Tragom zvezda

Karavađo – Pozivanje svetog Mateja

Za Karavađa realizam nije svrha sam sebi, već sredstvo koje izražava duboki duhovni sadržaj. Pozivanje svetog Mateja pokazuje upravo ta obeležja. Nikada ranije nismo videli svetu temu toliko prikazanu sredstvima savremenog običnog života. Matej, dobro odeven poreznik, sedi s nekoliko naoružanih ljudi, verovatno svojih pomoćnika, u običnoj, oskudno nameštenoj sobi. Čini se da su taj ambijent i odeća bili poznati Karavađu. Zdesna im prilaze dva lika.

Karavađo. Pozivanje svetog Mateja. Između 1599. i 1600. godine. Ulje na platnu, 3.4 m x 3.5 m. Kapela Kontereli, San Luiđi dei Frančezi, Rim.

Bose noge i jednostavna biblijska odeća pridošlica u snažnoj su suprotnosti sa živopisnim odelima Mateja i njegovih sadrugova. Karavađove slike nose obeležje „laičkog hrišćanstva“, koje se duboko doticalo i katolika i protestanata. Kad bi bili lišeni verskog konteksta, ljudi za stolom izgledali bi kao likovi u nekom žanr prizoru. Isto tako živahna odela s prorezanim rukavima i kapama s perjanicom pojavljivaće se i na slikama Karavađovih sledbenika. Zašto u ovom prizoru naslućujemo verska obeležja i po čemu ga razlikujemo od nekog svakodnevnog događaja? Šta nam ukazuje da je jedan od likova desno Hrist koji prilazi Mateju i obraća mu se rečima „Sledi me“? To nipošto nije po oreolu, jedinom natprirodnom elementu na slici, koji je tek tanka zlatna pruga što se lako može prevideti. Umesto toga naš pogled privlači zapovedni pokret preuzet s Mikelanđelovog Stvaranja Adama, koji premošćuje prazninu između dve grupe ljudi, i koju Matej odražava upitno pokazujući na sebe. Ljudi na desnoj strani stola kao da ne učestvuju u drami koja se tu odvija, dok su oni levo zaokupljeni novcem koji se broji.

Oni su u senci, nesvesni Hristovog ulaska – iako jedan čak nosi naočare. Karavađo se u ovom prizoru služi prodornom svetlošću da bi najavio Hristovo prisustvo, jer sam je Hrist doneo svetlost: „Ja sam svetlost svetu; ko ide sa mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života“(Jovan: 8:12). Snop sunčane svetlosti u mraku iznad Isusa presudan je za smisao i stil slike. Tamnu sliku nazivamo tenebroznom. Snop jakog svetla na tamnoj pozadini nazivamo tenebroznim efektom. Karavađo osvetljava Hristovo lice i ruku u mračnoj sobi tako da možemo uočiti trenutak poziva Mateju, biti svedoci ključnog časa u istoriji vere i ličnog preobraćenja. Bez te svetlosti, tako prirodne, a ipak tako bremenite značenjem, slika bi izgubila moć da nam ulije svest o božanskom prisustvu. Karavađo direktno izražava stav nekih svetitelja protivreformacije: da se misterije vere ne otkrivaju spekulativnim putem već unutrašnjim doživljajem, dostupnim svim ljudima. Barok od rane protivreformacije svakako deli eksternalizacija mistične vizije koja nam se čini potpuna i bez znakova verske borbe.

RSS
Follow by Email
Facebook
Twitter