Tragom zvezda

Najvažnija sporedna stvar na svetu

Ovo zapravo i nije priča o fudbalu.  Ovo je priča o duhovnim vertikalama za koje smo već pomislili da su izgubljene. Priča ide ovako….

Dvanaest apostola modernog pogleda na svet su odlučili da nisu dovoljno bogati pa su u svetlu te spoznaje odlučili da isprave tu istorijsku nepravdu. Odlučili su da stvore svoju crkvu odabranih i da pagane privedu k novom oltaru na koji će ostavljati još više novca nego što su to radili na starom oltaru. Uspevale su takve ideje kroz istoriju ali moderni apostoli nisu ljudi istog kova kao i oni čije su ideje svojevremeno uspevale. Moderni apostoli ne postavljaju duhovnu vertikalu da bi se nadali da će vreme učiniti da se oko te vertikale okupi neprosvećeni i paganski narod. Oni su u nedelju uveče 18. aprila na Tajnoj večeri odlučili da duhovnu vertikalu, oko koje su već okupljene stotine miliona ljudi, krišom u ponoć zamene materijalističkom doktrinom potrošačkog društva. U vreme zla, pandemije, kada su ljudi zauzeti raznim brigama, apostoli su se nadali da će to kukavičije jaje koje će podmetnuti ostati neprimećeno i da će se vrlo brzo iz njega izleći frankeštajnovsko čudovište koga se kasnije više niko neće moći otresti.

Znate, fudbal i danas ima mnogo svojih mana i mnogo toga se može zameriti njegovom ustrojstvu i organizaciji ali još uvek u toj igri nije mrtvo ono zbog čega je postao najpopularnija stvar na planeti. Još uvek fudbal ima u sebi i dozu nadmetanja i dozu viteštva i dozu umetnosti. Mnogi se okorištavaju onim što stotine miliona navijača u svojoj strasti za tom igrom donose na oltar fudbalske lopte. Ali još uvek običan navijač u fudbalu vidi i oseća nešto što mu obogaćuje život na različite načine. Još uvek je fudbal tema u društvu, u restoranu, kafani, pabu, još uvek se tuguje i raduje zbog poraza ili pobede, još uvek fudbal čini čoveka svesnim života. Još uvek navijač nije u stanju da promeni klub za koji navija iako je u stanju da promeni marku automobila, mesto boravka, ime, prezime, veru ili filozofski pogled na svet. Fudbal je ostao jedno čudno mesto u duhovnoj hemisferi čovečanstva koje materijalizam u svojoj osnovi još nije značajno okrnjio. Ovde naravno ne mislim da neće ali sam siguran da ne može kao u drugim sferama da to uradi preko noći ili za neko drugo kraće vreme.

Ne idealizujem ništa, sasvim sam svestan svega lošeg što postoji u fudbalu ali kao što rekoh ovo nije priča o fudbalu. U svakom slučaju u ponedeljak ujutro, 19. aprila, kako se čovečanstvo budilo, mnogi su ostali zapanjeni onim što je Nikejski online sabor u gluvo doba noći odlučio. A odlučili su da njihovu omiljenu igru stave u službu zarađivanja novca, u službu prodaje hotdogova, piva i grickalica, i to onima koji su već bili okupljeni oko fudbalske lopte kao svog simbola. Pokušali su im zameniti fudbal sa hotdogom. Nije ostalo ne primećeno. Nije ostalo ni slabo primećeno. Nije ostalo ni konstantovano. Desila se pobuna. Običan svet, ljudi koji idu na stadione na najjeftinija mesta, oni koji od kuće gledaju utakmice i plaćaju kablovske kanale samo zbog fudbala su shvatili da neko hoće da im uzme nešto do čega im je jako stalo. Ostalo je istorija, ali istorija koja će možda jednog dana biti označena kao veoma bitan trenutak ne samo u istoriju fudbala. Ovo je prvi put da je u poslednjih sto godina nešto što nije materijalističko pobedilo, rasturilo u paramparčad ono što to jeste. Pokušaj amerikanizacije fudbala se sudario sa tradicijom jačom od skoro svih drugih. U stvari ti pohlepni ljudi, bez ikakvog osećaja za bilo šta drugo sem za novac i moć su pokušali da istoriju, tradiciju i osećanja vezana za te tekovine zloupotrebe u interesu novog bogaćenja. Vođeni iskustvima iz drugih oblasti u kojima su uspevali da ćevape zamene bigmekom, katastrofalno su prevideli činjenicu da fudbal nije lopta koju će zameniti nečim drugim. Reakcija je bila takva da se ideja raspala za manje od 48 sati. Malo je ideja u ljudskoj istoriji koje su tako kratko trajale, posebno ako su plasirane sa tako visokih nivoa, gotovo nedodirljivih.

Dakle, moguće je. Moguće se odupreti. Svetskim moćnicima trebamo mi a ne oni nama. Mi im trebamo jer smo mi ti koji konzumiramo ono što nam oni serviraju. Oni su ti koji žele da nam objasne šta se nama sviđa i to je uvek po pravilu ono što njima donosi profit. Bez nas svi njihovi planovi i ideje padaju u blato. Trebamo im mi ali u jednom specifičnom, nedostojnom čoveka, obliku. Trebamo im kao konzmenti, kao stado. Ne čude stoga ni pokajničke ispovesti i traženje oprosta koje su im s toliko emocija i ljubavi prema onima od kojih zavise napisali razni PR menadžeri. Najinteresantnije je mada nimalo iznenađujuće da su u tome prednjačili predstavnici američkog kapitala. Tako lagano izgovaraju „Izvini“, mada ni to ne čudi pošto je to za njih poštapalica kao za nas „bre“. U toj instant kulturi „Hvala“ i „Izvini“ su toliko upotrebljavane i raubovane reči da nemaju više nikakvo značenje. Niko od njih kad to izgovori ne izražava nikakvo stvarno osećanje. Oni to izgovaraju samo zato što misle da onaj ko to čuje će prema njima biti blagonakloniji. I zato im se ne treba niti sme verovati. Nadam se da i neće, već da će se reakcije i bunt samo preliti do njihovog konačnog uklanjanja iz evropske tradicije na neodređeno vreme.

To bi im bila dobra pouka i lekcija koju bi valjalo da nauče. Ne može se na svemu zarađivati. Ne treba se na svemu zarađivati. Postoje stvari na koje se gleda bez interesa, stvari na koje čovek treba da troši ono što zarađuje na nekom drugom mestu. Ako to postoji onda čovek pokazuje da je još uvek čovek. Pokazuje da još ima osećanja, emocije i sve ono drugo što je našu vrstu definisalo kao posebnu i specijalnu. Bez toga, to nije ista vrsta. Zato ovo nije priča o fudbalu, već o ljudima i njihovim osećanjima, o duhovnim vertikalama, tradicijama i korenima. I ovo je jedna lepa priča, retko svetao događaj u savremenom svetu  ali ujedno i događaj koji bi mogao biti seme nečega što će zahvatiti mnogo širi društveni dikurs i biti svetionik za mnoge društvene promene za kojima vapi čovečanstvo. Da, moguće je odbraniti prirodu od nasrtljivaca, moguće je disati čist vazduh, moguće je jesti zdravu hranu, moguće je imati život ispunjen samopoštovanjem i zadovoljstvom. Zato se čovek mora upitati do čega mu je stvarno stalo, gde su crvene linije koje nikome neće dozvoliti da ih prekoračuje. I braniti ih. Verujem da postoji bar nekoliko takvih linija oko kojih će se složiti većina planete.

Možda sam samo idealista, možda je sve ovo samo pirova pobeda i zakasneli trzaj ali dok god postoje idealisti, dok god postoje ljudi koji sa simpatijama gledaju na pobede Davida nad Golijatom za svet postoji nada. Zato je fudbal tako lep sport. Lako se dešava da slabiji pobedi jačega. Zato je verovatno i došlo do burne reakcije onih kojima je to postalo jedno od retkih utočišta gde ne moraju biti ponizni gubitnici.

RSS
Follow by Email
Twitter