Tragom zvezda

Sloboda volje, da li to uistinu postoji ?

Često se polazi od toga da ljudi poseduju „slobodnu volju“ pošto mogu da prave izbore. To nije tačno. Svaki organizam neprekidno pravi izbore. Pitanje je da li su ti izbori u potpunosti slobodni. Američki istraživač Džozef Prajs definisao je slobodnu volju kao mogućnost da se odluči da se nešto uradi ili ne uradi bez internih ili eksternih ograničenja koja određuju taj izbor. Da li smo po ovoj definiciji, ikada slobodno doneli neku odluku? Darvin je postojanje slobodne volje kod ljudi 1838. godine nazvao iluzijom, zato što ljudi retko analiziraju svoje motive, dok su im radnje uglavnom instinktivne.

Sloboda volje – iluzija ili stvarnost

U filozofiji ne postoji saglasnost oko toga šta je zapravo slobodna volja. U diskusijama o slobodnoj volji često se pominju tri stvari. Na prvom mestu, radnja je slobodna tek onda ako niste morali da je preuzmete (mora da postoji alternativna mogućnost). Druga tačka je to da radnja mora biti preduzeta s razlogom. Treća karakteristika slobodne volje bi bila to da imate predstavu da određenu radnju preduzmete zaista sami od sebe. Ali to je naravno, samo ideja. Niko ko je još priseća jakog i iznenadnog događaja intezivne zaljubljenosti neće klasifikovati izbor partnera kao „odluku koja je doneta slobodno i koja je dobro razmotrena“. To vam se jednostavno desi, sa sve pratećom euforijom i telesnim reakcijama poput lupanja srca, preznojavanja i nesanice, uz emocionalnu zavisnost, snažno usmerenu pažnju, opsesivno razmišljanje i posesivnu zaštitu partnera, i uz osećaj viška energije. Platon je upravo tako razmišljao o tome. Seksualni impuls posmatrao je kao četvrti oblik duše koja je smeštena ispod pupka, a takođe je tvrdio da je ta duša potpuno iracionalna i da se ne može odvrgnuti nikakvoj disciplini.

I Spinoza je tvrdio da slobodna volja ne postoji. To je ilustrovao u Etici III, stav 2 sledećim primerima: „Da li beba slobodno odlučuje da će da pije? Da li neko ko je ljut slobodno odlučuje da će da se osveti? Da li kukavica slobodno odlučuje da želi da pobegne? Da li brbljivac odlučuje da želi nešto da kaže, dok istovremeno ne može obuzdati svoju želju za pričanjem?“ Ovim je razjasnio da su takve karakterne osobine jednom za svagda utvrđene. Tu se ništa ne može promeniti. Sadašnje znanje o neurobiologiji jasno pokazuje da nema govora o potpunoj slobodi. Mnogi nasledni faktori i uticaji okoline tokom ranog razvoja, svojim delovanjem na razvoj mozga su utvrdili njegovu strukturu i funkciju za čitav život. Usled toga nismo dobili samo razne mogućnosti i talente, već i mnoga ograničenja, poput urođene osnove za razvijanje zavisnosti, nivoa agresivnosti, rodnog identiteta, seksualne orjentacije i predispozicija za hiperkinetički poremećaj, granični poremećaj ličnosti, depresiju i šizofreniju. Ovo jasno ukazuje na to da je naše ponašanje u znatnoj meri određeno već pri rođenju. Ovakvo shvatanje, koje je dijametralno suprotno od verovanja u oblikovanje čoveka iz šezdesetih godina, naziva se i „neurokalvinizam“. Ovaj pojam se odnosi na učenje o predodređenosti koje je snažno odredilo život kalvinista. Strogi protestanti i dalje polaze od toga da je bog svakome prilikom rođenja odredio kakav će život voditi i da li će biti osuđen ili spasen, to jest hoće li otići u pakao ili raj.

Činjenica da je mnogo toga utvrđeno već tokom našeg ranog razvoja ne odnosi se samo na psihijatrijske bolesti, nego i na naše normalno svakodnevno ponašanje. Možemo videti da u teoriji možda postoji izbor između odnosa sa osobom suprotnog pola ili osobom istog pola, ali naša seksualna orijentacija, određena još u majčinoj utrobi, ne daje nam mogućnost da slobodno biramo između tih teoretskh mogućnosti. Dalje, rađamo se u jezičkom okruženju koje u znatnoj meri određuje našu moždanu strukturu i funkciju, a da pri tom nema govora o genetičkoj predispoziciji ili mogućnosti izbora našeg maternjeg jezika. Religiozno okruženje u kome se nađemo nakon što se rodimo, takođe, određuje kako ćemo ispuniti stepen duhovnosti koji smo genetski nasledili – verom, materijalizmom ili velikim zanimanjem za životnu sredinu. Zbog naše genetske predispozicije i svih faktora koji su potom imali permanentni efekat na rani razvoj našeg mozga, puni smo „internih ograničenja“ i nismo, dakle, slobodni da odlučimo o promeni rodnog identiteta, seksualne orjentacije, nivoa agresivnosti, karaktera, religije ili maternjeg jezika. Takođe, ne možemo odlučiti da od sada pa nadalje posedujemo određeni talenat ili da na nešto ne mislimo. Kao što je Niče rekao, misao dolazi kada ona to želi, ne kada ja to želim. Malo uticaja imamo i na naše moralne izbore. Stvari odobravamo ili ne odobravamo ne zato što smo o njima duboko razmislili, nego zato što drugačije ne možemo. Etika je izdanak naših prastarih društvenih instinkata koji su usmereni da čine ono što ne šteti grupi, kao što je to Darvin već rekao. Paradoks je da je u početku trudnoće jedini koji je, ako izuzmemo njegova genetska ograničenja, još malo slobodan. Međutim, on sa tom ograničenom slobodom ne može ništa da uradi, budući da mu nervni sistem još nije razvijen. Kada odrastemo, postoje velika ograničenja koja onemogućavaju modifikovanje našeg mozga, pa samim tim i oblikovanje našeg ponašanja. Tada dobijamo određeni „karakter“. Poslednji delić naše slobode omeđen je onim što zbog društva ne smemo da činimo ili čega moramo da se uzdržimo.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter