Kada sam bio dete nije baš mnogo toga bilo dostupno, ali s vremena na vreme neki naučnofantastični film ili neka knjiga su uzburkvali maštu. Ne samo moju već i miliona drugih koji su od budućnosti očekivali jako mnogo. Očekivali smo letove na Mars i druge planete, automobile koji lete, rešavanje humanitarnih pitanja i ublažavanje borbe za opstanak. Moja generacija se danas mora zapitati šta je u stvari bilo s našim snovima, da li su to samo bili pusti snovi bez ikakve osnove ili smo negde zakazali pa umesto onoga što smo sanjali smo pristali na nešto mnogo drugačije.
Činjenice kažu da naši snovi nisu ispunjeni, desilo se nešto drugo, nešto što nismo sanjali iz prostog razloga što su takvi snovi nešto što je strano ljudskom biću. Dobili smo virtuelizaciju života. Dobili smo 140 karaktera da se izrazimo, fotošopove da se ulepšavamo, fejsbuke da gradimo virtuelnu stvarnost i popularnu psihologiju da nas leči od svega toga.
Ne tvrdim da nije bilo pomaka, bilo je i to velikih ali ti pomaci koje smatram velikim tek će nekim budućim generacijama možda, ako budu pametnije od nas, omogućavati da ostvaruju svoje snove. Živimo u vremenima velikih otkrića koja menjaju paradigmu ali ta promena je sekundarna pojava koje je tek poneko svestan. Najveći broj ljudi vidi drugu vrstu promene koju sam malopre pomenuo. Gledajući u globalu izgleda da nam je podmetnuto, da to nije ono čemu smo se nadali. Ipak, izgleda i da smo pristali, bez mnogo otpora.
Zabrinjavajuća je spoznaja koliko pametnih ljudi radi u velikim kompanijama poput Google ili Facebooka a koji svoju pamet iskorištavaju da “nateraju” prosečnog korisnika da klikne na neki link, na neku reklamu da bi veliki investitori opravdali svoja ulaganja. Možda će te njihove napore neko nekada iskoristiti da bi bolje razumeo ljudsku psihu ali ne da je zloupotrebi već da pomogne ljudima što danas svakako nije slučaj. Moja generacija jeste bila ona koja je sanjala, generacija koja je želela da menja svet ali izgleda da su nam se snovi razvodnili. Umesto da mi promenimo svet, svet je promenio nas. Čisto da podsetim da smo sanjali i o miru u svetu, razoružanju, slobodi, jednakostima, humanom društvu. Da li smo u međuvremenu postali mudriji pa shvatili da smo odgajani na bajkama ili smo prosto odustali, valjalo bi svako pojedinačno da se zapita. Čini mi se ipak, da još nije sve gotovo, da iako umorni imamo još jednu šansu da reinkarniramo vrednosti do kojih nam je bilo tako stalo. Možda nas i čuju neki, možda ih nadahnemo, možda mnogi to čekaju. Možda je već neko i shvatio sve ovo i čeka da se pridružimo. Možda ja sada pišem gluposti ali sam uveren da još jedan divan san nikome ne bi škodio.