Od putovanja uvek dobijem više nego što sam očekivao. Ovoga puta sam pažljivo odabrao dan polaska na putovanje jer sam prošli put napravio ozbiljnu grešku koja nas je koštala celonoćnog čekanja na granici. Nikada ne treba birati vikend kao početak putovanja u Zapadnu Evropu.
Ovoga puta je to bio četvrtak i to rano ujutro da bi stigli na prvu tačku puta, na Bled, negde popodne. Bez nekih većih problema se to i ostvarilo. Plan je bio da Bled iako moje omiljeno mesto bude prva destinacija na svega nekoliko sati i da kasno uveče nastavimo put ka Kolmaru, spletom okolnosti otkrivenoj destinaciji koja je mnogo obećavala.
Bled kao Bled, prelep, još lepši nego što je to bio, još više lokvanja na jezeru koji samo što nisu procvetali. Uobičajeno veliki broj turista iz svih krajeva sveta se šeta pored jezera, kupa se u delovima jezera namenjenim za to, sedi na terasama desetina restorana i uživa u jedinstvenoj panorami koja je jednako lepa s bilo koje tačke oko jezera. Dominira bisernoplava čistoća jezera ušuškanog između Julijanskih Alpa sa ostrvom u zapadnom delu ostrava sa predivnom crkvom Svete Marije na njemu. Gomile veslača u iznajmljenim barkama vesla po jezeru. Iznad jezera se kao spomenik davnih vremena uzdiže Bledska tvrđava sa koje se jezero vidi iz nenadmašne perspektive.
Pošto već poznajemo Bled lako nalazimo lepo mesto na kome ćemo ručati i uživati u slici kao s razglednice, ali neuporedivo prisnijoj i toploj. Nema te slike koja može opisati ono što čovek vidi a kamoli ono što oseća na tom mestu. Hladno Laško pivo, espreso i posle toga svinjska rebarca i salate dopunjavaju energetski bilans potreban za dalje putovanje. Cene u restoranu su očekivane, bogat ručak za dvoje na kraju začinjen sa svežom bledskom krempitom košta od 50-60 eura. Ispostaviće se kasnije da je to manje ili više iznos računa koji je uobičajen i u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji sa izuzetkom Švajcarske koja ima nešto veće cene, u zavisnosti od toga gde želite da se hranite.
Četiri sata na Bledu prvi dan su nedovoljna za takvo mesto ali ovoga puta Bled nije bio u fokusu pa smo oko pola deset uveče krenuli na dug put od 800 kilometara kroz Austriju i Nemačku do Kolmara u Alzasu. Uvek se pripremim za duge vožnje prvi dan pošto je cilj što pre doći do najdalje destinacije da bi se posle toga vreme u premeštanjima iz mesta u mesto svelo na minimum. Tako je bilo i ovoga puta i obično se tu nema mnogo šta dodati i oduzeti, ali ipak sada sam naišao na neke stvari koje su me okupirale u toku vožnje. Put kroz Nemačku je ugodan, široki autoputevi s tri ili ponegde i sa četiri trake omogućavaju lagodnu i udobnu vožnju posebno kada se ne vozi preterano brzo. Ono što me je zaprepastilo je broj kamiona koji prolazi tim putevima. Nisam brojao ali mislim da sam pretekao najmanje hiljadu kamiona i još na mnogobrojnim parkinzima video bar još toliko njih. Sasvim je očigledno da je privredna aktivnost ovde izuzetno živa i da je kriza u našem smislu te reči nešto što tamo ne postoji. Razmišljao sam i o kvalitetu tih puteva imajući u vidu toliku količinu teških kamiona koji njima prolaze, da bih kasnije saznao da su to naravno betonski autoputevi debljine od 50-80 cm. Kada bi našim autoputevima prošao taj broj kamiona samo jedan dan od njih bi ostale samo oranice.
Negde pred jutro sam malo i odspavao na jednom parkingu, neka dva sata da bi ujutro oko 8 sati konačno stigli u Kolmar. Koliko god bio čovek umoran kada stigne tamo umor nestaje jer taj ambijent prosto pleni i izaziva nagli skok adrenalina. Nažalost Francuzi ne vole da rade rano ujutro, pa se restorani i kafići otvaraju tek od 10 neki i većina od 12. Iako sam neko ko voli ujutro da pije kafu a Ana da doručkuje, morali smo ipak malo da sačekamo i da šetnjom kroz grad prekratimo to vreme. Pošto smo lako našli parking koji se naplaćuje ujutro od 8 do uveče do 8 izuzimajući vikende nismo imali problem šta s automobilom. Dan je lep i oko 10 napokon dolazimo do kafe u jednom prelepom restoranu pored kanala kojim već špartaju turisti u malim brodićima. Svuda je cveće koje se neverovatno lepo uklapa u specifičnu arhitekturu i šareilo koje svuda oko sebe vidimo. Oko podneva odlazimo do hotela Roi Soleil Prestige koji je jedno 3.8 km od centra grada i tu ispred hotela, na nekih 200 metara nas dočeka iznenađenje, Statua slobode. Visoka 12 metara ona je zapravo jedna od replika čuvenog modela Augusta Bartoldija koji je inače, to tada saznajemo, rođen u Kolmaru. Postavljena je na kružnom toku koji zapravo predstavlja ulaz u grad i deluje izuzetno impresivno.
Sam hotel je u znaku Luja XIV, hotel 4 zvezdice koji opravdava očekivanja. Ono što meni predstavlja mali problem je što nemam terasu pa sam prinuđen da izlazim ispred hotela da zapalim cigaretu. Cena noćenja s doručkom je oko 140 eura.
Posle kratkog odmora, vraćamo se u grad i što će se kasnije ispostaviti kao konstantan problem, nikako ne uspevam da nađem ono mesto gde sam se prvi put parkirao pa u tom lutanju čudnim uličicama zapravo otkrivamo da je Kolmar poprilično veliki grad a posebno njegovo centralno jezgro. Pošto smo već rezervisali večeru u jednom restoranu sa terasom iznad Kolmarskog kanala prvo smo otišli da isprobamo čari francuske kuhinje sa predubeđenjem da ćemo dobiti malu količinu hrane, kako se to inače kroz urbane legende širi u Srbiji. Ispostavlja se da te naše priče kao i većina drugih nemaju nikakve veze s istinom. Francuzi dobro i obilno jedu, obroci su kao i kod nas. U jelovniku dominira govedina iako se može naći i ponešto drugo, paste, francuske pice, mnogo sira, nešto salata i poneko jelo s piletinom. Iako je ovo vinski raj ipak se odlučujemo za pivo pošto je dan bio topao pa žeđ čini svoje. Pivo je skuplje od vina, gledajući prema uobičajenom posluženju a količinski gledano litar piva košta skoro kao 0.7 litara vina. Dominiraju bela vina, mada ima i drugih vrsta po volji. U restoranima flaša vina košta od 20 pa do 40 Eura dok su te cene u podrumima vina i do 3 puta niže, što i nije nekakvo posebno iznenađenje. Veliko pivo je 7 Eura. Sve u svemu večera košta od 50-60 Eura. Pušenje je naravno svuda dozvoljeno na otvorenom što mene oduševljava iako mi konobarica postavljajući jelo nekako gurnu upaljač i on pade u kanal s vodom gde dva labuda uredno čekaju hranu kojom ih gosti restorana obilato hrane. Pošto u to doba, dakle oko 9 sati uveče ne radi ništa sem restorana u Kolmaru, ostatak večeri sam prinuđen da maltretiram ljude oko sebe.
Prelepo vreme, prelepa okolina, svetiljke koje osvetljavaju predivne kuće i restorane na kojima dominira cveće večeru čine pravim zadovoljstom, posebno imajući u vidu da sam odlučio da na odmoru ne razmišljam o tome šta i koliko jedem. Uz večeru naravno ne razgovaramo ni o čemu drugom sem o onome što vidimo jer je Kolmar baš iznenađenje. Mogao bih ja tu i neke zamerke da nađem ali ništa krupno i čini mi se da je i apsolutno nevažno. Posle večere krećemo u šetnju kroz stari deo grada za koji se ispostavlja da je ogroman i prepun restorana u kojima bukvalno nema mesta da se sedne. Većina restorana uopšte ne prima rezervacije pa se svuda mogu videti redovi ljudi kako čekaju da nekom dosadi sedenje pa da dobiju svoju priliku za piće i hranu. Svaka kuća je priča za sebe. Iako je svaka nalik drugoj, opet je svaka posebna sa jedinstvenim rasporedom onih drvenih greda koje su ugrađene u konstrukciju. Tu su razni ukrasi, gomile raznog cveća pa celo mesto izgleda kao da je iz bajke o Ivici i Marici.
U centru starog dela Kolmara je katedrala u čijem dvorištu trenutno se dešavaju neka arheološka iskopavanja, ali ono što zapanjuje je njena veličina. Kao što će se ispostaviti kasnije sve te katedrale u Alzasu su ogromne, isto izgledaju i sve se zovu Notre Dame. Uglavnom se radi o katedralama građenim u gotskom stilu krajem XII i u XIII veku. Katedrala u Kolmaru je veća od hrama Svetog Save. Očigledno je da je grad imao slavnu istoriju čim su na tom mestu podigli tako veliku katedralu. Ispostavlja se da je grad osnovan u IX veku i da je kroz svoju istoriju mnogo puta prelazio iz Nemačkih u Francuske ruke i obratno mada su čak i Holanđani njim vladali cele dve godine. Taj pomešani nemačko-francuski uticaj se svuda oseća. Ima tu i nemačke preciznosti i francuskog šarma što možda nama iz ovih predela ponajviše odgovara.
Sledeći dan smo rezervisali za Strazbur koji je na nekih 60 km udaljenosti od Kolamra. Oprobanom tehnikom, uočavanja katedrale dolazimo da starog dela Strazbura i parkiramo u garaži blizu katedrale. Kao što je to već pravilo, koliko god da je čovek spreman za Notre Dame katedrale, ništa to ne umanjuje oduševljenje kada se jednom nađete ispred nje. Monumentalna građevina katedrale u Strazburu je toliko impresivna da čak ni sa svojim poprilično kvalitetnim fotoaparatom nikako ne uspevam da je uhvatim u jednom kadru. Pročelje katedrale je spektakularno sa beskrajnim brojem detalja koje bi čovek mogao gledati i proučavati danima. Doduše, za to bi mu bio potreban teleskop ili barem dvogled. U dobroj meri jak zum fotoaparata može da uhvati te detalje ali to je za odloženo uživanje u detaljima. Za ulazak u katedralu ne važe nikakva posebna pravila. Svako ulazi u odeći u kojoj se zadesio što govori da ta katedrala više i nije verski objekat već muzej koji uvažava činjenicu da je napolju 30 stepeni.
Katedrala naravno dominira trgom na kome se nalazi a hiljade ljudi se tiskaju sa svih strana pokušavajući da vide što više detalja. Unutrašnjost katedrale je jednako spektakularna. Glavni brod građen u gotskom stilu sa ukrštenim nosačima svoda i elegantnim stubovima koji nose konstrukciju odaju utisak veličanstvene lepote i grandioznosti koja čoveka kao sitno biće potpuno razoružava. Prelepi vitraži sa svih strana i glavna rozeta se prelepo uklapaju u ovaj ambijent. Glavni oltar crkve je takođe impresivan što posmatraču jedino i ostaje da konstatuje pošto je nemoguće zapamtiti sve detalje koji se tu nalaze. Naravno u takvim situacijama pomaže fotografija iako treba naglasiti da je fotografija samo informativnog karaktera. Nikakav utisak koji čovek oseti se ne može njom preneti. Posle nekih sat vremena provedenih u katedrali zaključujemo da smo pepuni utisaka i da bi bilo dobro malo prošetati gradom. Iako ne poznajemo grad upućujemo se glavnim tokom, onuda kuda ide većina ljudi. Posle nekoliko minuta šetnje kroz živopisne ulice koje sasvim nalikuju onima u Kolmaru stižemo na obale reke Il oko koje je zapravo i stacionairan stari deo grada.
Reka Il je centralni nerv duž kojeg se prostire stari deo Strazbura, dugačak nekoliko kilometara. Stotine restorana, kafića, prelepe kuće u tom Alzaškom, već prepoznatljivom stilu, cveće na sve strane i lep sunčan dan nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim. U restoranima i kafićima je jako teško naći mesto ali ne i nemoguće. Na kraju već dehidrirani sedamo u baštu kafića u jednoj maloj sporednoj ulici sa lepim pogledom na lep trg prepun turista iz bukvalno svih krajeva sveta. Kao i uvek kad dehidriramo, pivo je način da se žeđ ugasi najbrže moguće. Konobari su predusretljivi i raspoloženi, mada to nije pravilo, a nije im se ni čuditi imajući u vidu količinu posla koji moraju obaviti. Posle pauze za kafu i pivo idemo da potražimo mesto za ručak, uzvodno na reci. Veoma brzo nailazimo na prevodnicu koja se inače koristi u velikim kanalima kada brodove izvode sa nižeg na viši nivo. Interesantno je posmatrati taj proces koji izgleda tako spektakularno a zapravo se radi o čistoj hidraulici. Dve pregrade se naizmenično otvaraju i zatvaraju i tako spuštaju i podižu nivo vode zajedno s brodom između njih. Brodovi koji idu rekom su namenjeni turistima i razgledanju grada iz te perspektive. U njima bude i po 100 ljudi.
Nakon nekih pola sata napokon nailazimo na jedan divan restoran u senci ogromnog verovatno stogodišnjeg platana. Tu su zapravo tri restorana na samoj obali reke pa je ugođaj za ručak upotpunjen. Da se ne ponavljam oko cena, mada znam da to ljude interesuje, komplet ručak sa vinom je nekih 55 eura. Jela su odlična ali ja pravim početničku grešku pa na nagovor konobara za desert uzimam neki alzaški sir koji, pa naravno, nije sladak. Ali svako iskustvo je dobrodošlo. Francuzi ručak vole da završe na takav način.
U povratku koristimo staze pored same reke da utvrdimo gradivo. Na kraju se vraćamo na polaznu tačku, kod katedrale Notre Dame, usput kupujući granitu da bi ublažio onaj fijasko sa zapečenim alzaškim sirom. Nažalost ni granita nije ono što mi je ostalo u sećanju sa sličnih putovanja po Italiji. Ali poslužila je.
Magiji Notre Dama je teško odoleti. Odlučujemo se da još jednom uđemo unutra. To je neverovatan osećaj. Kao da tu nisam bio pre nekoliko sati. Opet isto oduševljenje i divljenje grandioznosti i gracioznosti kojom odiše to mesto. Katedrala je toliko velika da čovek lako iz prvog puta propusti bitne stvari u njoj. Tako u jednom od sporednih prodova nalazimo ogroman sunčani sat a svod katedrale na tom mestu je kao zvezdano nebo što mene posebno oduševljava jer izgleda da su već u vremenima kada je pravljen biskupi počeli da priznaju Kopernikanski model sveta.
Čovek se ipak umori, čak i od lepote a ona je u ovom gradu na svakom koraku. Stoga kasno popodne krećemo prema Kolmaru, usput svrativši da vidimo kuću Opere pošto Ana ne želi da propusti takvu mogućnost. Ipak je ona nastupala na takvim mestima i svaki novi dodir s operom joj je značajan. I ja sam radoznao ali sem spoljašnjeg elegantnog izgleda zgrade ne možemo ništa više da vidimo pošto je opera zatvorena zbog letnje pauze.