Put za Insbruck koji smo želeli posetiti je drugačiji nego Alpski putevi jer se ipak radi o autoputu odakle se ne može baš preterano uživati u vožnji i prirodi. Dan je bio tmuran što dodatno umanjuje utisak koji bi se inače stekao. Insbruck je poprilično veliki grad ali nismo imali mnogo problema da stignemo do centra koji deluje jako interesantno sa veoma živopisnim fasadama okolnih zgrada i sa gomilama turista koji idu i razgledaju pre svega skupe izloge kojih ovde ima mnogo. Kafica u centru Insbrucka i šetnja su bile dovoljne da steknemo bar jednu lepu uspomenu iz ove prolazne stanice na putu ka Italiji i jezeru Lago di Garda.
Nekako neopaženo se pređe iz Austrije u Italiju jer nema prevelike razlike između tih delova Alpa iako po cenama goriva na pumpama postaje jasno da smo promenili zemlju. U Austriji je gorivo oko 1.2 eura a u Italiji 1.5 eura. Međutim što se dublje uvlačimo u Italiju sve više nas okolina podseća na ipak neke malo neuređenije krajeve, posebno kada se porede sa Austrijom i Slovenijom. Posle par sati vožnje stižemo na jezero Lago di Garda, veliku vodenu površinu koja više podseća na more jer je dugačka 50 kilometara a široka od 5 do 20 km. Pošto je u Italiji avgust mesec kolektivnog godišnjeg odmora sve je prepuno turista. Na kraju dolazimo u gradic Peschiera del Garda gde se smeštamo u hotel Oceano koji u odnosu na naše austrijsko prebivalište izgleda razočaravajuće iako se ne može reći da je loš. Ipak vidi se da više nismo u Austriji. Soba je dizajnirana po nekoj novoj modi koja nam se uopšte ne dopada, hotel ima sladak bazen i lepu terasu ali smo odlučili da tu svakako ne provodimo više vremena nego što je to neophodno. Uveče šetamo lepom obalom jezera koja je do centra poprilično dugačka. Već tada jasno uočavamo razliku između savršeno uređene Austrije i dosta nesavršenije Italije. Neuređeni delovi obale sa trskom i muljem kao i neugodan zadah iz javnih wc-a i kontejnera nisu retka pojava. Ne, ne žalimo se previše već smo još pod utiskom Austrije koja je postavila visoke standarde pa sve ostalo izgleda lošije nego što stvarno i jeste. Ana konstatuje da smo trebali ići obrnutim redosledom. Međutim, svako mesto ima svoje draži pa i ovo. Ipak se tu još oseća uticaj Nemačke pa su mostovi , vile i restorani u cveću što odaje jedan prijatan utisak. Naiđosmo i na Granitu, interesantno piće od samlevenog leda raznih ukusa koje poprilično volimo pa nam to podiže raspoloženje. Pesciera je lep gradić sa dosta restorana u kojima se mogu dobiti uglavnom svi italijanski specijaliteti. Veče je prijatno i lepa večera pored jezera nas polagano premešta u jedan drugačiji svet koji svakako ima svojih draži.
Sledeći dan odlučujemo da provedemo na bazenu u hotelu što je bila dobra odluka jer opuštanje i sleganje utisaka dobro dođe kod ovakvih aktivnih odmora. Uveče smo ponovu u gradu na lepoj večeri a pri povratku smo prisustvovali divnom vatrometu koji je priređen na sredini jezera. Nije Austrija ali proveli smo dva lepa dana na Lago di Gardi. Sledeće jutro krećemo ka prestonici renesanse, Firenci. Bio sam već u Firenci pa znam šta nas čeka.
Nakon par sati putovanja i malo lutanja po Italijanskim zamršenim putevima koji su usput i poprilično loše označeni stižemo u Firencu. Ulice u Firenci su skoro sve jednosmerne što u velikoj meri otežava snalaženje. Na kraju ipak uspesmo da se smestimo u hotel udaljen 20 ak minuta vožnje autobusom od centra grada. Hotel je bolji nego na Lago di Garda ali i dalje daleko od standarda Austrije. Sef ne radi, doručak oskudan, nema dovoljno parkinga što će me na kraju koštati ulubljivanjem lajsne pored vrata na neku žardinjeru. Ipak soba je odlična iako je zvučna izolacija poprilično upitna a moderni prozori takvi da otvaranje predstavlja avanturu. Ipak, zadovoljni smo onim što smo dobili pa krećemo ka centru autobusom jer je iluzorno i preskupo ići autom. Autobuska linija 22 nas odvodi u sami centar, pored Firentinskog Duoma, a to je verovatno i najbolje mesto gde jedan turista treba da odmah stigne. Direktno iz sporedne uličice gde je zadnja stanica autobusa pravo niotkuda se pojavi veličanstvena katedrala Santa Marija dela Mađore. Istog trenutka uviđate da ste na jedinstvenom mestu i da nisu Austrijski Alpi jedina vrsta lepote. U stvari nešto takvo kao što je merilo lepote i ne postoji. Postoje samo lepe stvari i doživljaji koji svaki na svoj način ispunjavaju čovekovu dušu. Svako ko stane ispred Duoma postaje toga svestan istog momenta. Fasada katedrale rađena celih 100 godina je festival raskoši, umetnosti, sjaja i istorije. Iznad katedrale veličanstvena Bruneleskijeva kupola, 130 metara široka i 40 visoka je spomenik genija arhitekture i građevine još od pre 600 godina. Tu je i Đotov toranj kao i obnovljena Krstionica sa vratima koja je izradio genijalni Gilberti. Pobedio je na konkursu za ta vrata i samog Bruneleskija. Koristimo tu jedinstvenu priliku da ručamo i popijemo kafu i piće ispred Duoma, pored Đotovo tornja sa direktnim pogledom na Bruneleskijevu kupolu. Skupo jeste, hrana koju služe u tim centralnim restoranima je uglavnom loša, pića razvodnjena ali vredi. Uostalom nismo tu ni seli da bi uživali u gastronomiji već u umetnosti i istoriji. Verujte, uživanje je i privilegija tu provesti neko vreme. Kada su nam se čula vida a i stomaci donekle podmirili prošetali smo do Piaca dela Sinjorija, svetovnog centra renesansne Firence. Nažalost, Neptunova fontana je trenutno u procesu rekonstrukcije ali naspram nje su veličanstvene statue kod palate Sinjorija i Galerije Ufici. Otmica Sabinjanki, David, Persej i druge kopije čuvenih statua stvarno izgledaju veličanstveno. Ne odolesmo porivu da i tu ispred njih u verovatno najskupljoj kafani popijemo neko piće, posebno jer je bilo dosta toplo pa raspršivači vode nas podsetiše na kapi ispod Krimlskog vodopada. Nastavismo dalje do mosta Ponte del Vekio koji je istorijski bio mesto gde se može kupiti mnogo dragocenosti što je i sada slučaj. Jedinstven most te vrste sa desetinama juvelirskih radnji i zlatara okuplja gomile turista. Međutim, šoping na takvom mestu je praktično nemoguća misija. Na stranu cene, ali kada se nađete u mnoštvu koje sjaji sa svakog izloga, jedino što možete razumno da uradite je da idete dalje. Pošto je veče već bilo palo, vraćamo se i usput Ana, večito spremna za sladoled, nikako ne može odoleti gomili svakakvih vrsta koje se nude. Ja uzimam granitu ko zna koju po redu i polagano krećemo ka hotelu. I opet Duomo. Noću izgleda još veličanstvenije. Onaj plavo beli mermer osvetljen reflektorima kao da oživi. Više ga i ne fotografišem, samo uživamo u fantastičnom pogledu sada iz drugog ugla. Kako iz koje ulice prilazite Duomu svaki put doživite nov prizor, novi vau efekat.
Sledeći dan krećemo u potragu za Firence Card, što se ispostavlja malo komplikovano jer italijanska organizacija i nije baš za pohvalu. Nakon nekih sat vremena uspevamo nekako da ih dobijemo i usput zakazujemo penjanje na Bruneleskijevu kupolu za prekosutra. Taj dan su svi termini bili popunjeni. Firenc card košta 72 eura a obuhvata posete za 72 muzeja u 72 sata. Lepo zvuči ali se radi o čistoj iluziji. Za 72 sata se mogu obići nekoliko muzeja i to je sve. Ali cena je takva da kad se na kraju saberu pojedinačne ulaznice za tri dana, ispadnu otprilike toliko. Mala prednost je što sa tom kartom idete na posebne ulaze ako su veliki redovi a u galeriji Ufici jesu. Prva meta naših poseta muzejima je upravo galerija Ufici. S njom ću i završiti ovaj deo putopisa jer ne bih da u jedan tekst trpam previše emocija.
Ufici je jedna od boljih galerija svetske umetnosti. Tu se nalaze fenomenalna dela renesansnih umetnika, posebno iz Toskane ali i ostalih italijanskih i svetskih umetnika. Nekoliko spratova zgrade je napravljeno kao hod kroz istoriju pa tako prvo nailazimo na skulpture a posle na slike ranih majstora renesanse, Đotoa, Učela, Donatela, Mazača. Posle toga dolaze remek dela Kastanja, Fra Anđelika, Venecijana, Polajuola, da bi došli do centralnih odaja sa vanvremenskim slikama Botičelija, Rađanje Venere i Proleće. Veličanstvenost tih dela se ne može opisati rečima niti preneti slikom sa fotoaparata. To se jednostavno mora videti. U ambijentu gde stoje uokvirene bogatim ramovima u prirodnoj veličini mnogo su veličanstvenije nego što se sa slika može videti. Možda će virtuelna stvarnost nekada i biti deo našeg sveta ali nema te virtuelizacije koja može zameniti ambijent i stvarni doživljaj koji se tamo proživi. Proleće je slika dimenzija 3.15×2.03 metara a Rađanje Venere 1.8×2.8 metara. Slikanje u Uficiju je dozvoljeno ali bez upotrebe blica što sam naravno iskoristio da kući donesemo delić ovog kulturnog blaga ne Italije ili Firence. To je kulturno blago naše civilizacije i ništa nije više italijansko nego naše.
Zatim dolaze dela Pjera dela Frančeske, Mantanje, Belinija i Peruđina da bi se stiglo do dela Visoke renesanse. Tu su nezavršena dela Leonarda da Vinčija (većinu svojih dela je i ostavio takvima), Rafaela i jedinstvena Ticijanova Urbinska Venera. Zatim je tu Parmiđanino sa divnom Madonom dugog vrata, Portret Eleonore od Toleda Anjola Broncina i jedna od mojih omiljenih slika Portret Lucrezia Panciatichi od istog umetnika. Finale dolazi s barokom i neverovatnim Karavađom, Juditom koja ubija Holoferna od Artemizije Đentileski a tu su i Anibale Karači i Pjetro da Kortona.
Kad smo stigli na poslednji sprat Uficija postalo je savršeno jasno zašto se Firenca ne može tako lako obići. Nema te glave koja može obraditi toliko utisaka. Potrebi su dani samo da se slegnu utisci sa jednog mesta a Ufici je svakako jedno od najimpresivnijih. Posle 3.5 sata u Uficiju prosto smo morali da iziđemo jer smo bili preplavljeni senzacijama. Trebao nam je dobar ručak i kafa….