Čovečanstvo oduvek sanja o savršenstvu. Teži jačem, bržem, pametnijem. Nastoji da pomeri prirodne granice. Švajcarski alhemičar Paracelzus tvrdio je da je savršeno biće moguće stvoriti u bundevi ispunjenoj urinom i konjskom balegom. Četiri veka kasnije, 1978, rođena je devojčica po imenu Luiz Braun, živi i zdravi dokaz da je ljudski život moguće kreirati u petrijevoj posudi. Kad je Luiz bilo 11 godina, naučnici su otišli korak dalje; uspeli su da zavire u gene ljudskog embriona i budućnost života koji nastaje. Negde ubrzo pošto je Luiz postala punoletna, 1978, u bioskope je ušao triler „Gattaca„. Smešten „u veoma blisku budućnost“, film je prikaz eugeničke antiutopije – sveta u kojem su ljudi, začeti i rođeni na prirodan način, inferiorni i u senci onih „proizvedenih“ u laboratoriji.
U filmu postoji scena u kojoj genetičar objašnjava jednom paru da, ni u hiljadu pokušaja, prirodnim putem ne bi mogli da dobiju dete koje je najbolja verzija njih samih; on im tako nešto može isporučiti na tacni. Gataku je danas teško gledati kao naučnofantastični film. Najefektnije replike i kadrovi mogli bi biti deo krajnje realističnog dokumentarca. Danas je, naime, moguće „pročitati“ svih 46 hromozoma humane embrionalne ćelije. To praktično znači da je već u fazi embrionalnog razvoja moguće barem približno utvrditi rizik od ispoljavanja na stotine različitih poremećaja. Neke od ovih bolesti jesu opasne po život čoveka, ali neke od njih su malo verovatne čak i u poznoj starosti. I ovo nije sve: Na pomolu je mikročip – čitač DNK koji je u stanju da simultano skenira gene uključene u formiranje više od hiljadu čovekovih karakteristika, uključujući visinu, inteligenciju, boju kože i očiju, sposobnosti važne za bavljenje sportom.
Kada se sve sabere i oduzme, Paracelzusov san o savršenom biću i dalje je nedostižan. Mnogo toga, međutim, već možemo. Pitanje je da li mogućnosti koje su nam na raspolaganju treba da iskoristimo. Od prevencije bolesti ka socijalnom inženjeringu Embrionalni skrining nastao je kao deo napora da se adekvatno pomogne parovima i pojedincima koji ne mogu da dobiju potomstvo uobičajenim putem. Sada, međutim, sve veći broj parova koji takav problem nema, svojevoljno optira in vitro oplodnju i embrionalno genetičko testiranje. Naprosto žele da ostvare veći stepen kontrole u pogledu genetskog kvaliteta svojih potomaka. Ideja da se genetičkim testovima i intervencijama preduprede hendikepi i teške urođene mane, polako se pretvara u ideju da se pomoću genetičkih metoda kreiraju savršena deca i izađe u susret roditeljskim aspiracijama.
Takozvani Oksfordski krug – grupa naučnika, filozofa i etičara, predvođena čuvenim bioetičarem Julianom Savuleskuom (Julian Savlulescu) – uveliko zagovara neprirodnu selekciju, proglašavajući je čak moralnim imperativom. Obaveza ljudi koji se odlučuju na stvaranje potomstva, kaže logika ove grupe, jeste da, ako već to mogu, doprinesu poboljšanju ljudske vrste. Tehnika embrionalnog testiranja rođena je u maloj londonskoj bolnici, 1989. godine. Izum pripada tada mladom naučniku Alanu Hendisajdu (Alan Handyside), čiji su mentori bili dvojica pionira u ovoj oblasti, Patrik Steptou (Patrick Steptoe) i Robert Edvards (Robert Edwards). Metod je prvobitno omogućavao DNK analizu embriona nastalih in vitro oplodnjom; u daljem postupku vantelesne oplodnje, u matericu žene bili bi implantirani samo oni embrioni koji se pokažu neopterećeni neželjenim genskim mutacijama. Mada je preinplantno genetsko testiranje (PGD) (Preimplantation Genetic Diagnosis ili PGD) u startu izazvalo podizanje obrva u delu akademske javnosti, većina je, razumljivo, pozdravila mogućnost predupređivanja naslednih bolesti koje vode ranom smrtnom ishodu ili teškim hendikepima, kao što su mišićna distrofija, Tej-Saksova bolest i cistična fibroza. Interesantno, ali PGD je na neki način prevremeno rođena beba. Naime, u vreme kada je metod patentiran, još uvek nije bio mapiran ljudski genom. Detaljno upoznavanje DNK proširilo je domete embrionalnog skrininga do neslućenih razmera. Izbor pola deteta samo je najpoznatija, ali i najmanje kontroverzna opcija. Pomoću istog metoda, parovi danas kreiraju braću/sestre-spasioce (savior siblings) – potomke koji su genetski „opremljeni“ za potpunu podudarnost tkiva i organa, tako da jedni drugima, zlu ne trebalo, mogu da budu donori. Paradoksalno, ali klinikama za veštačku oplodnju obraćaju se i parovi koji žele da budu sigurni da će njihova deca biti podudarno hendikepirana: gluvonemi parovi koji žele isto takvu decu ili ljudi patuljastog rasta koji hoće takve potomke, procenjujući da će kao roditelji biti uspešniji ukoliko su im deca slična.
Jedna od najvećih klinika ovog tipa, kalifornijska Natera, parovima nudi embrionalni skrining na, između ostalog, rak debelog creva, albinizam, niz srčanih mana i oboljenja, facijalne deformitete, a njen osnivač Met Rabinovic (Matt Rabinovitz) nedavno je najavio da će na listu biti uključena i psorijaza. U načunim krugovima već cirkulišu i ekonomske analize koje pokušavaju da izračunaju cenu nečega što počinje da liči na socijalni inženjering u pravom smislu te reči. Naime, već se bez zazora govori o tome da bi trebalo izračunati da li su ulaganja u genetski inženjering, pa čak i uz rizik da stvari krenu neželjenim tokom, ekonomski isplativija u poređenju s troškovima lečenja i kasnijeg socijalnog zbrinjavanja dece i ljudi s naslednim i drugim poremećajima koji se embrionalnim skriningom mogu sprečiti.
Uloga države
Različite države različito normiraju ovu oblast. Jedno je sigurno: naučnoistraživačka stremljenja se mogu usporiti, ali ih je nemoguće sprečiti. Isto tako, nije moguće uspostaviti globalnu kontrolu nad tim šta se događa kada se naučne mogućnosti sretnu sa – u ovom slučaju, roditeljskim aspiracijama. Tehnološki visoko razvijena Kanada, na primer, ima veoma stroge propise čak i u pogledu korišćenja embriona i tehnika embrionalnog skrininga u postupku veštačke oplodnje i u čisto istraživačke svrhe. Kanadski parovi, međutim, mogu sebi da priušte odlazak u Meksiko, gde postoje „ekspoziture“ vrhunskih američkih laboratorija i klinika. U samoj Americi, zakonske norme u ovoj oblasti veoma su konzervativne kada je reč o istraživanjima koja uključuju manipulaciju embrionima, a koja finansira država. Nešto su labaviji kada je u pitanju privatno finansiranje. Razume se, primena znanja i tehnika koja se naučnim istraživanjima ostvare uopšte ne mora da bude ograničena na zemlju u kojoj je do njih došlo; Amerika-Meksiko to najbolje dokazuje. Zemlje EU, nemaju ujednačenu praksu. Nemačka je, na primer, nedavno ekstremno liberalizovala ovu oblast, u pokušaju da nadoknadi naučnoistraživački zaostatak u odnosu na Britaniju i Ameriku. Sama Britanija, kolevka PGD, pokušava da uspostavi neku vrstu balansa: liberalni propisi u pogledu naučnih istraživanja i veoma normirana njihova primena.
U Engleskoj, naime, vlada donosi listu poremećaja na koje je dopušteno embrionalno testiranje; ona uključuje letalne i teško hendikepirajuće nasledne poremećaje, uključujući mentalne, i trenutno sadrži 130 stavki. U ovom trenutku, u nadležnim odborima britanskog parlamenta i naučnim krugovima, vodi se rasprava o tome da li na listu uključiti i poremećaje koji se razvijaju u odraslom dobu ili je zadržati ograničenom na one koji život ugrožavaju već u detinjstvu. Mogućnosti koje nauka nudi su jedna stvar, stvarnost – nešto sasvim drugo. Većina naučnika, naime, veruje da je hajp koji popularna štampa i literatura stvaraju u pogledu genetičkog inženjeringa neutemeljen.
Najpre, parovi i pojedinci koji nemaju problem steriliteta veoma retko posežu za opisanim metodama, ako ništa drugo, a ono zato što je reč o skupim, invanzivnim i relativno dugotrajnim procedurama. Ne treba zanemariti ni da većina ljudi želi začeće prirodnim putem i da ovakve intervencije smatra veoma neprirodnim; ljudi imaju psihološku barijeru da im pristupe. Oni koji to i čine, a veoma ih je malo, u osnovi ipak to čine u želji da osiguraju zdravo potomstvo; veoma retko je motiv da dobiju dete koje izgleda kako oni žele ili nešto slično. Etički prigovori genetičkom inženjeringu Najrasprostranjeniji glasi: “Ko smo mi da izigravamo boga?” Iako najčešći, suštinski ne zaslužuje posebnu pažnju, budući da počiva na pogrešnim premisama. Ne samo što podrazumeva postojanje boga, već i polazi od pretpostavke da postoji nešto samo po sebi vredno i izuzetno u vezi s tim kakva smo bića – mi, ljudska bića. Ideja je da je bog imao razloga što nas je stvorio takvima kakvima nas je stvorio i da nemamo prava da modifikujemo njegov dizajn. Recimo da ne odbacujete ovaj argument kao fundamentalno, rezonski, pogrešan. Ipak, principi na kojima se temelji, u najmanju ruku su upitni. Ako nas je bog učinio takvima da možemo da kiptimo od besa, budemo ljubomorni i nasilni, da umemo da mrzimo, ako nam je ugradio tendenciju ka silovanju, ubistvu i svireposti, ako nas je načinio takvima da smo podložni kanceru, autizmu, Alchajmerovoj i Parkinsonovoj bolesti – pa, u tom slučaju, mogu se dovesti u pitanje božje inženjerske sposobnsoti. Ako pak na celu stvar gledamo iz naturalističke perspektive, pitanje ko smo mi da izigravamo boga ima veoma jednostavan odgovor: „A što da ne?“ Čovek je proizvod neverovatno dugog procesa evolucije – nema ničeg svetog u pogledu ljudskog genoma, niti smo mi kulminacija nekog svesnog procesa koji teži ka savršenom biološkom organizmu. To smo što smo. Lako se moglo dogoditi da budemo drugačiji, a za milion godina, verovatno ćemo i biti, pod uslovom da nas uopšte bude. Ukratko, evolucija nije završena. Kad se stvari ovako postave, nema ničeg pogrešnog ili lošeg u modifikaciji ljudskog genoma.
Da li bi zaista veliki broj nas bio spreman da tvrdi da ne bi bilo loše da „ubijemo“ podložnost kanceru ili neurološkim poremećajima? Koliki broj ljudi bi bio spreman da tvrdi da ne treba iskoreniti Daunov sindrom, jer bi njegovo iskorenjivanje bilo protivprirodno? S obzirom da niko ne zahteva da se zabrani proizvodnja penicilina ili vakcina uopšte, postavlja se pitanje zašto bi bilo sporno menjati DNK na način da one više ne budu potrebne. Drugim rečima, mi već uveliko glumimo boga. Nauka to oduvek čini. Praktična etika genetičke prakse Istovremeno, postoji niz praktičnih etičkih pitanja ovim povodom i sva su jednako važna. Ona se tiču samih genetičkih istraživanja i dilema u vezi s tim da li treba ulagati u razvoj te vrste tehnologije. Ako ih razvijemo i učinimo dovoljno primenljivim, kome će one biti dostupne? Da li će do njih moći da dođu oni kojima su takve tehnologije neophodne? Isto tako, ako bismo uspeli da od svih ljudi načinimo superinteligentna bića, ima li neko ideju o tome kako treba da izgleda obrazovni sistem za njih? Ako bi svi postali mnogo zdraviji, dugovečniji, snažniji, kakve su ekološke i druge implikacije? (Ako nekoga zanimaju praktična etika i bioetika, predlažem knjige i radove Pitera Singera; dosta toga je dostupno online.) Naturalistička paradigma otvara, međutim, sasvim nov problem u vezi s poimanjem genetičkog inženjeringa i njegovih implikacija, o čemu evolucioni psiholozi i psiholozi morala počinju ekstenzivno da pišu. Ako se, naime, prihvati naturalističko viđenje morala, a obe pomenute discipline to čine, onda alteriranje humanog genoma ima ozbiljnih implikacija: Ukoliko je naš moral barem delimično utemeljen na tome kakvi smo kao biološki organizmi, onda promena naše biološke osnove menja ono što smatramo moralnim, odnosno nemoralnim. Naturalizam, naime, podrazumeva da moralne norme nisu univerzalne. „Budi tolerantan“, „ne povređuj druge“, „imaj saosećanja“… Iz naturalističke perspektive, ovakve norme su zasnovane, između ostalog, na našoj biološkoj prirodi. Ukoliko bismo na tom osnovnom, biološkom nivou postali drugačiji, nema logike očekivati da bi i tada važili postojeći moralni principi. Niko, naravno, ne tvrdi da ćemo se genetičkim inženjeringom izmeniti u meri da će biti moralno nanositi štetu svima oko sebe. U krajnjoj liniji, tako nešto bilo bi neproduktivno u meri da bi nas izmenilo kao vrstu. Radi se o tome da o implikacijama genetičkih zahvata sudimo iz sadašnje perspektive, koja uopšte ne mora da važi za izmenjene nas.