Verovatno iz očaja što se kod nas naučna literatura tretira kao nepotrebno štivo, pa je skoro ni nema, nedavno sam kupio knjigu “Avaj, jadni Darvin”, u kojoj predstavnici nečega što se zove “društvene nauke” kritikuju narastajuću težnju unutar prirodnih nauka da pored svog, do sada, osnovnog cilja da objasne kako svet funkcioniše, počinju sve više i više da daju odgovore na pitanje zašto tako funkcioniše.
U prvom poglavlju knjige feministički sociolog Doroti Nelkin se obrušila na evolucionu psiholgiju čiji su glavni zastupnici Ričard Dokins i Edvard Vilson. Evoluciona psihologija kao relativno mlada naučna disciplina pokušava da odgovori na temeljna pitanja ljudske vrste ali ne kroz bihevioralizam pojedinca i društvene zajednice, kakav je pristup sociologa, već kroz prirodnu selekciju i genetiku, odnosno darvinizam. Očigledno zanemarujući činjenicu da ni sociologija ni psihologija za svo vreme postojanja, a to je poprilično dugo vreme, nisu dale nikakve prihvatljive odgovore na bilo koji problem i da su sva njihova dostignuća na nivou statističkih podataka koji ne pružaju apsolutno nikakav uvid u kauzalnost kao ni u predvidivost bilo kog društvenog fenomena, Doroti počinje svoje obrušavanje na evolucionu biologiju tvrdnjom da Ričard Dokins u stvari nije protivnik religije, već naprotiv da on veoma svesno zamagljuje razlike između nauke i religije. Ne znam da li je Doroti ikada pročitala bilo šta od Dokinsa ali ako nije onda je stvarno krajnja drskost početi svoj osvrt na evolucionu biologiju na takav način. Ako jeste, onda se postavlja pitanje kakve su njene moći funkcionalnog razumevanja teksta. Da li je njen tekst u stvari baš ono što ona imputira Dokinsu, verski pamflet zaogrnut naučnim plaštom, kome je cilj da sve one koji nikada nisu čitali Dokinsa odvrati od tog pokušaja ili ona stvarno misli da su Dokins i ostali evolucioni biolozi ljudi koji su iz čiste dosade prešli na njen teren koji smatra nedodirljivim?
U ostatku teksta, ispunjenom feminističkom frustracijom, Doroti bez ikakvih kontraargumenata, bez ikakvih ukazivanja šta bi moglo biti tačno sa njenog stanovišta, sipa kritike na račun evolucionih psihologa, a koje su u stilu njene uvodne opservacije. Izvlačeći iz konteksta stavove i mišljenja evolucionih biologa obrušava se na njih krajnje neprincipijelno i svađalački tako da čitalac stiče utisak da su ti ljudi totalni šarlatani koji pokušavaju manje-više da stvore novu religiju od svog polja rada. Pročitao sam skoro sva Dokinsova dela i odgovorno tvrdim da religija i Dokins stoje na dva dijametralno suprotna kraja svemira. Ne govorim ovo samo u smislu verovanja koje zastupa već pre svega i nakon svega u pristupu otvorenim pitanjima. Nesupeh religije i “društvenih nauka” u objašnjavanju pitanja poput morala, svesti, svrhe je svakako postao izazov za mnoge naučnike koji su izučavali prirodu i njen način funkcionisanja da se upuste i u te, do pre pedesetak godina za njih neinteresantne vode. To su izgleda i religija i “društvene nauke” shvatile kao direktno mešanje u njihovo polje rada pa otuda i takva histerična hajka koja se u tekstu dotičnog sociologa proteže čak i na zajedljivu kritiku potrage za “Teorijom svega” koju promovišu i fizičari i biolozi. Izgleda da Doroti ne može da shvati da neuspeh sociologa i psihologa da objasne pitanja na koja polažu pravo uopšte ne znači da ta pitanja nemaju odgovora i da neki drugi, sa drugačijim pristupom, imaju potpuno legitimno pravo da se okušaju i na tom polju. Možda budu uspešni! A prema dosadašnjim rezultatima sve su prilike da ta nova objašnjenja idu u dobrom smeru što izgleda jako nervira zagovornike starih, pomalo izanđalih metoda.
Kritika radi kritike, bez ikakvog alternativnog objašnjenja u svetu moderne nauke nema nikakvu šansu jer nauka predstavlja borbu ideja a ne proizvoljno mlaćenje prazne slame na osnovu ličnih preferencija, mogućnosti i shvatanja. Drugo, korišćenje tema kao što su razlike između muškarca i žene, rasne razlike ili socijalna pravda koje su u modernom diskursu izuzetno osetljiva pitanja, na jedan neprincipijelan način, implicirajući evolucionim biolozima mišljenja koja su u sukobu s modernim shvatanjima ili bar nametnutim modernim shvatanjima koja se smatraju politički korektnim, ne čini mi se kao korektan vid kritike. Neću mnogo da se zadržavam na tome jer će neko i meni prišiti možda šovinizam, seksizam, rasizam i nehumanizam, te ću reći samo da to što postoje činjenice, koje su čak i očigledne, ne znači da je stav onoga ko ih vidi takav da ih podržava i prihvata kao neminovnost, naprotiv, jedino ljudi koji su savršeno svesni tih činjenica mogu da ublaže njihove društvene implikacije. Argument galame za kojim često podležu i feministički pokreti nije dobar argument i kao takav nikada neće dati rezultate koje očekuje njegov zagovornik. Ono što je meni jako interesantno je neverovatna kontradikcija koju jedan feministički sociolog koristi kritikujući evolucione biologe. Mada nikada njihovim delima nisam pročitao ništa što bi ukazivalo na imputirano a što se tiče genetskih predispozicija muškarca i žene i mada mi je jasno da mnoge razlike upravo potiču iz socijalne sfere koja je vekovima ukalupljivala muško – ženske odnose ne mogu se oteti utisku da Doroti to zatečeno stanje pripisuje shvatanjima evolucionih biologa umesto upravo nakrivo nasađenim društvenim odnosima. Pokušaj evolucionih biologa da razlike koje postoje razdvoje na evolucione i kulturološke što Dokins i radi u svojim delima kod nje izaziva frustraciju koju ne ume da sakrije jer ona očigledno smatra da ne postoje biološke razlike a da se kulturološke razlike mogu i moraju ukinuti odmah i sad – dekretom. Možemo mi u povelji UNESCO da napišemo šta god hoćemo, da izbiršemo razlike među ljudima na papiru, da kažnjavamo sve one koji ne misle baš tako ali i pored toga potrebno je mnogo vremena da prođe da se stvarna svest ljudi i društva izmeni tako da te razlike stvarno i nestanu. Drugim rečima, potrebna je kulturološka evolucija. Sociolozima i psiholozima očigledno smeta reč evolucija u bilo kom smislu pa bi je najradije kao i teolozi izbacili iz rečnika a najpre iz škola. Međutim, uprkos svim njihovim nastojanjima evolucija je u osnovi svemira i kao takva je neminovno i deo bilo kog aspekta prirode pa i čoveka kao njenog dela. Evolucija znači promenu a otkriće da ona stoji u srži svih procesa je jedno od najvažnijih sintetičkih dostignuća ljudskog uma. Nikakve jadikovke i zapomaganja protivnika evolucije nisu u stanju da izbrišu niti opovrgnu evoluciju, jer jedino zaslepljeni umovi koji svesno ne žele da je vide mogu o njoj govoriti s nipodaštavanjem mada se mora reći i da to ne rade baš direktno već pre svega kroz neprincipijelne napade na glavne zagovornike njene sveobuhvatnosti. Teorija svega možda ne postoji ili je toliko kompleksna da je nikada nećemo shvatiti ali stremljenje ka njoj je sasvim ljudski čin, koji je u osnovi čovekove prirode toliko jako usađen u genima da nikakva relativizacija i osporavanje ne može zaustaviti te težnje.