Firenca je u avgustu poprilično vruće mesto, što zbog Sunca koje je česta pojava u Toskani, što zbog desetina hiljada naizled pogubljenih ljudi koji se tiskaju njenim ulicama. Da, ljudi uglavnoj ne gledaju kuda idu jer im pažnju svaki momenat odvlači nešto drugo, novo, a tako staro i velelepno. Kada ste gladni i žedni zađite malo, nekih stotinjak metara u okolne uličice. Tamo je mnogo veća i kvalitetnija ponuda nego u turističkom epicentru. Vođeni tom idejom a priterani praznim stomacima i suvim grlom pronađosmo jedno slatko mesto pored palate Mediči, na Anino oduševljenje sa onim raspršivačima vodenih kapljica. Napokon u toj kafani dođosmo do normalnog piva ako se tako može nazvati Hajneken 0.75. Pivo je u Italiji dosta skupo na većini mesta ali sa tim se treba pomiriti u startu, niko nas ne tera da idemo tako daleko da bi popili pivo. Naručujemo ozbiljne porcije mesa jer treba nadoknaditi svu onu energiju izračenu u Uficiju. Pored nas par je još bolji, donesoše im pivo od 1.5 litara što mi se u tom momentu učinilo kao san snova. U njihovom slučaju je devojka glavni pivopija pa se ona uglavnom obračunavala s tom grdosijom. Uz jelo koje je sasvim pristojno i uz pivo koje je bilo neophodno prepričavamo utiske iz Uficija i konstatujemo da ćemo sledeći put kad dođemo, a to je svakako neminovno kada se radi o Firenci, se bolje spremiti i popiti nešto na terasi Galerije uživajući u pogledu na Palatu dela Sinjorija pa nastaviti dalje kroz muzej osveženi i delimično slegnutih utisaka. Kad čovek mnogo lepoga vidi u kratkom vremenskom periodu, ti utisci u glavi ne nađu odmah svoje mesto nego se roje i sudaraju kao u kakvoj košnici.
Na kraju se dogovorismo da sledeće mesto gde ćemo da idemo je muzej Galileo Galilej, odmah uz obalu Arnoa, blizu mosta Ponte del Vekio. U tom muzeju nema previše gužve pa je razgledanje eksponata koji potiču iz najranijih epoha naučnog razvitka mnogo komotnije. Privilegija je videti prve teleskope sa kojima je Galilej posmatrao Jupiterove mesece jer teško je zamisliti kako su u ta vremena uopšte uspevali tehnološki da ih izrade. Ali čovek se iznenadi jer to nisu bili nimalo naivni instrumenti. Bazirali su se na sočivima pa je veličina tela teleskopa dosezala i do tri metra. Ceo život čitam kako je Galilej prvi eksperimentator u istoriji nauke ali treba videti kako je to on stvarno i radio. Postoje legende da je kuglice različite težine puštao niz toranj u Pizi ali to su samo urbane legende. U njegovom muzeju se mogu videti divni eksponati zakošenih i savijenih drvenih naprava gde se eksperiment može izvoditi sa mnogo većom preciznošću negoli što bi to pružio Krivi toranj. Možete i da sami probate što je Ana morala da uradi. Iako voli da priča o verovanjima, kad se našla na licu mesta nije verovala, probudio se u njoj duh eksperimentatora, na moje prikriveno zadovoljstvo.
U centralnom delu muzeja je Galilejeva bista sa mrkim pogledom velikog genija. Tu imamo i originalno izdanje, od crkve zabranjene knjige, Dialog između dva sveta. Muzej upotpunjuju makete Ptolomejevog modela geocentričnog svemira koji izgleda stvarno moćno ali beskrajno komplikovano. Sreća pa Sunčev sistem nije takav. Tu su i makete prvih globusa. Da, i tada su znali da je Zemlja okrugla i u to niko nije sumnjao, na sramotu mnogih sa početka 21-og veka. Podsećamo se Ameriga Vespučija, čoveka po kome je ceo jedan kontinent dobio ime i na kraju izlazimo sa lepim utiscima o jednom davno prohujalom vremenu ali vremenu u kome se budila naučna svest čovečanstva koja će na kraju rezultovati jednom savremenom civilizacijom čiji smo mi svedoci. Hvala im na svemu tome.
Šetnja sporednim ulicama Firence je lavirintsko istraživanje gde iza svakog ugla lako može da vas sačeka neko iznenađenje. Lako možete nabasati na neku novu crkvu, nek novi trg, neku novu znamenitost koja samo dopunjuje već utiscima pretrpanu glavu. Naš sledeći cilj je Duomo i Krstionica što će za taj dan biti veliko finale. Na ulazu u Krstionicu nema gužve. Prolazimo pored Gilbertijevih vrata gde stručnjak za Biblijska pitanja u našem malom timu pokušava da odgonetne scene koje su tu maestralno prikazane. Unutrašnjost Krstionice je velelepna. Zidovi i kupola oslikani Biblijskim motivima, a rađeni od strane najvećih majstora renesanse izgledaju veličanstveno. Znam da su u ta vremena mnogi radili i iz straha i što su morali ali to ne može pokvariti utisak koji se stiče da je sve rađeno ipak s velikom ljubavlju i pažnjom.
Ispred Duoma red dugačak jedno 200 do 300 metara. Ljudi strpljivo čekaju da uđu u to arhitektonsko čudo. Ne pomaže nam što imamo Firenca Card jer je ulaz u Duomo besplatan pa samim tim nema povlašćenih. Stajemo na kraj reda sa istočne strane Duoma i polagano se približavamo ulazu. Kad bi imao jednu prodavnicu ešarpi i marama preko puta Duoma samo jedno leto definitivno bih se obogatio. Po Aninom predviđanju, koliko god to bilo turističko mesto postoje neka pravila oblačenja pri ulasku u katedralu. Ramena moraju biti pokrivena pa mnoge neupućene žene i devojke iskaču iz reda kupujući u obližnjoj radnji neophodne ogrtače. Posle pola sata provedenih u redu napokon stižemo na ulaz. Duomo je veličanstven kako god da ga pogledate. Ogromna utroba katedrale građene u gotičkom stilu prosto razoružava svojom monumentalnošću. Doduše, možda smo očekivali nešto više raskoši na tom mestu, možda više baroknog ali ipak je ona sačuvala duh vremena u kome je napravljena. Glavni brod ispred oltara je ogroman, oltar raskošan ali ipak jednostavniji i elegantniji nego neki drugi. Na mene jak utisak ostavlja arhitektonsko rešenje sa nosećim stubovima koji u prečniku imaju i do tri metra. Kupola je oslikana na interesantan način. Možda se nikada nisam ni udubljivao u sadržaj već je posmatrao kao celinu diveći se majstorstvu onih koji su to uspevali da oslikaju. Ovaj put sam se ipak potrudio, doduše na Aninu sugestiju da pogledam detalje. U donjim delovima kupole su slike iz pakla, pa kako se više ide uz kupolu ređaju se sve svetlije slike a sve kulminira otvorom na vrhu kupole koji simolizuje izlazak u raj. Najveći utisak u unutrašnjosti stvaraju prelepi vitraži raznih oblika. Oni unutrašnjosti daju neku posebnu draž i dozu raskoši posebno za sunčanih dana. U Duomu se i dalje održavaju mise i ja polako počinjem da shvatam zašto su se gradile takve građevine u to vreme. Monumentalnost, vrhunsko umeće arhitekata i umetnika moraju na svakoga ostaviti jak emotivni doživljaj. U takvoj atmosferi svaki čovek se mora osetiti posebnim i bližim onom u šta veruje. Otvor na vrhu kupole odakle se probija svetlost jasno ukazuje na put kojim čovek treba da ide. Mora se priznati da su znali šta rade i kako da uđu u ljudske duše. Valjda su zato toliko dugo i opstali. Ali neka su, jer da nije bilo njih naša civilizacija bi bila uskraćena za stvari koje ne bi umeli ni da napravimo ni da osmislimo a to bi bila istinska šteta.
Pomalo u šali, pomalo ozbiljan nagovaram Anu da promeni veru jer ja ionako ne razumem razlike između Hrišćana. Meni lično estetska komponenta u ovoj sferi izgleda najprivlačnije. U Duomu osećam da religija može biti značajan društveni stub, naravno kad bi se oslobodila svih onih koji u njoj traže ipak neke mnogo zemaljskije stvari. Postoji tu neka prefinjena srž koju jasno možete osetiti. Ovo Ani nisam tada rekao. Možda zato što sam hteo da mi se slegnu utisci, da ne izjavljujem nešto što ću kasnije relativizovati. Ali da, to sam tada pomislio i mislim i sada. Veličanstvenost Duoma me je naterala da o svetu počnem razmišljati na manje rigidan način. Neću postati vernik jer se to kosi sa svim što znam ali ću svakako u svom mentalnom sklopu nositi svest i o toj dimenziji ljudskog bitisanja i potreba.
Evocirane uspomene su moćna stvar. Nateraju čoveka da izvuče iz sebe i ono što je mislio da ne postoji. Taj dan je bio prepun emotivnog naboja pa smo se vratili u bazu krajnje iscrpljeni ali odlučni da već sutra krenemo u novo skupljanje uspomena u predivnoj Toskani.