Najslavnija slika Sandra Botičelija je svakako Rađanje Venere. I ona je nekada kao i Proleće bila izložena u domu Medičijevih. Središnji lik kompozicije je Venera, koja lagano pluta prema obali na kojoj je čeka Flora odevena u cvetnu odeću da bi je obavila u plaštom sa svetnim ornamentima. U kretanju joj pomaže Zafir, bog vetra, i Hlorida. Za razliku od Proleća ovde se prostor iza likova otvara u dubinu, s tim što nebo i voda stvaraju svetli i hladni tonalitet slike. U vezi s likovima, plitko oblikovanje i naglasak na obrisima ostavljaju utisak plitkog reljefa, a ne čvrstih trodimenzionalnih oblika. Tela kao da su lišena svoje težine tako da lebde čak i kada dodiruju zemlju. Ovi eterični likovi nasleđuju antičke forme. Botičelijev lik Venere naslanja se na jedno rešenje Praksitelove Knidske Afrodite.
Tema kao da je povezana s homerovskom Himnom Afroditi koja započinje: „Pevaću o rekrasnoj Afroditi… koju slave u cvetnoj zemlji Kipru, opasanoj morem, gde ju je blagi Zafir i povetarac doneo u mekoj morskoj peni na talasima. Nežno ju je zlatom okićena Hora primila i odnula u božanske haljine“. Nijedan književni izvor, međutim, ne ukazuje na likovni koncept slike. Ona možda nešto duguje Ovidiju i pesniku Policijanu koji je poput Botičelija bio član medičijevskog kruga. Ali tu je možda važna i misao Marsilija Fičina. Kod neoplatonista Venera se pojavljuje u dva oblika, i kao nebeska i kao zemaljska Venera; prva je izvor božanske ljubavi, druga pobuđuje „ljudsku ljubav“. Rođenje Venere je alegorija porekla božanske Venere namenjena publici koja je osetljiva na nijanse neoplatonističke filozofije. Otmeni oblici i visoka doteranost Botičelijeve slike uz uočenu temu zasnovanu na antičkom mišljenju svedoče o ukusu dvora Medičijevih. Ovim tekstom i slikom se pridružujem akciji deljenja lepih sadržaja na Facebook. Međutim, bilo bi lepo kada bi se to proširilo i na druge vrste slika pa svako ko lajkuje od mene će dobiti temu iz astronomije.