Pol Gogen (1848-1903), četvrti iz kruga vodećih postimpresionista, delio je Van Gogovu odbojnost prema naprednoj civilizaciji i na isti način težio za utopijskom alternativom. Njegovo napuštanje društva, međutim, bilo je možda najradikalnije od svih umetnika njegovog vremena. U početku zaposlen kao trgovački posrednik, bio je privučen umetnošću, skupljao je impresioniste i do početka sedamdesetih godina XIX veka i sam je počeo da slika. Izgubio je posao 1882. i potpuno se posvetio slikanju. Studirao je sa svojim prijateljem Pisaroom koji ga je upoznao sa delima Sezana, a između 1881. i 1886. učestvovao je na poslednje četiri izložbe impresionista.
Godine 1886. napušta Pariz da bi započeo nomadsku potragu za sadržajnijom egzistecijom za koju je verovao da postoji u jednostavnijim društvima utopljenim u prirodu. Prvo je otišao u selo Pon Avan, zabitu ruralnu zajednicu u Bretanji. Tu su domaći ljudi nosili karakteristične, lokalne nošnje i iskazivali duboku, snažnu pobožnost. Pošto je 1887. godine nakratko napustio Bretanju i otišao na karipsko ostrvo Martinik, Gogen se 1888. vratio u Pon Avan gde je slikao s kolegom Emilom Bernarom. Zajedno su razvili stil koji su nazvali sintetizam, što se odnosilo na njihovo sintetičko stvaranje slika zasnovanih na imaginaciji i emocijama u suprotnosti s mimetičkim, empirijskim kopiranjem stvarnosti. U njihovoj potrazi za stvaranjem autentične, izvorne umetnosti, što je više moguće oslobođene civlizacijskog uticaja, okrenuli su se različitim narodnim i iskonskim izvorima, uključujući grube popularne ilustracije (posebno religiozne) i narodnu, dečju i srednjovekovnu umetnost. Takođe su im bili zanimljivi arhaični stilovi kao što je slikarstvo italijanskih slikara XIV veka, kao i egipatska i mesopotamska umetnost. Posebno su privlačni bili srednjovekovni vitraži zbog svoje duhovne funkcije i zasićenih boja i kloazone emajla koji slično upotrebljava zaobljene olovne pregrade kako bi razdvojila područja boje. Uticaj srednjovekovnog stakla i kloazonea očigledan je u Gogenovoj Viziji posle propovedi gde lelujava plava linija sve okružuje. Gogen predstavlja grupu bretonskih žena samo što su odslušale propoved o Jakovu koji se rve s anđelom. Umetnik pripisuje ženama slepu, naivnu pobožnost koja im omogućuje da vide duhovnost u tako neduhovnim stvarima kao što je krava, čiji oblik liči na sve biblijske figure koje se bore, a koje sveštenik upravo opisao. U smeloj kompoziciji, koja konceptualno potiče s japanskih grafika, Gogen smešta kravu i rvače sa svake strane drveta, te su u oštrom kontrastu sa intezivno mističnom olju crvene. Predmeti koji se javljaju u viziji žena očigledno postoje u natprirodnoj sferi gde se čini da čudesno plutaju. Na Gogenovoj slici sve se čini kao da je opsednuto, zaodnuto nevidljivom religioznošću. Trake na dvema kapama oživljene su kao zmije, a obrisi šešira dveju žena koje vidimo s leđa na desnoj strani imaju sopstveni život. Ravni, zaobljeni oblici, čak i oblici unutar oblika mogu se naći na celj slici kako lebde, baš kao što to čine krava i rvači.
Uprkos svom provincijskom šarmu i udaljenosti od Pariza, Bretanja je za Gogena bila geografski preblizu moderne civilizacije i njenog dekadentnog materijalizma. Godine 1891. otišao je u francusku koloniju Tahiti na južnom Pacifiku, uveren da će na tom dalekom ostrvu pronaći Žan-Žak Rusoovog “plemenitog divljaka” , praiskonskog, nevinog čoveka, “primitivca” zaronjenog u prirodu i u harmoniji sa svemirom. Na Tahitiju je takođe osećao da će moći da se “vrati unazad… sve do dade mog detinjstva, dobrog, starog drvenog konja”. Očekivao je da će živeti u tropskom rajskom vrtu, otkrivajući najosnovnije istine o ljudskom postojanju. A rajski vrt je ono što prikazuje u Odekle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? Iz 1897. Voće visi s drveća spremno za branje dok statua boga nadgleda blagostanje ostrvljana, deleći blagoslove i iskazujući duboku duhovnost u svakom vidu dnevnog života, pokazujući prema nebu i zagrobnom životu. Tropski pejzaž je gust, bujan, senzualan, apstraktna tapiserija duboko prožetih, ravnih krivolinijskih oblika u kojem se čini kao da sve nežno plovi. Život je tromo senzualan i bezbrižan, vreme je stalo. Kada je slika prikazana u Parizu, kritičari su je, što nije bilo iznenađenje, uporedili s Pivijevim klasičnim idiličnim svetovima. Kao što se iz naslova može naslutiti, slika predstavlja tri stadijuma života koji smo već videli u renesansnoj umetnosti: rođenje je prikazano na desnoj strani, mladost u sredini a starost krajnje levo. Središnji lik je očigledno tahićanska Eva.
Statua božanstva kompilacija je tahićanske boginje Hine, javanskog Bude i megalita sa Uskršnjih ostrva. Torza su izvinuta tako da podsećaju na egipatske figure, a bleštavozlatni gornji uglovi s naslovom i potpisom podsećaju na vizantijske i ranorenesansne ikone. Starica na levoj strani potiče od peruanske mumije koju je Gogen video u pariskom etnološkom muzeju. Sliku prožima duhovnost, izgled srednjovekovnih vitraža i smeli oblici i boje japanskih grafika. Cela slika je neverovatna sinteza kultura, religija i razdoblja što iskazuje Gogenovu želju da portretiše elementarne mitske sile koje su temelj celog čovečanstva. Gogen je verovao da obnova zapadne umetnosti i zapadne civilizacije u celini mora da bude van njenih tradicija. Savetovao je druge umetnike da se klone grčko-rimskih oblika i da umesto toga inspiraciju potraže u Persiji, Dalekom istoku i drevnom Egiptu. Ta ideja sama po sebi nije bila nova. Ona potiče od romantičarskog mita o plemenitom divljaku i prosvetiteljskih ideja pre više od veka, a njegov krajnji izvor jeste staro verovanje u zemaljski raj u kojem su ljudi nekada živeli i u kojem jednog dana mogu opet da žive, u prirodnom stanju nevinosti. Nijedan umetnik pre Gogena nije otišao tako daleko da je doktrinu “primitivizma” – kao što su je nazivali – sproveo u praksi. Njegov pohod na južni Pacifik mnogo je više od jednostavnog ličnog značaja: simbolizovao je kraj četiristo godina ekspanzije zbog koje je veći deo sveta bio pod zapadnom dominacijom. Kolonijalizam, kog su se graditelji carstva nekada tako raspoloženo i nemilosrdno držali, postajao je za mnoge simbol izopačenosti zapadne civilizacije.