Tragom zvezda

Leto 2017 – IV deo

Dobra stvar u vezi Toskane je to što kad sednete u auto i krenete bilo kojim putem, uživate u valovitim predelima gde se smenjuju vinogradi i maslinjaci, imanja do kojih se dolazi putevima između redova čempresa i gradići od kojih svaki ima svoju istoriju i svaki se može pohvaliti i vrhunskim vinom i maslinovim uljem i drevnošću. Mi smo za naše krstarenje Toskanom odabrali dva grada, Pienzu i San Gimignano. Pienza je gradić pod zaštitom UNESCO-a a leži u bajkovitoj dolini D’Orcia ispod Siene.

Prilaz tom gradiću je prelep jer na obodima zidina grada rastu maslinjaci koji svojom zagasito zelenom bojom podvače njegovu drevnost. Zidine grada kao i zgrade unutar grada imaju neku specifičnu boju cigle koja se verovatno vekovima menjala i što je starija sve je lepša. Sam gradić je beskrajno simpatičan sa svim onim svojim uličicama širokim 2 metra. Pored centralnog trga gde se nalazi lokalna crkva najlepši deo je šetalište duž zidina grada odakle se pruža impresivan vidik na dolinu D’Orcia koja je mnogim toskanskim umetnicima služila kao izvor inspiracije i koja se i uređivala prema njihovim zamislima. Doduše, u avgustu ta dolina iako impresivna radoznalom turisti samo daje nagoveštaje o svojoj lepoti. Nismo bili u Toskani u proleće ali u mislima je moguće dočarati, barem mi se tako čini, svu lepotu tih predela kada na njima ozeleni sveža trava i procveta cveće. Teši nas pomisao da nije dobro sve odjednom videti jer bi se izgubio razlog zašto bi se nekada tu vratili, a vredi se vratiti. Jedan od problema u tim manjim mestima Italije je što nije lako ručati u popodnevnim satima pošto mnogi restorani su tada zatvoreni ili ne služe ručak. Italijani jako drže do vremena za ručak i do svog odmora što i ne čudi. Bilo kako bilo uspeli smo na jednom mestu naći neki obrok koji je zadovoljio naše trenutne prohteve za hranom. Svakako smo planirali lepu večeru u romantičnom San Gimignanu. Pošto smo proveli par sati u Pienci odlučili smo da se malo provozamo Toskanom i svratimo u neku vinariju da ponesemo sa sobom neku flašu dobrog toskanskog vina. Montepulciano je jedno od poznatijih mesta u Toskani koje se bavi proizvodnjom vina pa smo sasvim nasumice svratili u jednu vinariju gde nam je ljubazni domaćin ispričao što na italijanskom što na engleskom kakva su njegova vina. Ana je sjajan saputnik jer engleski razume i govori kao maternji a i italijanski joj je jako blizak pa sam i ja izvukao koristi iz svega toga pošto mi je uglavnom prevela sve što je rekao. Na kraju smo uzeli njegovo najbolje vino i krenuli dalje.

Planirali smo da u San Gimignano stignemo pred zalazak sunca pa smo svoja putešestvija kroz Toskanu podesili prema tom planu. San Gimignano se nalazi negde na polovini puta između Firence i Sijene, a taj deo Toskane je znatno drugačiji od donjeg dela oko D’Orcie. Tu više dominiraju vinogradi nego maslinjaci pa je sam kraj mnogo zeleniji i živopisniji. To je jedini grad u tom delu Italije koji je sačuvao visoke kule koje su verovatno nekada služile za odbranu grada. Sada ih ima 7 iako kažu da ih je nekada bilo 15 ili 16. Sam gradić je impresivan što se da odmah naslutiti kada se uđe u njega iako smo nas dvoje pre svega po dolasku tražili neki toalet što i nije bilo tako jednostavna stvar. Na kraju smo rešili i taj problem pa smo na miru mogli da se posvetimo razgledanju grada. Pre svega, u San Gemignanu treba probati sladoled, jer oni tvrde da imaju najbolji sladoled na svetu što i piše na jednoj od poslastičarnica na glavnom trgu. U životu sam viđao mnoge redove, ali red za sladoled prvi put na tom mestu. I to podugačak je to red bio. Nude jedno 30 vrsta ukusa, sladoled košta između 4 i 8 eura ali se za taj novac dobije poprilična količina koju nije lako pojesti. Kažu da su najbolji na svetu i ja im verujem. Ana se nije izjašnjavala toliko na tu temu ali ona sladoled toliko voli da ga jede svuda pa verovatno bolje od mene zna proceniti. Ja sladoled retko jedem pa sam se odmah složio s njima i odlučio da dok opet ne dođem u San Gimignano ne jedem sladoled. Šalu na stranu, sladoled je sjajan. San Gimignano je stvarno romantično mesto. Zgrade kao i u Pienzi imaju tu unikatnu boju, posebno u večernjim satima pod uličnom rasvetom tako da se čovek tu stvarno oseća izuzetno prijatno. Obišli smo i par mesta gde prodaju vina za koja naravno tvrde da su svakako najbolja na svetu, kupili nekoliko primeraka da bi se s vremena na vreme mogli podsetiti ukusa Toskane. Naravno, našli smo i jedan lep vidikovac odakle se pruža lep pogled na taj deo Toskane i napravili par interesenatnih snimaka. O veličini sladoleda možete suditi po tome što je Ana i dalje ga konzumirala na tom vidikovcu. S zalaskom Sunca gradić nekako dodatno oživi a mi smo odabrali centralni trg da sednemo i da uz večeru uživamo u toj romantičnoj idili. Uz Aperrol Spritz koji sam zavoleo na Anino insistiranje i lepu večeru proveli smo dva lepa sata uživajući u predivnoj noći San Gimignana.

Na povratku u Firencu već kasno uveče oko 11 sati stigli smo na Mikelanđelov trg koji u to vreme nije krcat ljudima i automobilima. Tu se inače nalazi jedini besplatan parking u celoj Firenci. Na trgu se nalazi kopija Mikelanđelovih remekdela kojima dominira Davidova jedinstvena pojava. Sa Trga Mikelanđelo Firenca se vidi kao na dlanu i odatle se mogu napraviti najlepše panoramske fotografije grada. Pogled na Firencu je naročito lep noću kada do izražaja dolaze sve one monumentalne građevine a poseno Duomo. Odatle se pruža i prelep pogled na reku Arno sa svim njenim mostovima u kojima svakako Ponete del Vekio dominira svojim sjajem i raskoši. Još jedan dan u Toskani, još sabijenih utisaka i pozitivnih emocija nas ohrabruje da i narednih dana uzmemo još nešto što možemo poneti sa sobom. Već tada nam je jasno da se za 4 dana ne može videti ni trećina toga pa se odlučujemo da sledeći dan pogledamo Crkvu Santa Marija dela Kroče i da se penjemo na Bruneleskijevu kupolu. Ostalo ako i šta stignemo….

RSS
Follow by Email