Pacijenti sa epilepsijom koja nastaje u temporalnom režnju mozga mogu doživeti veoma upečatljiva ekstatična iskustva, pri čemu ponekad misle da su u neposrednom dodiru s bogom, od koga dobijaju naredbe. Tako je jedan čovek video jarko svetlo i figuru koja je podsećala na Isusa. Ispostavilo se da ima tumor u temporalnom režnju, koji je prouzrokovao epileptične napade. Nakon uklanjanja tumora, zauvek su nestale i ove ekstatične apileptične epizode. Napadi koji podrazumevaj „posete boga“ obično traju samo 30 sekundi do nekoliko minuta, međutim, mogu dovesti do trajnih promena ličnosti. Ovi ljudi često prolaze kroz emocionalne promene i mogu postati ekstremno pobožni. Između napada kod njih je uglavnom prisutan „Gešvindov sindrom“, koji se između ostalog odlikuje nagonom za pisanjem, smanjenim zanimanjem za seks i veoma izraženom pobožnošću.
Veoma je verovatno da su neke istorijske ličnosti patile od ovog retkog oblika epilepsije. Dok je apostol Pavle još uvek koristio svoje hebrejsko ime, Savle, i bio na putu za Damask radi progona hrišćana, doživeo je ekstatično iskustvo (Dela apostolska 9:1-9): „A kad beše na putu i dođe blizu Damaska, ujedanput obasja ga svetlost s neba, i padnuvši na zemlju ču glas gde mu govori: Savle! Savle! Zašto me goniš? A on reče: Ko si Ti, Gospode? A Gospod reče: Ja sam Isus, kog ti goniš… I beše tri dana slep…“ Privremeno kortikalno slepilo nakon epileptičnog napada, kao i Pavlovo preobraćanje u hrišćanstvo, često se opisuju nakon ekstatičnih iskustava kod epilepsije temporalnog režnja. Ova moguća dijagnoza može se potkrepiti delom iz Poslanice Korićanima 12:1-9 i Pavlovim vizuelnim halucinacijama, koje opisuje apostol Luka, pisac njegovog žitija. U jednoj od halucinacija Isus mu se obraća rečima ohrabrenja, a u drugoj on pada u trans prilikom molitve u Jerusalimu, kada mu se pojavljuje Isus. Muhamed, osnivač Islama, imao je od svoje šeste godine epileptične napade praćene verskim iskustvima. Godine 610. nove ere, Muhamedu su se javile prve vizije. Dok je spavao na zabačenom mestu u brdima blizu Meke, čuo je glas koji je kasnije pripisao arhanđelu Gavrilu, a koji mu je naredio: „Čitaj (ikra.)“ Odgovorio je „Ne znam da čitam.“ Glas je ponovio: „Čitaj, u ime svog Boga stvoritelja.“ Muhamed je mislio da su u njega ušli zli duhovi i hteo je da se baci s brega, ali je usput čuo glas s neba: „O Muhamede, ti si prorok božji, a ja sam Gavrilo.“ Počev od prvog puta primao je otkrovenja u pećini Hira, pa sve do svoje smrti. Otkrovenja arhanđela Gavrila su nakon Muhamedove smrti zapisana i sakupljana u surama Kur’ana.
Jovanka Orleanka rođena je 1412, u francuskom selu Domremiju kao seoska kći, a umrla je sa samo 19 godina na lomači u Ruanu 30. maja 1431. godine. Njenu životnu priču, uključujući epileptične napade, precizno su zabeležili inkvizicija i crkva. Imala je 13 godina kada je prvi put čula božji glas. Glas je dolazi zdesna, a uglavnom mu je prethodila jarka svetlost s iste strane. Pri napadima se u počektu javljao glas, a zatim su se pojavljivali sveci koji su je svakodnevno savetovali tokom ratnih pohoda. Epileptične napade izazivala su ponekad crkvena zvona, koja su joj budila snažne emocije, a kada bi ih čula odmah bi se bacala na kolena ma gde se nalazila. Ekstatični napadi bili su praćeni preplavljujućim osećajem blaženstva, koji ju je terao na plač kada bi napad prošao. Kod nje je bilo prisutno svih 18 karakternih osobina koje odlikuje Gešvindov sindrom kao što su izražena osećajnost, euforija, ideja o postavljenom zadatku, nedostatak humora, poniznost, snažan osećaj za moral, aseksualnost, nestrpljenje, agresivnost, depresija, suicidnost i duboka pobožnost.
Vinsent van Gog primljen je 1889. u bolnicu u provansalskom San Remiju zbog epilepsije, a pored toga patio je i od mnogih drugih tegoba. Prilikom psihotičnih napada, imao je vizuelne i zvučne halucinacije i bizarne religiozne i paranoidne deluzije. Tokom jednog takvog napada odsekao je komad svog uva i poslao ga kao poklon lokalnoj prostitutki Rakel. Napade su prožimale vidljive odlike Gešvindovog sindroma. Poriv za pisanjem se ogledao ne samo u više od 600 pisama bratu, već i u slikanju po jednog ulja na platnu na dan. Uz to, od svoje dvadesete godine postajao je sve pobožniji i opsesivno je iznova i iznova čitao Bibliju. Hteo je da postane sveštenik, ali je odbijen zbog svoje strukture ličnosti. Godine 1887. radio je na prevodu Biblije na francuski, nemački i engleski. Nedeljom bi išao u četiri različite crkve, a na zidu svoje kuće u Arlu napisao je: „Ja sam Duh Sveti…“ Ruski pisac Dostojevski uhapšen je 1849. godine kao član radikalne političke grupe i osuđen na smrt. Već je stajao pred nišanom kada je stiglo pismo da mu je kazna zemenjena za četiri godine prisilnog rada u Sibiru. Imao je na stotine epileptičnih napada, a u svojoj knjizi Idiot lirski je opisao svoja verska iskustva tokom ekstatičnih perioda koji su prethodili napadima. Te trenutke ne bi menjao ni za šta na svetu: „Vi zdravi ljudi, vi nemate pojma šta je sreća, ona sreća koju mi epileptičari iskusimo u trenutku neposredno pred napad. Muhamed u Kur’anu tvrdi da je bio u raju. Sve pametne glave ubeđene su da je lagao i pretvarao se. O, ne! Nije lagao. Zaista se nalazio u raju kada bi, baš kao i ja, dobio epileptični napad. Ne znam koliko traje ta ekstaza – nekoliko sekundi, sati, meseci – ali znam da je ne bi menjao ni za šta, ni za sva blaga ovog sveta.“ Ekstatični periodi, dakle, deluju da traju mnogo duže nego što je to slučaj u stvarnosti – od trideset sekundi do nekoliko minuta.
Dostojevski je pisao i o religioznom sadržaju ovih iskustava: „Osetio sam da se nebo spustilo na zemlju i upilo me. Da, bog postoji plakao sam. A dalje se ničega ne sećam.“ Ovo najverovatnije znači da je dobio opšti epileptični napad. Napadi su se nekada javljali na svaka tri dana, nekada jednom nedeljno, a opisivao ih je i u romanu „Zli dusi“: „Postoje sekunde, ukupno pet ili šest vezanih sekundi u kojima odjednom osetiš prisustvo večne harmonije, koja je u potpunosti dostignuta. To nije zemaljsko; o, to je uzvišenije od ljubavi! Strašno je to što je sve tako neverovatno jasno, a izaziva tako silnu radost. Kada bi trajalo više od pet sekundi, duša to ne bi mogla da podnese i stradala bi. U tih pet sekundi proživim jedan život, a za njih bi dao ceo svoj život, jer toga su vredne…“ Verovatno će mnoge razočarati što osobe u nezapadnjačkom okruženju koje pate od ovog sindroma tokom napada, nikada nisu iskusile pojavu Isusa ili boga prema zapadnjačkom viđenju. Na Haitiju se epilepsija temporalnog režnja tumači kao zaposednutost duhovima mrtvih i kao vudu kletva. Očigledno je da slika boga, koja je utisnuta u naš mozak tokom ranog razvoja, kod epilepsije temporalnog režnja isplivava na površinu prilikom napada, zajedno sa umetničkim, književnim, političkim ili religioznim tvorevinama, kao i mislima i ubeđenjima našeg mozga.