Tragom zvezda

Projekat Gilgameš – borba za besmrtnost

Od svih za ljudski rod prividno nerešivih problema, jedan je ostao najiritantniji, najzanimljiviji i najvažniji: problem same smrti. Sve do kasnog modernog doba, većina religija i ideologija uzimala je zdravo za gotovo da je smrt naša neizbežna sudbina. Štaviše, većina vera pretvorila je smrt u glavni izvor smisla života. Pokušajte da zamislite islam, hrišćanstvo ili drevnu egipatsku religiju u svetu bez smrti. Ove veroispovesti učile su ljude da se moraju pomiriti sa smrću i osloniti svoje nade u zagrobni život, umesto da pokušaju da prevaziđu smrt i da žive večno ovde na zemlji. Najveći umovi su bivali zauzeti davanjem smisla smrti, a ne pokušajem da joj izbegnu.

Ep o Gilgamešu

To je tema najstarijeg mita koji je dospeo do nas – drevnog sumerskog mita o Gilgamešu. Njegov junak je najjači i najsposobniji čovek na svetu, kralj Gilgameš iz Uruka, koji je mogao poraziti bilo koga na bojnom polju. Jednoga je dana Gilgamešov najbolji prijatelj, Enkidu, umro. Gilgameš je sedeo danima pored tela i posmatrao ga sve dok nije ugledao crva kako izlazi iz njegove nozdrve. U tom trenutku Gilgameša je spopala užasna jeza i doneo je odluku da nikada neće umreti. Nekako će naći način da pobedi smrt. Potom je poduzeo dugo putovanje do kraja sveta, ubijajući lavove, boreći se sa ljudima-škorpijama tražeći svoj put u podzemni svet. Dospevši tamo, razbio je kamene divove Uršanabija i splavara reke smrti, i pronašao Utnapištima, poslednjeg preživelog iz praiskonske poplave. Ipak, Gilgameš nije uspeo u svom naumu. Vratio se kući praznih šaka, smrtniji nego ikada, ali sa jednim novim shvatanjem. Kada su bogovi stvorili čoveka, naučio je Gilgameš, poslali su smrt kao čovekovu neizbežnu sudbinu i čovek mora da nauči da živi s njom.

Pristalice napretka ne dele ovaj gubitnički stav. Za ljude od nauke, smrt nije neizbežna sudbina, već samo tehnički problem. Ljudi ne umiru zato što su bogovi tako odlučili, već usled različitih tehničkih nedostataka – srčanog udara, raka, infekcije. A svaki tehnički problem ima i tehničko rešenje. Ako srce zakaže može se stimulisati pejsmejkerom ili se zameniti novim srcem. Ako se rak razgoropadi, može se ubiti lekovima ili radijacijom. Ako se bakterija razmnoži, može se savladati antibioticima. Istina, sada ne možemo rešiti sve probleme. Ali radimo na tome. Naši najveći umovi ne traće svoje vreme davanjem smisla smrti. Umesto toga, oni su zauzeti istraživanjem psiholoških, hormonskih i genetskih sistema odgovornih za bolest i starenje. Razvijaju nove lekove, revolucionarne postupke lečenja i veštačke organe koji će produžiti naš život, a možda jednog dana pobediti i samog kostura sa kosom.

Sve donedavno, niste mogli čuti naučnike ili bilo koga drugog da govori tako otvoreno. “Pobediti smrt?! Kakva glupost! Mi samo pokušavamo da izlečimo rak, tuberkulozu i Alchajmerovu bolest”, istrajavali su na tome. Ljudi su izbegavali pitanje smrti jer je tema izgledala isuviše neuhvatljiva. Zašto buditi nerazumne nade? Međutim, sada smo dospeli do tačke na kojoj možemo biti iskreni o tome. Vodeći projekat naučne revolucije jeste da omogući ljudskom rodu večni život. Čak i ako se ubijanje smrti čini dalekim ciljem, već smo postigli nešto što je bilo nezamislivo pre nekoliko vekova. Godine 1199. kralj Ričard Lavlje srce pogođen je strelom u levo rame. Danas bismo rekli da je pretrpeo manju uzledu. Ali u to vreme takva rana je bila smrtonosna jer nije bilo antibiotika i sterilizacije. Kralj je umro od te rane dve nedelje kasnije u velikim mukama.

Skoro do 19. veka ni najbolji lekari nisu znali kako da spreče infekcije. U improvizovanim bolnicama na bojištima lekari su rutinski odsecali ruke i noge vojnicima koji su pretrpeli i najmanje povrede, plašeći se gangrene. Ove amputacije, kao i ostali medicinski zahvati vršene su bez ikakve anestezije. Prvi anestetici – eter, hloroform i morfijum – ušli su u redovnu upotrebu u Zapadnoj medicini tek sredinom 19. veka. Pre pojave hloroforma, četvorica vojnika morala su da drže ranjenog saborca dok lekar ne pretesteriše ranjeni ekstremitet. Sledećeg jutra nakon bitke kod Veterloa (1815), gomile odsečenih ruku i nogu mogle su se videti pored improvizovanih bolnica. Tih godina, stolari i mesari koji su pristupali vojsci, obično su slani na službu u sanitetsko odeljenje, zato što je hirurgija zahtevala malo više od običnog poznavanja upotrebe noževa i testera.
Dva veka nakon Veterloa stvari su se promenile do neprepoznavanja. Tablete, injekcije i sofisticirane operacije spašavaju nas od niza bolesti i povreda koje su nekada značile neizbežnu smrtnu presudu. Takođe nas štiti od bezbrojnih boljki i nelagodnosti, koje su predmoderni ljudi jednostavno prihvatali kao sastavni deo života. Prosečan životni vek skočio je sa oko 25 i 40 godina na oko 67 u čitavom svetu i oko 80 godina u razvijenim zemljama.

Smrt je pretrpela najveće neuspehe u borbi sa smrtnošću dece. Sve do 20. veka, između četvrtine i trećine dece poljoprivrednih društava nije dočekivalo odraslo doba. Većina je podlegala dečijim bolestima kao što su difterija i male i velike boginje. U sedamnaestovekovnoj Engleskoj, 150-oro dece na 1000 novorođenih umiralo je tokom prve godine života, a trećina sve dece je umirala pre nego napuni 15. Danas, tek pet od 1000 engleskih novorođenčadi umre tokom prve godine života a samo sedam od 1000 umre do svoje petnaeste. Statistika uvek dobija na važnosti ako se umesto nje iskoriste neki podaci. Dobar primer je porodica kralja Edvarda I od Engleske (1237-1307) i njegove supruge, kraljice Elinor (1241-1290). Njihova deca su imala najbolju moguću negu u Engleskoj ali od 16-toro dece koje je izrodila Elinor tek je u šesnaestom pokušaju uspela da rodi sina Edvarda koji je preživeo 15-tu godinu života i postane kralj. Majka Edvarda II je bila žena izuzetnog strpljenja i čvrstine. Ali ne i žena koju je Edvard izabrao za svoju suprugu, Izabela od Francuske. Naredila je da ga ubiju kada je imao 43 godine.

Koliko je poznato, Elinor i Edvard I bili su zdravi ljudi i nisu preneli nijednu kobnu naslednu bolest na svoju decu. Pa ipak, njih 10-oro od šesnaest – 62% – umrlo je tokom detinjstva. Samo šestoro je uspelo da preživi jedanaestu godinu, a samo troje živelo je preko 40.
Za koliko dugo će Projekat Gilgameš – potraga za besmrtnošću – da se završi? Stotinu godina? Pet stotina godina? Hiljadu godina? Kada se prisetimo koliko malo smo znali o ljudskom telu 1900. godine, a koliko znanje smo stekli za jedan vek, ima razloga za optimizam. Genetički inženjeri nedavno su uspeli da šest puta produže životni vek crva Caernorhabditis elegans. Da li bi mogli da isto to urade sa homosapijensom? Stručnjaci za nanotehnologije razvijaju bionički imuni sistem sastavljen od milion nano-robota koji bi mogli da nasele naše telo, da otčepe začepljene krvne sudove, da se bore s virusima i bakterijama, da unište kancerogene ćelije, pa čak i da preokrenu proces starenja. Nekolicina ozbiljnih teoretičara nagoveštava da će do 2050. neki ljudi postati a-smrtni (ne besmrtni, jer bi i dalje mogli umreti u nekoj nesreći).

Uspeo Projekat Gilgameš ili ne, iz istorijske prespektive očaravajuće je videti da je najveći deo religija i ideologija iz poznog modernog doba izbacila smrt i zagrobni život iz jednačine. Sve do 18. veka, religije su posmatrale smrt i njene posledice kao glavni smisao života. Sa početkom 19. veka, religije i ideologije kao što su liberalizam,socijalizam i feminizam izgubile su sav interes za zagrobni život. Besmisleno je tražiti odgovore u spisima Marksa, Adama Smita, Simon de Bovoar ili Bibliji. Jedina moderna ideologija koja i dalje dodeljuje smrti centralno mesto jeste nacionalizam. U svojim najpoetskijim i najočajnijim trenucima, nacionalizam obećava da će onaj ko umre za narod živeti zauvek u njegovom kolektivnom pamćenju. Međutim, obećanje je tako nejasno, da čak i većina nacionalista zaista ne zna šta da radi s njim.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter