Na početku 19. veka, svet je brojao oko milijardu ljudi. U 20. smo ušli s nešto manje od dve. Pre 7 godina, u martu 2012, u nekom kutku planete, rođen je njen sedam-milijarditi stanovnik. Ako se ostvare prognoze Ujedinjenih nacija (UN) o globalnim demografskim kretanjima, u naredno stoleće, planeta će ući prenaseljenija, opustošenija, siromašnija i gladnija nego ikada.
U ovom trenutku, planetu naseljava oko tri milijarde ljudi mlađih od 25 godina. Od toga, 1.2 milijarde otpada na adolescente, koji polako ulaze u fertilni period svog života. Budućnost planete u velikoj meri zavisi od njihovog reproduktivnog ponašanja. Ukoliko zadrže stopu reprodukcije generacije svojih roditelja – 2.5 deteta po ženi – 2050, svet će naseljavati 11 milijardi ljudi. Ako pak, na šta neki trendovi upućuju, stopa rađanja padne na 2.1 dete po ženi, svetska populacija brojaće sredinom veka 9.3 milijarde stanovnika.
Po posledicama, optimistični i konzervativni scenario ne razlikuju se bitno. U oba slučaja, uslovi života za većinu čovečanstva biće pogoršani: nedostatak hrane, vode i obradivog zemljišta biće izraženiji nego danas; hronična glad pogodiće nezapamćeno veliki broj ljudi; prenaseljeni gradovi postaće još natrpaniji i time manje prijatni za život.
Katastrofa zvana „demografski momentum“
Prevdiđanja UN mogu se učiniti nerealnim, imajući u vidu da u razvijenom delu sveta, pa i u zemljama u razvoju, stopa prirodnog priraštaja opada već decenijama. Stručni naziv ovog paradoksa glasi demografski momentum.
Demografski momentum – kontinuirani rast brojnosti populacije uprkos opadanju stope reprodukcije – posledica je sporosti promena demografskih trendova i dugog vremenskog perioda koji je neophodno da protekne da bi one postale efektivne. Naime, pre nego što je počela da opada, stopa reprodukcije u ogromnom delu sveta u kontinuitetu je bila izrazito visoka. Posledično, ogroman broj ljudi istovremeno ulazi u reproduktivno životno doba, tako da i niska stopa rađanja generiše veoma visok porast stanovništva. Zato, od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, svetska populacija uvećava se za oko 70 miliona ljudi godišnje.
Na primeru Indije, zemlje sa 1.2 milijarde stanovnika, demografski momentum generiše sledeću sliku: Stopa rađanja u Indiji trenutno iznosi 2.5 deteta po ženi. Do 2030, s obzirom na opadajući trend, ona će pasti na 2.1. Uprkos tome, populacija Indije nastaviće da raste; stručnjaci UN procenjuju da će plafon dosegnuti oko 2060, kada će brojati 1.7 milijardi stanovnika.
Demografski momentum nije jedini faktor koji doprinosi rastu stanovništva. U najsiromašnijim delovima sveta, prirodni priraštaj se ne smanjuje, a u zemljama u kojima i opada, pada sporije nego što se očekivalo.
Kulturne specifičnosti, religijske norme i nemogućnost žene da upravlja svojim reproduktivnim ponašanjem (uz nedostupnost kontracepcije) nastaviće da u ovim zemljama generišu visok natalitet. Kako se navodi u citiranom izveštaju UN, najbrži i najveći populacioni rast, u decenijama pred nama, očekuje se u zemljama koje su infrastrukturno i logistički najmanje spremne da ga isprate. Pritisak na planetu biće ogroman:
- Trenutno, svaki osmi stanovnik Zemlje živi u slamu – neurbanizovanom, nehigijenskom naselju na obodima megapolisa. Pod pretpostavkom da stopa siromaštva i stopa migracije ka velikim gradovima ostane na današnjem nivou, sredinom veka, kada na planeti bude živelo više od devet milijardi ljudi, to će biti slučaj sa svakim trećim stanovnikom.
- Prema podacima Organizacije UN za hranu i poljoprivredu, u ovom trenutku, jednu milijardu ljudi na planeti pogađa hronična glad, a osam miliona ljudi dnevno umre od gladi ili bolesti povezanih s neuhranjenošću. Do sredine veka, pojaviće se dve milijarde novih usta koje treba nahraniti, pri čemu u ovom trenutku niko nije u stanju da prognozira odakle će toliki novi izvori hrane da dođu.
Ne radi se, međutim, samo o tome da će se populacija uvećati. Pojaviće se stotine miliona ljudi, prevashodno u Aziji, kojima će prihodi dopustiti da u svakodnevnu ishranu uvrste mlečne proizvode, kao i meso životinja za čiju se ishranu koriste žitarice – pre svega govedinu i svinjetinu. U UN procenjuju da će u svetu, u narednih 40 godina, biti neophodno proizvesti više hrane nego u prethodnih 10.000 godina kumultivno.
Ozbiljnosti problema u proizvodnji hrane doprineće i klimatske promene. UN prognoziraju da će, usled globalnog otopljavanja, suše, poplave i druge nepogode postati – koje će, do sredine veka, proizvesti oko 200 miliona „klimatskih izbeglica“.
UN prognoziraju da će usled globalnog otpoljavanja, suše, poplave i druge klimatske nepogode postati učestalije, tako da će do sredine veka proizvesti oko 200 miliona „klimatskih izbeglica“.
Ostvarenje korporacijskog sna
Isti demografski trendovi i prognoze, posmatrani iz specifičnog ugla, izgledaju sasvim drugačije. Jedna od posledica globalnog populacionog rasta biće i nezapamćeno uvećanje svetske srednje klase – potencijal za nezapamćeni rast profita multinacionalnih korporacija i njihovih globalnih brendova.
Do 2030. godine, prema prognozi Organizacije za evropsku saradnju i razvoj (OECD), globalna srednja klasa uvećaće se sa sadašnje dve – na pet milijardi ljudi. Najveći deo tog rasta, nekih 85 odsto, otpada na azijske rastuće ekonomije; do 2020, Indija i Kina imaće srednju klasu koja broji milijardu ljudi.
Osim što će dovesti do promena u načinu ishrane, prelazak u srednju klasu sa sobom nosi i drugačiju potrošnju; očekuje se da će novih milijardu Kineza i Indijaca kupovati džins, mobilne telefone, kozmetiku… Svetska banka (WB) i OECD izračunale su da će ukupna potrošnja srednje klase porasti na 51 hiljada milijardi dolara godišnje; trenutno, ona iznosi 21 hiljada milijardi.
Doduše, globalni porast broja pripadnika srednje klase ne mora povoljno da deluje samo po partikularne interese korporacija. Ako je verovati ekonomskim istoričarima, razloga za optimizam imaju i zemlje u kojima se ovaj srednjeklasni bum događa; srednja klasa smatra se preduslovom stabilnog ekonomskog rasta.
Lek opasniji od bolesti – Maltus je živ
Izveštaj Ujedinjenih nacija o očekivanom globalnom populacionom rastu ponovo je aktuelizovao debatu koja s kraćim ili dužim prekidima traje od početka 19. veka i svodi se na pitanje: Da li prenaseljenost postaje tolika da preti opstanku ljudske vrste?
Alan Vajsman (Alan Weisman), autor popularne knjige o ekološkoj katastrofi u koju srljamo, „Svet bez nas„, veruje da se na ovo pitanje može odgovoriti samo potvrdno. U svojoj novoj knjizi, „Odbrojavanje“ („Countdown“), kao jedini spas čovečanstva od izumiranja Vajsman predlaže svođenje sveta na dve milijarde stanovnika, dakle, demografski skok u prošlost od nekih 90ak godina. Pomažući mu u marketinškoj promociji knjige, glumica Aleksandra Pol (Alexandra Paul) objasnila je nedavno da se taj cilj može postići implementacijom „politike jednog ili nijednog deteta“, strategije koja se može primeniti jedino uz prinudu i ozbiljno zadiranje u ljudska prava i slobode.
Vajsman je samo poslednji u nizu katastrofičnih prognozera posledica uvećanja svetske populacije i predlagača drastičnih „lekova“. Ton na temu zadao je, još u osvit 19. veka, britanski ekonomista Tomas Maltus (Thomas Robert Malthus). Njegov čuveni tekst, „Essay on the Principle of Population„, predstavlja prvo obrazloženo zalaganje za kontrolu rasta stanovništva. Ako ona izostane, piše Maltus, populacija se uvećava eksponencijalno, a izvori sredstava za život linearno. Tako nastali raskorak rezultira siromaštvom, glađu, bolestima, ratovima, koji onda deluju kao kontrolni mehanizmi priraštaja.
Za modernu formulaciju Maltusovih ideja zaslužan je američki ekolog Vilijam Vogt (William Vogt). U svojoj knjizi „Road to Survival„, iz 1948. godine, on ipak izlazi s nešto umerenijim predlozima. Poput Maltusa, siromaštvo, glad i bolesti smatra „prirodnim“ mehanizmima kontrole stope rađanja, ali se za razliku od svoje muze ne protivi kontracepciji. Obrazovanje stanovništva o načinima kontrole i planiranja roditeljstva kandiduje kao jednu od glavnih poluga za izbegavanje katastrofe koja svetu preti usled neograničenog rasta stanovništva.
U vreme kada je Vogt objavio svoju knjigu, bihejviorista Džon Kalhoun (John B. Calhoun) započeo je seriju eksperimenata s miševima, s ciljem da ispita šta se događa ukoliko se populacija nekontrolisano razmnožava, a pri tom raspolaže ograničenim prostorom. Izgradio je niz „mišjih utopija“ – staništa za svoje laboratorijske životinje, koja su se sastojala od čitavog niza „soba“, „hodnika“ i „špajzeva“ koje je Kalhoun redovno punio hranom.
Prema Kalhounovim izveštajima, nakon populacione eksplozije, među miševima su zavladali kanibalizam, nasilje, promiskuitet (strategija nekih miševa bila je dobrovoljni celibat), da bi na kraju potpuno izgubili sposobnost suživota. Nekontrolisano razmnožavanje, pisao je, utopiju pretvara u distopiju. (Njegovi eksperimenti, tj. njihovi rezultati, poslužili su kao inspiracija za filmsku distopiju Soylent Green)
Neomaltusijanci: Siromašni su slobodni da umru
Krajem 1960ih, na scenu su stupili punokrvni neomaltusijanci, predviđajući da će se ljudskoj populaciji desiti upravo ono što se u Kalhounovim eksperimentima dogodilo miševima. Braća Vilijam i Pol Pedok (William & Paul Peddock), u svom bestseleru iz 1967, slikovitog naslova „Glad 1975! Američka odluka: Ko će preživeti?„, sugerišu da će se, već sredinom sedamdesetih, prenaseljene zemlje u razvoju suočiti s nemirima izazvanim nedostatkom hrane i glađu.
Za razliku od svojih prethodnika, braća Pedok vladama razvijenih zemalja daju predlog konkretne politike koju treba da zauzmu povodom ovog problema: Moraćete da odaberete koje ćete od nerazvijenih zemalja pomoći, a koje ćete pustiti da umru od gladi. U najkraćem, preporučuju da deo siromašnih zemalja puste niz vodu; da one koje mogu da se održe na ivici preživljavanja ne pomažu i ostave ih da se grče u položaju „hodajućih ranjenika“; da pomognu samo onim zemljama čije stanovništvo može da preživi uz malu spoljnu pomoć.
Knjiga braće Pedok i u njoj predložena „rešenja“ oduševila su stenfordskog biologa Pola Erliha (Paul Ehrlich). U bestseleru „Populaciona bomba„, objavljenom 1968, Erlih zadržava sumornu sliku budućnosti planete koju su godinu dana ranije skicirala braća Pedok, kao i njihovu ideju o trijaži siromašnih zemalja, ali predlaže i niz novih politika demografskog menadžmenta: masovna sterilizacija, porez na decu, formiranje državnog tela nalik Agenciji za hranu i lekove, koja bi odobravala rađanje.
Siromaštvo – mera ekonomske politike bogatih
Osim sumornih predviđanja i promocije etički neprihvatljivih politika za predupređivanje ili razrešenje „populacione krize“, Maltusu i njegovim sledbenicima zajednička je i kratkovidost (Erlih je, na primer, Indiju označio kao jednu od zemalja koje ni uz izdašnu pomoć razvijenog sveta ne mogu da opstanu). Svet se, naime, uprkos siromaštvu i gladi koji pogađaju dobar deo planete, u realnosti nikada nije ni primakao njihovim distopijskim prognozama.
U trenutku kada je Erlih objavio Populacionu bombu, svetom se širila tzv. zelena revolucija – set tehnoloških inovacija u poljoprivredi i prehrambenoj industriji, koji je tokom poslednje tri decenije prošlog veka generisao nezapamćen rast u proizvodnji hrane. Tokom poslednje decenije prošlog veka, zemlje u razvoju počele su znatno brže, lakše i uspešnije da uvoze ili kopiraju tehnološke novine, ubrzavajući i pojeftinjujući proizvodnju, uz generisanje novih radnih mesta.
Ne negirajući globalni populacioni rast i izazov koji on predstavlja u pogledu održivog razvoja, sve veći broj istraživača veruje da je „populaciona kriza“ dimna zavesa koja treba da nas spreči da uvidimo pravi problem. Tako profesorka razvojnih studija na Univerzitetu u Hempširu Betsi Hartman (Betsy Hartmann) smatra da nas „kriza“ odvraća od rada na solucijama za održivo zadovoljenje potreba za hranom, energijom, medicinskom zaštitom i obrazovanjem.
Početkom 1980ih, u trenutku kada su neomaltusijanci postajali sve prominentniji u javnom diskursu, indijski filozof i ekonomista Amartija Sen (Amartya Sen) napao je temeljne premise njihovih teorija. Serijom radova, koji će mu 1998. doneti Nobelovu nagradu za ekonomiju, pokazao je da siromaštvo i glad nisu „prirodni“ kontrolori rađanja, već posledica ekonomske politike – politika koja ljudima planski i sistematski uskraćuje pristup hrani. Vlade i korporacije svojim odlukama proizvode ekonomsku nejednakost, koja potom generiše siromaštvo i nedostatak osnovnih sredstava za život ljudi.
Lek postoji i znamo da deluje
Prema prognozama Ujedinjenih nacija, najveći rast broja stanovnika očekuje se u zemljama u razvoju i siromašnim nacijama Afrike i Azije. S druge strane, prirodni priraštaj evropskih zemalja odavno je na nivou ispod samoobnavljajuće stope od 2.1 deteta po ženi: Nemice u proseku rađaju 1.36 dece dok u Španiji i Italiji stopa rađanja iznosi 1.46, odnosno 1.4. Ukoliko se održi ovakav trend, krajem veka, Evropa će umesto sadašnjih 460 miliona brojati 350 miliona stanovnika. Drastičan pad broja stanovnika očekuje i Rusiju i Kinu.
Sjedinjene američke države dugo su se po demografskim kretanjima razlikovale od evropskih zemalja sličnog nivoa ekonomskog razvoja. Razlog tome je konstantan priliv imigranata, dominantno poreklom iz zemalja s reproduktivnom kulturom koja generiše visok natalitet. To sada počinje da se menja: stopa rađanja među američkim imigrantima pala je sa 102 deteta na 1.000 žena, koliko je iznosila 2007, na prošlogodišnjih 87.8.
I zemlje u razvoju beleže pad prirodnog priraštaja: između 1960. i 2009, fertilitet u Meksiku opao je sa 7.3 na 2.5; stopa rađanja u Indiji sa šest na 2.5; Brazil beleži pad fertiliteta sa 6.15 na 1.9.
Osim pada prirodnog priraštaja, zemlje u razvoju povezuje još jedan demografski trend: Sve veći broj žena tih zemalja dobija pristup obrazovanju, uključujući univerzitetsko. Istovremeno, sve veći broj žena aktivno se uključuje u tržište radne snage. Ovakva demografska kretanja potvrđuju nešto što odavno znamo na primeru Evrope, SAD, Japana, Južne Koreje: kada im se omoguće obrazovanje, zapošljavanje i kontracepcija, žene rađaju manje dece. S jedne strane, produženo obrazovanje odlaže stupanje u brak i momenat dobijanja prvog deteta; s druge, onog trenutka kada počnu da privređuju, glas žena se više čuje, tj. imaju više mogućnosti da utiču na donošenje porodičnih odluka.
Problem eventualne prenaseljenosti, grubo gledano, dugoročno se može rešiti na dva načina: (i) neomaltusijanskim metodama izgladnjivanja, prisilne sterilizacije, nametanja poreza na decu; (ii) ulaganjem u obrazovanje i zapošljavanje žena i slobodnim pristupom kontracepciji.
Dilema između jednog i drugog puta, na žalost, nije fikcija. Izgladnjivanje je već na delu, uprkos tome što postoje ozbiljne procene da svet već sada raspolaže s dovoljno resursa da pobedi glad. Paralelno korporativni donatori se povlače iz finansiranja programa obrazovanja i žena i planiranja roditeljstva.