Nobelova nagrada je najveće priznanje koje jedan čovek može dobiti za vreme svog životnog veka. Ustanovljena 1895. godine do dan danas je ostala najprestižnija nagrada kojoj stremi svaki pojedinac koji se bavi naukom. Nobelova nagrada se dodeljuje iz šest oblasti: fizika, hemija, medicina i psihologija, ekonomija, književnost i mir.
Ideja ovog teksta je da sumira podatke o do sada dodeljenim Nobelovim nagradama na osnovu kojih se možda ponešto može naučiti o našem svetu. Možda i zbog ličnih afiniteta i stavova razmatraću samo Nobelove nagrade iz tri oblasti: fizika, hemija i medicina. Nobelove nagrade za mir ne mogu da uzmem u razmatranje jer imena laureata u poslednjih 20-30 godina to ne dozvoljavaju. Ako na toj listi imate Baraka Obamu koji je ratovao u Libiji, Iraku, Egiptu, Somaliji, pa zatim Jasera Arafata, Jicaka Rabina i Šimona Peresa, koji nikada nisu ni prestali da ratuju međusobno, Mihaila Gorbačova koji je rasturio Sovjetski Savez, Martija Ahtisarija te Henrija Kisindžera i slične onda je verujem svima jasno zašto imam takav stav. Što se tiče nagrade za ekonomiju ni nju ne želim razmatrati jer ekonomiju ne smatram naukom a ona u velikoj meri zavisi i od politike tako da se izvinjavam Džonu Nešu koji svakako zaslužuje da mu se ime pomene. Mnogi matematičari su dobitnici nagrade za ekonomiju pa svakako zaslužuju izvinjenje. Razlog za izostavljanje je i njeno naknadno uvođenje, tek 1968. godine. Nagradu za književnost takođe ne razmatram jer to nije sfera nauke već pre svega sfera kulture za koju ne mislim da može pridoneti razmatranju koje želim izložiti.
Ipak krenimo od brojki. U tabeli ispod imamo broj osvojenih nagrada u tri oblasti za zemlje koje su relevantne u ovom razmatranju.
Tabela je uređena prema broju Nobelovih nagrada u odnosu na broj stanovnika države. Da bi se dobile prijamčive cifre taj odnos je napravljen po broju nagrada na 10 miliona stanovnika. Za mene lično ovi podaci ne predstavljaju iznenađenje jer u najvećoj meri oslikavaju i stepen razvijenosti kao i kulturološke osobine čovečanstva. Na vrhu liste se nalaze zemlje koje su u vrhu zemalja sa najvišim životnim standardom izuzev Mađarske koja na ovoj listi predstavlja iznenađenje. S druge strane niže pozicije Rusije i Japana u velikoj meri su posledica hladnoratovske klime posle II svetskog rata i kulturoloških razlika ove dve zemlje u odnosu na ostatak sveta. Komunistička diktatura u bivšem Sovjetskom Savezu i kolektivizam Japanskog naroda su rezultovali manjim brojem nagrada nego što bi se to dalo očekivati. Međutim, veliki broj nagrada iz fizike ukazuje na njihovo mesto u svetu. SAD su nesumnjivo zemlja sa najvećim brojem nagrada a tu svoju dominaciju su uspostavile nakon 1950-te godine kada su primat preuzele od Nemačke što i nije veliko iznenađenje. Ogroman broj naučnika iz ratom pogođene Evrope, posebno onih Jevrejske narodnosti su svoje uhlebljenje našli u Americi i doneli joj vodeću ulogu kako u nagradama tako i u tehnološkom razvoju. Ako tome dodamo i populaciju koja broji 320 miliona stanovnika, ovaj rezultat u broju nagrada nije iznenađenje. Naravno da SAD ne može da održi najviši nivo odnosa nagrada i broja stanovnika ali to ne bi ni Švajcarska, Austrija ili Švedska kada bi imali toliko stanovnika kao SAD, posebno imajući u vidu da dobar deo američkog stanovništva čine ekonomski emigranti iz Meksika i zemalja latinske i srednje Amerike.
Na grafikonu ispod se vidi kako se broj nagrada menja kroz vreme.
Sa grafikona se jasno vidi kako posle II svetskog rata SAD daleko odmiče po broju nagrada. Evropa razorena ratom više nije mogla da drži korak a najbolji naučnici privučeni boljim mogućnostima u SAD su pojačali njihove Univerzitete. Ako posmatramo period pre II svetskog rata vidimo da je u to vreme dominaciju u nauci imala Nemačka dok su SAD bile sve do 40-ih godina najslabije od ove četiri velike nacije. Da li se može uspostaviti korelacija između ekonomske situacije i stanja nauke? Na osnovu ovih grafikona izgleda poprilično jasno da ekonomska situacija kroz najveći deo istorije nije bila ključni faktor za stanje nauke jer se nikako ne može reći da je u periodu do II svetskog rata Nemačka bila zemlja blagostanja a ipak je držala primat. Ja bih odavde izvukao sasvim drugačiji zaključak. Stanje nauke u najvećoj meri određuje ekonomsku situaciju u zemlji. To pokazuje ova prelomna tačka oko 1950. godine a i uzlet nemačke posle I Svetskog rata. Brojnost ne garantuje ništa što pokazuju činjenice da u tabeli nema ni Kine ni Indije. Zanimljivo je uspostaviti korelacije između broja laureata, religija i ideologija. Među dobitnicima Nobelove nagrade skoro da nema pripadnika Islama. Samo 7 laureata je pripalo ljudima koji se izjašnjavaju kao muslimani. Na slici ispod se jako dobro uočava trend kada se radi o ovoj korelaciji. U regionima gde religija ima najveći ili bolje rečeno dominantan uticaj (Bliski istok, Južna Amerika i Afrika) imamo jako mali broj Nobelovaca, posebno kada se meri u odnosu na broj stanovnika. Zemlje dalekog istoka bez Japana su na nivou ovih regiona ali tu ne možemo govoriti o uticaju religije već pre svega o uticaju „komunističkih“ režima koji kao i u slučaju Sovjetskog Saveza nisu i ne podržavaju individualizam. Pravoslavne zemlje predvođene Rusijom se nisu proslavile na ovoj listi ali se mora napomenuti da je tu svakako najveći danak uzeo komunizam a ne religiozni pogled na svet. Izuzetak od pravila su SAD koje danas važe za jednu od najreligioznijih zemalja ali to nije bilo uvek tako pa njihovu poziciju treba posmatrati i iz tog ugla. Vidimo da je najveći broj laureata dodeljen u zemljama zapadne Evrope, dakle na području koje je najmanje religiozno, sa najvećim brojem ateista. Čini se da umereno hrišćanstvo, judeizam i ateizam ne predstavljaju prepreku za razvoj nauke. Zanimljivo je da su 137 dobitnika nagrade pripadnici Jevrejske zajednice. Doduše, ta slika ne mora mnogo da govori pošto se i Ajnštajn uračunava u tu grupu a znamo da je on bio ateista.
Što se tiče polne zastupljenosti među laureatima ona je ubedljivo na strani muškaraca. Samo 10 žena je dobilo nagrade iz ove tri naučne oblasti (Marija Kiri dva puta za dve oblasti, fiziku i hemiju). Na osnovu ovih doduše površnih razmatranja ova korelacija bi se mogla opisati na sledeći način: Najpogodnije tlo za nauku predstavljaju zemlje gde religija ima najmanji uticaj i gde je društveno uređenje najbliže nekom obliku socijal-demokratije iako i surovi liberalni kapitalizam može u nekim periodima da da veliki podsticaj nauci. Činjenica je da su regioni gde ima najmanje laureata ujedno i najsiromašniji na planeti ali već sam izneo pretpostavku da tu ne važi korelacija u tom smislu već upravo obrnuto. Zbog slabog razvoja nauke društvo se nikada nije moglo uzdići na viši nivo. Ovde sam se samo ovlaš dotakao ove zanimljive teme koja svakako može da doprinese našem globalnom razumevanju sveta u kome živimo.