Većina umetnika potiče iz porodica u kojima su očevi takođe bili umetnici, a to važi i za žene umetnice XVII veka. Artemizija Đentileski (1593, do oko 1653), rođena u Rimu, bila je kći Karavađovog prijatelja i sledbenika Oracija Đentileskija, a postala je jedna od najvažnijih slikarki svog doba. Veoma se ponosila svojim poslom, ali je smatrala da je ženama umetnicama teško da se probiju. U jednom pismu iz 1649. godine pisala je: „ljudi su me prevarili“, jer je predala pokrovitelju crtež, a on je naručio od „drugog slikara da izradi sliku koristeći moj podložak. Ne mogu ni zamisliti da bi se tako nešto dogodilo da sam muškarac…“.
Tipične su joj teme junakinje: Vitsaveja, tragični predmet strasti cara Davida, i Judita koja je spasila svoj narod odrubivši glavu Holofernu. Obe teme bile su omiljene u doba baroka, koji je uživao u erotičnim i nasilnim prizorima. Učestali Artemizijini prikazi tih biblijskih junakinja (često je sebe prikazivala kao glavno lice) svedoče o podvojenom stavu prema muškarcima, koji je imao korena u njenom burnom životu. (Artemiziju je silovao njen učitelj Agostino Tasi, koga je sud oslobodio, ali je bio proteran iz Rima.) Artemizijina Judita i Abra s Holofernovom glavom sasvim je zrelo, samostalno, dramatično i veliko delo koje ništa ne gubi zbog svoje suzdržanosti. Tema je apokrifna priča o udovici Jevrejki Juditi koja je spasla svoj narod dospevši sa služavkom do šatora asirskog vojskovođe Holferna. Opila ga je i odrubila mu glavu njegovim mačem; priča je slična onoj o Davidu i Golijatu – vrlina i nevinost pobeđuju sirovu snagu. Kod teme o Juditi koja ubija Holoferna, međutim, pobednica nije uvek gledana u pozitivnom svetlu jer je njena pobeda začinjena prevarom – prećutnim obećanjem polnog čina koje nikad nije održano. Umetnica ne prikazuje sam čin odrubljivanja glave, već ono što neposredno sledi. Za trenutak nečim ometena, Judita je uhvaćena u jednom teatralnom pokretu, dok njena služavka sklanja Holofernovu glavu u vreću. Predmet njihove pažnje ostaje skriven oku gledaoca, što pojačava zaplet i strepnju. Prigušena atmosfera voštanicom osvetljenog prostora – tenebrozna i intimna – stvara tajanstveno raspoloženje koje s neuporedivim razumevanjem izražava složena Juditina osećanja.
Bogata Artemizijina paleta snažno će uticati na slikarstvo u Napulju pošto se umetnica tamo doselila 1630. godine. Znamo da je nekoliko godina (možda između 1638. i 1640. godine) radila i u Londonu, gde je njen otac od 1626. do 1639. godine bio dvorski slikar engleskog kralja Čarlsa I. Više njenih slika našlo se kraljevom popisu posle njegovog pogubljenja. Među njima je i njena najsmelija i najkreativnija slika, Autoportret kao alegorija slikarstva, jedan je od najinovativnijih autoportreta iz razdoblja baroka. Artemizija je ovde uspela da izvede ono što nijednom muškom slikaru nije pošlo za rukom: prikazala je sebe kao ženski alegorijski lik Slikarstva – La Pittura. Odeća i aktivnost subjekta slike u skladu su s opisom Slikarstva koji je dao Čezare Ripa u svojoj popularnoj Ikonologiji (1593), knjizi alegorija i simboličkih znakova namenjenoj umetnicima. To je alegorijski lik Slikarstva prikazan kao lepa žena raspuštene crne kose sa zlatnim lancem oko vrata, koja u jednoj ruci drži četkicu, a u drugoj paletu. Tako ova slika potvrđuje Artemizijinu jedinstvenu ulogu slikarke – ona ne predstavlja samo sebe nego i celo Slikarstvo i time postaje simbol novog, uzvišenog statusa umetnika.