliko ugradile u društveni diskurs da više niko ne postavlja o njima nikakva pitanja. Svi znaju da su reklame čiste laži ali su ih svi prihvatili i žive s tim. Na kraju krajeva čak i politička propaganda je skup najgnusnijih laži, posebno u predizbornim kampanjama koju smo prihvatili kroz tu neku filozofiju slobode govora. Ali ujedno smo i svedoci da biranje na osnovu lažnih obećanja ustoličuje razne režime koji što svojom nesposobnošću što zlim namerama deluju protiv društvenog dobra. Na kraju se izvuku s tim da će snositi političku odgovornost – tj nikakvu odgovornost.
Nažalost, obični ljudi su previše olako pristali na slobodu govora bez obaveze odgovornosti i time sami sebi naneli ogromnu štetu.
S druge strane, imamo još jednu vrstu govora i mišljenja koje u kriznim vremenima postaje krajnje zabrinjavajuće. Radi se o teorijama zavere i novouspostavljenoj praksi da ljudi koji nemaju nikakva akademska znanja govore o stvarima koje su od javnog interesa, kao što je recimo zdravlje. Tako imamo teoriju zavere kojoj je meta vakcinacija a koja u svojoj srži sadrži priču o tome kako neka elita i nevidljivi krugovi preko vakcina teže da naštete čovečanstvu, da ga ili prorede ili da ga podjarme – zavisno od verzije. Zdravlje je verovatno najosetljivija tačka na koju je najlakše usmeriti propagandu, pa zato i farmaceutskim kompanijama uspeva da prodaju sve i svašta što navodno poboljšava zdravlje, a i sejačima straha je najlakše usaditi ljudima klicu nepoverenja ako je ulog zdravlje.
Svedoci smo, da u tekućoj zdravstvenoj krizi mnoge medijski eksponirane ličnosti, pod plaštom slobode govora i prava na sopstveno mišljenje izražavaju sumnje u dobronamernost onih koji bi da problem Covid-19 pandemije reše vakcinom. Tačnije, izražavaju svoje rezerve prema zvaničnoj nauci i prema stručnosti lekara, epidemiologa i ostalih ljudi koji nemaju nikakvu razumnu sumnju da je vakcinacija jedino trajno rešenje za novonastali problem kao što je to uostalom bila i za sve slične probleme u poslednjih 100 godina. Antivakcinaški pokret zagovara svet bez i jedne vakcine potpuno ignorišući stanje sveta bez samo jedne vakcine. Oni su svakako u okviru svojih ljudskih prava ali su ujedno najdalje moguće od zdravog razuma.
Nažalost, neke druge civilizacijske slabosti su dovele do toga da zabavljači svojom finansijskom moći steknu dovoljno društvenog ugleda da ujedno pomisle da su njihove sposobnosti mnogo značajnije nego što to opis njihovog posla govori. Koristeći tu sopstvenu zabludu i saznanje da će mnogi čuti njihovu reč, oni potpuno neodgovorno vrše neprincipijelan uticaj na društveno zdravlje ignorišući ili neinformišući se o tome šta zvanična nauka kaže.
Sloboda govora i misli ne može i ne sme da bude nekritički shvaćena ideologija. Sloboda prestaje tamo gde njeno upražnjavanje počinje da ugrožava druge a već je navedeno kako ta sveobožavana sloboda govora u nebrojeno mnogo situacija što direktno što indirektno ugrožava kako celo društvo tako i pojedince.
Svako ima pravo na mišljenje, to je neosporno, ali da li je i pametno da se koristeći slobodu govora to mišljenje emituje u etar? Nije, iz jednog prostog razloga koji kaže da postoje stvari koje nisu niti mogu biti predmet mišljenja, već isključivo znanja. Uzmimo recimo ono što je ovih godina često bilo na udaru teoretičara zavere, – oblik naše planete. Ne postoji pravo na mišljenje o obliku Zemlje, pošto jedino čovek može znati ili ne znati kakvog je oblika. Mišljenje o tome da je Zemlja ravna ploča je neznanje čijim saopštavanjem čovek diskredituje svoj mozak. Naravno, ova naivna mentalna devijacija neće nikoga ugroziti pa samim tim i nije previše štetna sem za onoga ko je poseduje. Jednom je jedan musliman stigavši u Rio de Žaneiro pitao svog nećaka, kod koga je stigao, kako je moguće da svi imaju po dve ruke. Nećak mu je odgovorio da u Riu nisu isti običaji kao u njegovoj zemlji, našta je stari musliman upitao: “A kako znate ko je lopov a ko ne”. Kada se radi o mentalnim kapacitetima onda su mišljenja upravo taj znak raspoznavanja ko poseduje veće a ko manje sposobnosti. Nije nužno o svemu imati mišljenje jer mišljenje i zaključci izvedeni iz tog mentalnog procesa zahtevaju mnogo kvalitetnih informacija. Bez kvalitetnih informacija i bez poznavanja činjenica produkt bilo kakvog mentalnog procesa je nužno pogrešan.
U vremenima društvenih mreža i interneta došlo je do eksplozije prava na mišljenje i neviđene ekspanzije slobode govora pošto su se svi osetili pozvanim da o svemu stvore svoje stavove a nažalost najveći broj ljudi nema ni elementarne uslove za stvaranje sopstvenog mišljenja. Stoga se takvi drže onoga što je najjednostavnije, odnosno sve što čuju prevode na sebi razumljiv jezik što rezultuje katastrofalnim zaključcima i idejama. Pošto ih je mnogo, lako se prepoznaju i svojom brojnošću se sve više i više ohrabruju za iznošenje svojih nakrivo nasađenih stavova. U tome im uveliko pomaže i popularna psihologija koja ih svojim mantrama uverava da je njihov mentalni aparat sasvim dobar za bilo šta. Na kraju svi njihovi zaključci se svode na jedan zajednički sadržilac : svet je pun neprijatelja a oni najbogatiji su ujedno i najgori u tome i imaju samo jednu ideju – podjarmljivanje ostatka sveta. Sva njihova mišljenja predstavljaju refleksiju ove poluistine pošto se nikako ne može reći da takve tendencije ne postoje. Ovakva polazna tačka zajednička je različitim društvenim grupacijama počevši od gubitnika tranzicije, gubitnika tehnološkog napretka do religioznih krugova koji sve više gube moć na koju su navikli vekovima.
Posebno je interesantna teorija o čipovanju koje žele da sprovedu svetske elite. Ljudi koji ne ispuštaju mobilne telefone iz ruku i ne skidaju se s društvenih mreža i interneta su smrtno uplašeni da ih neko ne čipuje. Naravno, niko od njih nema pojma kako bi to neki nanočipovi ubačeni kroz vakcine mogli da kontrolišu ljudski mozak ali toga se izuzetno plaše. Nisu svesni da upravo mobilni telefoni i društvene mreže takve kao što su oni kontrolišu i navode na prepoznatljiv obrazac ponašanja. Zašto bi se bilo ko trudio da nekom tehnologijom koja će možda tek za 500 godina biti dostupna njih kontroliše kad već ima izuzetno efikasan i razvijen sistem kontrole i upravljanja ponašanjem.
Treba biti iskren pa priznati da moderan intelektualac nema ni jedno autentično mišljenje, pošto su ta sva mišljenja suštinski izvedena iz znanja koje su ljudi generacijama akumulirali i pretvarali u neke prepoznatljive obrasce. I to nije nikakva sramota, naprotiv, to pokazuje da onaj ko ima takva mišljenja dobro poznaje celokupnu ljudsku misao. S druge strane svi oni koji se toliko zalažu za svoje pravo na mišljenje jasno pokazuju odsustvo znanja o prethodnim dostignućima civilizacije. Kakva ta mišljenja mogu da budu čovečanstvo je već svedočilo kroz istoriju ljudske misli, posebno one sa samih početaka. Tada su izmišljali razne nebeske sile, đavole i veštice a danas to isto se pripisuje nekim nevidljivim vladama ili pojedincima. U osnovi se samo vreme promenilo, a zaključci zasnovani na neznanju su ostali isti.

RSS
Follow by Email
Twitter