Mnogi ljudi budizam i konfučijanizam smatraju religijama iako su ta dva učenja pre svega filozofski pogledi na svet, što naročito važi za konfučijanizam. Pored opšteg neznanja koje vlada u religioznim krugovima, dodatni razlog za ovakvo klasifikovanje je postojanje određenih formi obreda, naročito u budizmu. Treba napomenuti i činjenicu da su se izvorne forme budizma i konfučijanizma unekoliko izmenile pa neki njihovi elementi mogu da zavaraju prilikom klasifikacija. Međutim, suštinu svih religija predstavlja vera u natprirodno a tu odliku ne poseduju ove dve životne filozofije. U centru ovih filozofija je čovek i nigde se ne pominju bilo kakve neprirodne sile. Druga važna razlika koja budizam i konfučijanizam čine drugačijim od religija je njihovo centralno načelo o znanju, učenju i obrazovanju. Sve ostale religije znanje i obrazovanje svode na religiozne sadržaje dok ostala znanja doživljavaju u najmanju ruku neugodnim pojavama. Često se teško oteti utisku da su recimo hrišćanstvo i islam u stvari modifikovane verzije budizma ili konfučijanizam jer su mnoga načela koja su u srži tih religija u osnovi ovih (sada ću ih već zvati pravim imenom) filozofija. Pogledajmo osnove budizma: – Četiri plemenite istine – Plemenita istina o patnji (postoji patnja u životu svih bića) – Plemenita istina o nastanku patnje (postoji uzrok patnje a to su vezanost i žudnja koje nastaju iz neznanja) – Plemenita istina o prestanku patnje (postoji način da se patnja prevaziđe, a to je iščezavanje i iskorenjivanje vezanosti i žudnje) – Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje (postoji način da se eliminišu vezanost i žudnja, a to je Plemeniti osmostruki put) Plemeniti osmostruki put : * mudrost (sanskrit: prajñā, pali: paññā) 1. ispravno razumevanje 2. ispravna namera * moralno ponašanje (sanskrit: śīla, pali: sīla) 3. ispravan govor 4. ispravno delovanje 5. ispravno življenje * usavršavanje uma (sanskrit i pali: samādhi) 6. ispravan napor 7. ispravna svesnost 8. ispravna koncentracija Uporedimo ovo sa hrišćanstvom. Ako umesto reči patnja ubacimo reč greh suštinski dobijamo načela hrišćanstva. – Svi ljudi su grešni – Uzrok greha je preiskonski greh – Postoji način da se greh prevaziđe – Način da se greh prevaziđe je da se : – Veruje u tvorca – Da se tvorac poštuje – Da se ne krade – Da se ne ubija – Da se ne laže – Da se ne svedoči lažno za bližnjega svoga – Da se ne želi ništa što je tuđe Iz hrišćanstva je izostavljen deo o usavršavanju uma i zamenjen delom o obožavanju Boga što smo već napomenuli kao glavni argument koji budizam eliminiše iz domena religija. Nema natprirodnog i podstiče na učenje i znanje. Hrišćanstvo obeshrabruje čoveka da stiče znanja jer su ona sva sadržana u Bogu, tvorcu, natrpirodnoj sili koja o svemu vodi računa. S druge strane centralni pojam Konfučijeve etike je jen (ljudskost). To je opšti zakon koji treba da upravlja svim odnosima u porodici i državi, a formuliše se kao zlatno pravilo za koje smo bili ubeđeni da smo ga mi smislili: “Ne čini drugome ono što ne želiš da tebi drugi čine”. Vrlina jena dopunjava se pravednošću, intelektualnim obrazovanjem, vernošću zadanoj reči i strogim održavanjem drevnih običaja i ceremonija. Poštovanje jena čini plemenitim i onoga koji nije plemenitog roda. Budizam Siddhattha Gotama je rođen 486. godine pre naše ere u aristokratskoj porodici u Lumbiniju, mestu smeštenom na današnjoj granici Indije i Nepala. U 29. godini shvatio je da mu bogatstvo i luksuz u kojem je do tada živeo nisu doneli trajnu sreću, te je krenuo da istražuje različita učenja svoga vremena, kako bi pronašao ključ čovekove sreće. Posle šest godina učenja i meditacije, na kraju je pronašao “srednji put” i postao probuđen. Posle probuđenja, Buda je ostatak života proveo podučavajući druge onome što je sam otkrio i to svoje učenje nazvao je Dhamma, Stvarnost ili Istina. Umro je u 80. godini života. Buda nije bio bog niti je za sebe to tvrdio. Bio je čovek poput nas, koji je na osnovu sopstvenog iskustva podučavao put do trajne ljudske sreće. Budisti imaju običaj da se poklone Budinom kipu, ali ne kao znak obožavanja, niti kako bi ga time umilostivili i dobili nešto za uzvrat. Budina statua, sa blagim osmehom saosećanja i rukama koje mirno počivaju u njegovom krilu, podstiču ljude da se i sami potrude da u sebi razviju mir i ljubav prema samima sebi i svim drugim bićima. Klanjanje Učiteljevom kipu je tek izraz zahvalnosti za učenje koje je podario. Budizam je sistem učenja koji je tolerantan prema verama i religijama. Budizam je saglasan sa moralnim učenjima drugih religija, ali on ide i dalje od toga i kroz mudrost i razumevanja već u ovom životu, ovde i sada, daje smisao i pravac življenja i delovanja. Pravi budisti su veoma tolerantni i ne obraćaju mnogo pažnju na nazive kao što su “hrišćanin”, “musliman”, “hinduista” ili “budista”, jer svakog čoveka određuju njegova dela, a ne naziv koji je za sebe odabrao. Otuda istorija ne poznaje ratove koji su se vodili u ime budizma, niti budistički monah sme da preobraća. Sve što on može da radi jeste da objasni Učenje onome ko mu je takvo objašnjenje zatražio. Nauka i budizam su u načelu kompatibilni jer počivaju na načelima proveravanja, eksperimenta i kritičkog razmišljanja. Budizam uči da bi mudrost trebalo razvijati naporedo sa saosećanjem. Ukoliko nema balansa, kao jedna krajnost, možete biti dobrodušna budala, a kao druga, možete steći znanje, ali bez ikakvih emocija. Budizam preporučuje srednji put razvoja oba ova kvaliteta. Najviša mudrost jeste uviđanje da u stvarnosti svi fenomeni jesu prolazni, nezadovoljavajući i da ne poseduju bilo kakvu trajnu suštinu. Ovo uključuje i nas same koji, uprkos prividu, ne posedujemo bilo kakvo nepromenljivo, večno središte bića poput ega, duše, sopstva, atmana itd. Sve je u neprekidnom kretanju i promeni, sve je samo proces, a ne statički entitet. Istinska mudrost nije tek verovanje u ove tvrdnje, već lični doživljaj i razumevanje istine stvarnosti. Takva mudrost zahteva jedan otvoren, objektivan, predubeđenjima neopterećen um. Budistički put zahteva hrabrost, strpljenje, fleksibilnost i inteligenciju. Postoji vrlo jednostavan ritual kojim neko na formalan način sebe definiše kao budistu. Ali ako živite u skladu sa gore nabrojanim principima učenja, vi ste i bez tog formalnog određenja već budista, jer je važno kako delate, a ne kako sebe nazivate. Budističko učenje svako može razumeti i testirati na sebi. Budizam uči da su rešenja naših problema u nama, a ne izvan nas. Buda je od svih svojih sledbenika tražio da ne primaju njegove reči kao apriori istinite, već da radije testiraju učenje u svakodnevnim situacijama u kojima se nađu. Na taj način, svaka osoba odlučuje sama za sebe i preuzima odgovornost za svoje postupke i razumevanje. To od budizma čini manje jedan fiksiran set pravila koja treba prihvatiti kao celinu, a više učenjem koje svako proučava i koristi na sopstveni način. Budisti ne veruju u Boga niti u bilo kakvu natprirodnu silu. Smatraju da je nauka dala sasvim uverljive dokaze o postanku svemira a da će u budućnosti dati odgovore koje do sada nije uspela dokučiti. Budisti “veruju” u reinkarnaciju i to je onaj deo učenja zbog koga se može posmatrati i kao religija jer ne postoje ubedljivi dokazi da je reinkarnacija realna iako se budisti pozivaju na neke slučajeve koji u suštini liče na hrišćanska “čuda”. Veruju da je kroz meditaciju moguće postići stanje nirvane kada prestaje začarani krug ponovnih rađanja i kada čovekov duh postaje savršen. Međutim, i pored ovoga ja sam skloniji da budizam posmatram kao filozofiju života jer je u najvećoj meri oslonjen na racionalna promišljanja o životu a priča o reinkarnaciji i nirvani su tek deo narodne religije koja je poslužila Budi kao polazna tačka filozofije koja, bar se meni tako čini ne igra značajnu ulogu u samoj suštini te filozofije. Možda bi se i za hrišćanstvo moglo reći nešto tako da nije te prenaglašene uloge boga koja je doduše relaksirana Isusom Hristom. U hrišćanstvu je, barem je moj utisak takav, Isus trebao da odigra tu krucijalnu ulogu raskida sa natprirodnim i bacanje svetla na ovozemaljske probleme morala ali se u tome stalo negde na pola puta. Verovatno postoje objašnjenja zašto se na kraju ipak odustalo od totalnog isključenja boga ili se smatralo da će se to vremenom desiti. Međutim, svedoci smo da se to nije desilo, naprotiv mnogi pozitivni aspekti hrišćanstva su izvitopereni. Nije u tome ni budizam mnogo bolje prošao jer su i njega mnogi menjali i prilagođavali svojim vremenima ali budizam u startu nije imao tako teško breme pa ga se efikasnije i oslobodio.
