Homo sapiens je dugo voleo da sebe vidi kao biće odvojeno od životinjskog sveta, kao siroče bez porodice, braće sestara i rođaka i što je najvažnije bez roditelja. Najstrože čuvana tajna ljudske civilizacije je tajna da mi ipak imamo porodicu.
Svidelo se to nama ili ne, mi smo deo brojne i veoma bučne porodice velikih majmuna. Naši najbliži srodnici su šimpanze, gorile i orangutani. Šimpanze su nam najbliže. Pre samo 6 miliona godina ženka majmuna je imala dve kćeri. Jedna je postala predak svim šimpanzama, a druga je – naša čukunbaba.
Vrste koje su se razvile od zajedničkog pretka zajedno su grupisane pod opštim nazivom “rod”. Kada razvrstavaju organizme biolozi im daju dvodelna latinska imena, od kojih se prvo odnosi na rod, drugo na vrstu. Rodovi se s druge strane grupišu u porodice, a svi članovi porodice imaju zajedničko poreklo u dalekom matrijarhatu ili patrijarhatu.
Homo sapiens dugo je skrivao još jednu, mnogo značajniju tajnu. Ne samo što imamo gomilu necivilizovanih rođaka, nego smo nekada davno imali i braću i sestre. Navikli smo da na sami sebe gledamo kao na jedina ljudska bića, jer je u poslednjih 10000 godina naša vrsta zaista i bila jedina ljudska vrsta na Zemlji. Međutim, pravo značenje reči čovek jeste “životinja koja pripada rodu Homo”, dok je nekada bilo mnogo drugih vrsta koje su pripadale ovom rodu, a ne samo Homo sapiens.
Prvi ljudi evoluirali su u istočnoj Africi pre oko 2.5 miliona godina od jednog ranijeg roda majmuna zvanog Australopithekus, što znači “majmun s juga”. Pre otprilike 2 miliona godina, neki od tih arhajičnih mužijaka i ženki napustili su svoju postojbinu putujući ogromnim prostranstvima severne Afrike, Evrope i Azije, naseljavajući ih. Pošto je za opstanak u snežnim šumama Evrope bilo neophodno imati osobine drugačije od onih za život u džunglama Indonezije, ljudi su pošli različitim evolutivnim putevima. Rezultat te evolucije bio je nekoliko različitih vrsta ljudi.
Ljudi iz Evrope i zapadne Azije evoluirali su u Homo neanderthalensis-a (“čovek iz doline Neander”), popularno i jednostavno nazvanog “Neandertalac”. Istočna područja Azije naseljavao je Homo erektus, “uspravni čovek”, koji je u tim predelima živeo čak 2 miliona godina, čineći tako ovu vrstu najpostojanijom od svih ljudskih bića. Taj rekord teško da će oboriti bilo koja ljudska vrsta, pa čak ni naša.
Na ostrvu Java, u Indoneziji, živeo je Homo soloensis,”čovek iz doline Solo”, prilagođen životu u tropskim krajevima. Na drugom indonezijskom ostrvu – ostrvcetu Fleres – arhaični čovek evoluirao je u patuljka. Pripadnici ove jedinstvene vrste, koja je dobila naziv Homo floresiensis, nisu dostizali visinu veću od jednog metra, ni težinu veću od 25 kg.
Godine 2010. još jedan izgubljeni polubrat otrgnut je od zaborava, kada su naučnici iskopavajući pećinu Denisova u Sibiru otkrili fosilne ostatke čijom genetskom analizom je dokazano da su pripadali do tada nepoznatoj ljudskoj vrsti, nazvanoj Homo denisova. Ko zna koliko naših rođaka čeka da bude otkriveno u drugim grobnicama, na dalekim ostrvima ili pod drugim podnebljima.
I dok su ovi ljudi evoluirali u Evropi i Aziji, evolucija nije prestajala ni u istočnoj Africi. Kolevka čovečanstva i dalje je nedrila brojne nove ljudske vrste kao što su Homo rudolfensis, “čovek sa jezera Rudolf”, Homo ergaster, “zaposleni čovek” i konačno našu vrstu koju smo neskromno nazvali Homo sapiens, “razuman čovek”.
Sve ove vrste su se međusobno razlikovale ali jedno je sigurno, svi su pripadali rodu Homo, svi su bili ljudska bića.
Česta je zabluda sagledavanje ovih vrsta poređanih u pravu naslednu liniju, gde ergaster prerasta u erektus-a, errektus prerasta u Neandertalca, a ovaj evoluira u sapiensa. Taj linearni model daje pogrešan utisak da je u bilo kom određenom trenutku samo jedna ljudska vrsta naseljavala Zemlju i da su sve ranije vrste bile tek samo stariji model nas samih.