Tragom zvezda

Artemizija Đentileski

Većina umetnika potiče iz porodica u kojima su očevi takođe bili umetnici, a to važi i za žene umetnice XVII veka. Artemizija Đentileski (1593, do oko 1653), rođena u Rimu, bila je kći Karavađovog prijatelja i sledbenika Oracija Đentileskija, a postala je jedna od najvažnijih slikarki svog doba. Veoma se ponosila svojim poslom, ali je smatrala da je ženama umetnicama teško da se probiju. U jednom pismu iz 1649. godine pisala je: „ljudi su me prevarili“, jer je predala pokrovitelju crtež, a on je naručio od „drugog slikara da izradi sliku koristeći moj podložak. Ne mogu ni zamisliti da bi se tako nešto dogodilo da sam muškarac…“.

Mnogo je Karavađista ali je samo jedna Karavađistkinja

Tipične su joj teme junakinje: Vitsaveja, tragični predmet strasti cara Davida, i Judita koja je spasila svoj narod odrubivši glavu Holofernu. Obe teme bile su omiljene u doba baroka, koji je uživao u erotičnim i nasilnim prizorima. Učestali Artemizijini prikazi tih biblijskih junakinja (često je sebe prikazivala kao glavno lice) svedoče o podvojenom stavu prema muškarcima, koji je imao korena u njenom burnom životu. (Artemiziju je silovao njen učitelj Agostino Tasi, koga je sud oslobodio, ali je bio proteran iz Rima.) Artemizijina Judita i Abra s Holofernovom glavom sasvim je zrelo, samostalno, dramatično i veliko delo koje ništa ne gubi zbog svoje suzdržanosti. Tema je apokrifna priča o udovici Jevrejki Juditi koja je spasla svoj narod dospevši sa služavkom do šatora asirskog vojskovođe Holferna. Opila ga je i odrubila mu glavu njegovim mačem; priča je slična onoj o Davidu i Golijatu – vrlina i nevinost pobeđuju sirovu snagu. Kod teme o Juditi koja ubija Holoferna, međutim, pobednica nije uvek gledana u pozitivnom svetlu jer je njena pobeda začinjena prevarom – prećutnim obećanjem polnog čina koje nikad nije održano. Umetnica ne prikazuje sam čin odrubljivanja glave, već ono što neposredno sledi. Za trenutak nečim ometena, Judita je uhvaćena u jednom teatralnom pokretu, dok njena služavka sklanja Holofernovu glavu u vreću. Predmet njihove pažnje ostaje skriven oku gledaoca, što pojačava zaplet i strepnju. Prigušena atmosfera voštanicom osvetljenog prostora – tenebrozna i intimna – stvara tajanstveno raspoloženje koje s neuporedivim razumevanjem izražava složena Juditina osećanja.

Artemizija Đentileski – autoportret

Bogata Artemizijina paleta snažno će uticati na slikarstvo u Napulju pošto se umetnica tamo doselila 1630. godine. Znamo da je nekoliko godina (možda između 1638. i 1640. godine) radila i u Londonu, gde je njen otac od 1626. do 1639. godine bio dvorski slikar engleskog kralja Čarlsa I. Više njenih slika našlo se kraljevom popisu posle njegovog pogubljenja. Među njima je i njena najsmelija i najkreativnija slika, Autoportret kao alegorija slikarstva, jedan je od najinovativnijih autoportreta iz razdoblja baroka. Artemizija je ovde uspela da izvede ono što nijednom muškom slikaru nije pošlo za rukom: prikazala je sebe kao ženski alegorijski lik Slikarstva – La Pittura. Odeća i aktivnost subjekta slike u skladu su s opisom Slikarstva koji je dao Čezare Ripa u svojoj popularnoj Ikonologiji (1593), knjizi alegorija i simboličkih znakova namenjenoj umetnicima. To je alegorijski lik Slikarstva prikazan kao lepa žena raspuštene crne kose sa zlatnim lancem oko vrata, koja u jednoj ruci drži četkicu, a u drugoj paletu. Tako ova slika potvrđuje Artemizijinu jedinstvenu ulogu slikarke – ona ne predstavlja samo sebe nego i celo Slikarstvo i time postaje simbol novog, uzvišenog statusa umetnika.

RSS
Follow by Email
Twitter