Tragom zvezda

Virus i religija

Covid-19 je sebi obezbedio mesto u istoriji. Ne po tome koliko će ljudi poubijati, koliko po tome koliko je razgolitio moderno društvo relativizujući sve ono na šta je civilizacija bila ponosna. Otkrio je da je paradigma koja je duboko uvrežena u ljudskoj svesti – da je čovek vladar ove planete, samo još jedna od već viđenih a ražalovanih zabluda čovečanstva. Od vremena kada se smatralo da je Zemlja, naseljena bogolikim stvorenjima, centar kosmosa, preko vremena gde se smisao Univerzuma pripisivao ljudskoj egzistenciji i njegovim emocijama i osećanjima, do vremena kada se čovek počeo smatrati gospodarom planete, homosapijens je samo zamenjivao jednu vrstu egoizma drugom. Covid-19 je sada transparentno obavestio čovečanstvo da je njegova vodeća uloga na planeti veoma upitna i labava. Naravno, jednom manjem krugu ljudi je ta činjenica i ranije bila poznata ali u sveukupnom društvenom diskursu je ipak preovladavala mantra o omiljenom božijem stvorenju kao gospodaru planete.

Papa na praznom trgu Svetog Petra u vatikanu


Ovih dana se ta mantra raspada što se posebno vidi po nervozi u religioznim krugovima kao što je to bilo i kod ranijih promena paradigme, kada su nevoljno morali uzmicati pred naumoljivim i bezosećajnim činjenicama. Prema njihovom učenju bog je stvorio čoveka i sve ostalo da mu služi. Kako to sad da se pojavljuje neki nevidljivi neprijatelj koji ne služi čoveku već ga ubija? Zaboga, u Bibliji nigde ne piše da je bog stvorio nekakva nevidljiva stvorenja, a Pejlijev argument o oku – savršenom organu koje je dokaz postojanja boga – postade još jedan upokojeni argument na širokom groblju argumenata koje su teolozi kroz istoriju koristili ne bi li nabasali na nešto što će potkrepiti njihova verovanja.
Činjenica da u Bibliji ništa ne piše o virusima je još ona tanana slamka za koju se hvataju i iz toga izvlače sumanute zaključke kako bolest ne može ništa onima koji veruju. Sada već pokojni valjevski episkop Milutin je na dan otkrića prvog slučaja Covid-19 virusa u Srbiji, na liturgiji tvrdio da verujućim virus ne može ništa. Petnaest dana posle toga podlegao je sa dijagnozom – Covid-19. Neko će reći da očigledno nije bio verujući što je verski valjan argument ali ne i zdravorazumski, kao i svi ostali teološki argumenti. Na sličan način i sveti sinod SPC razmišlja, ili bolje rečeno očajnički traži izlaz iz date situacije. Poznato im je da je u svakoj nevolji broj vernika drastično opadao zbog gubljenja vere a ono što je preostajalo je postajalo fanatičnije što je poprilično jasno i čemu svedočimo ovih dana. Panika religioznih krugova je razumljiva ali možda po prvi put se pojavila i ta samoubilačka crta kod njih. Insistiranje na okupljanjima, liturgijama, upražnjavanju primitivnih i nehigijenskih rituala je samo očajnički pokušaj da se ne pogleda istini u oči. A istina je da čovek nije nikakav gospodar planete i da ovaj svet delimo sa neuporedivo brojnijim komšijama među kojima se s vremena na vreme pojavi poneki šaljivdžija ili zlurad mutant potpuno nalik onome što se mnogo češće javlja u ljudskoj populaciji.
Crkvama je sasvim jasno da su izgubile deo stada u ovoj pandemiji. Oni vernici koji umeju da razmišljaju, će sami sebi postaviti mnoga pitanja a odgovori na njih ili nedostatak odgovora će ih definitivno uveriti da je religija samo najobičnije zamlaćivanje i gubljenje vremena. Prazna Crkva Svetog Petra u Vatikanu na najveći hrišćanski praznik simbolizuje više nego bilo šta drugo ulogu religije u borbi protiv virusa. Religija je nemoćna a njena uloga je jednaka ulozi kafića, restorana i kladionica. Poslednji put kada je crkva imala vodeću ulogu u lečenju neke bolesti je bilo za vreme “crne smrti” u Evropi. Rezultati te borbe religije i bolesti su poznati – trećina stanovnika Evrope je umrlo. Najgore u celoj toj priči je bilo što je crkva svojim učenjem i tumačenjem Biblije sama pobila bar polovinu bolesnika. Lečili su ih tako što su bolesnicima puštali krv, te tako i onako izmučen organizam dodatno oslabljivali. Hermetički su zatvarali prostorije u kojima su bili bolesnici čime su od kontaminiranih prostorija pravili u suštini gasne komore iz kojih je bilo nemoguće živ izići. Naravno, kao i uvek religije će naći opravdanje za svoje neznanje ali opet se radi o istim nezdravorazumskim argumentima svojstvenim samo njima. Niko razuman ne može tvrditi da se u Bibliji nalazi sva istina i sva objašnjenja za sve a posle toga se pozivati na neznanje. Takav argument može samo da prođe kod onih koji nisu u stanju da razmišljaju i koji se samim tim i ne razlikuju ni malo od stada ovaca.
A šta tek reći o argumentu – koji sasvim opravdano možemo definisati kao argument boga zločinca, u kome religije takve užasne događaje zovu božjom voljom. Kako je moguće da svesno biće može propovedati vekovima da smo mi božji ljubimci i njegova vrhovna kreacija a onda umiranje u najgorim mukama zvati voljom čovekoljupca? Kome je namenjen taj argument? Inteligentnom stvorenju? U to je nemoguće poverovati.
Između religije i nauke se vodi vekovna borba. A o kakva dva protivnika se radi možda najbolje ilustruje činjenica da je u danima kada je nauka bila nova i mlada grana ljudske misli, religija uglavnom spaljivala i zatvarala one koji su se njom bavili. Danas, kada nauka bije bitku sa virusom, lekari uz pomoć nauke leče vernike koji su neretko virus zaradili upravo tako što su upražnjavali srednjovekovne rituale. Vrhunac licemerja kod izlečenih vernika nastupa nakon izlaska iz bolnice kada se zahvaljuju bogu što ih je spasio. Ne onaj lekar, ne medicinska sestra, ne medikamenti, respiratori, ne naučni radovi i dostignuća koja stoje u temeljima terapija već bog. I takve ljude neko zove inteligentnim bićima. Britanski premijer Boris Džonson je oboleo od virusa Covid-19. Posle ozbiljne borbe lekara za njegov život uspeo je da prevlada bolest. Posle izlaska iz bolnice javno se zahvalio lekarskom timu koji mu je spasao život. Boga i religiju nije pominjao. Naravno da lekari ne spašavaju živote da bi im se neko zahvaljivao i klečao pred njima ali elementarno poštovanje i zahvalnost moraju biti deo mentalnog sklopa svakog čoveka, posebno onoga koga su izvukli iz nevolje. Ali vernici to nisu u stanju pa se mora postaviti pitanje šta je s njihovim moralom a posebno šta je s njihovim mozgom. Da li on stvarno pripada vrsti koja sebe smatra inteligentnom?
Vrhunac nepoštovanja i nebrige za bližnjeg, mada im to propisuje religija je ovih dana vidljiv više nego ikada. I pored svakodnevnih apela i moljakanja stručanjaka i vlasti da se ljudi ne okupljaju, mnogi zagriženi vernici se oglušuju i nastavljaju sa svojom praksom okupljanja u crkvama i što je još gore od toga sa nehigijenskim ritualima pričesta. Svest i društvena odgovornost tih ljudi je nešto što mora da bude predmet naučnih opservacija kada se sve ovo završi. I pored toga što znaju da je korona pobila desetine sveštenika, i pored toga što se trubi svakodnevno, neprestano, da su rizici od širenja zaraze pod takvim okolnostima ogromni, oni nisu u stanju da shvate ili neće da shvate da nemaju pravo da se zaraze a posebno da zaražavaju druge. Zaraženi ljudi idu u bolnice a tamo već izmučeni i desetkovani lekari se bore za živote ljudi. Kada bi vernici bili takvi da preuzmu na sebe odgovornost za postupke pa da se leče u crkvama našlo bi se razumevanja za njihove postupke. Ali oni nisu takvi. Oni će bez imalo griže savesti zauzeti bolničku postelju i respirator nekome koga su zarazili svojom neodgovornošću.

RSS
Follow by Email
Twitter