„Ime Majka Vucelica neće biti poznato kao ono Armstronga, Oldrina i Kolinsa, ali je upravo on, kao i stotine inženjera, prava snaga programa Apollo.“
Tekst Asošijeted presa „Neopevani heroji misije Apollo“, objavljen nakon sletanja Apola 11.
Pošto se je u toku misija Artemis, povratak čoveka na Mesec, lepo bi bilo da se napokon srpska javnost upozna sa Milojkom Vucelićem.
Od februara 1962, tj. samog početka programa, sudjelovao je u programu Apolo, kao zaposleni kompanije Nort Ameriken aviejšn, kasnije Nort Ameriken Rokvel, koja je po ugovoru sa NASA-om, radila na matičnom svemirskom brodu Apolo. Neposredno pre toga, u decembru 1961. godine dobio je američko državljanstvo. Radio je na analizama različitih koncepcija sletanja na Mesec i na određivanju specifikacija raznih sistema matičnog borda i drugih sistema i uređaja. Rad na programu Apolo započeo je kao inženjer, da bi kasnije postao direktor, tj. menadžer, u NASA-inom centru u Hjustonu, gde je bio zadužen za otklanjanje svih grešaka do kojih bi moglo doći tokom leta, pa su ga kolege zvali „menadžerom za probleme”. U tom je periodu intenzivno sarađivao sa glavnim kontrolorom leta Judžinom Krancom.
U intervjuu iz 2004. izjavio je da svojim najvećim dostignućem tokom rada na programu Apolo smatra misiju Apola 8, lansiranu 21. decembra 1968, kada je uverio rukovodstvo programa da umesto trošenja resursa trostepene rakete Saturn V za još jedno ponavljanje misije u orbiti oko Zemlje, Apolo 8 može krenuti u misiju oko Meseca. Tokom misije astronauti su Mesec obleteli deset puta i uspešno se vratili na Zemlju.
Posle istorijske misije spuštanja na Mjesec Apola 11 20. jula 1969. NASA je odustala od misija 18, 19 i 20. Vucelić je tada dobio zadatak da proširi mogućnosti matičnog broda za istraživanje Meseca iz orbite (engl. Lunar Orbital Science Missions) u zadnje tri misije — 15, 16 i 17 dodavanjem dodatnih istraživačkih instrumenata, kao i da rukovodi ispitivanjima iz Mesečeve orbite.
Vucelić je nosilac Predsjedničke medalje slobode, najvišeg američkog civilnog odlikovanja.
Posle rutinske misije Apola 12, na idućoj misiji počeo se koristiti novi sistem pražnjenja rezervoara s tekućim kiseonikom grejanjem istih. Tokom priprema za misiju vršena su pražnjenja tečnog kiseonika, prilikom čega je izgorela sva izolacija na električnim kablovima u rezervoaru, i niko nije bio svestan da je misija poslata na let s neispravnim instalacijama. Nakon 55 sati leta, pre planiranog spavanja astronauta, trebalo je uključiti grejače u rezervoaru broj 2 kako bi se povisio pritisak i sprečilo aktiviranje alarma niskog pritiska za vreme njihovog spavanja. Kada ga je astronaut Jack Swigert uključio došlo je do kratkog spoja i rezervoar broj dva je eksplodirao. Vucelić je rukovodio uspešnim spašavanjem astronauta, te ga je kao člana tima misije Apolo 13, 18. aprila 1970. tadašnji američki predsednik Ričard Nikson odlikovao najvišim američkim civilnim odlikovanjem : Predsedničkom medaljom slobode.
Poreklo ovog javnosti nepoznatog čoveka je takođe veoma interesantno.
Godine 1704. posle Velike seobe Srba po vođstvom patrijarha Arsenija III Crnojevića Vucelići su se preselili iz Kolašina u današnjoj Crnoj Gori u selo Gornje Dubrave pored Ogulina u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji. Milojkov pradeda, oficir Slunjske pukovnije, Rafael Vucelić je od cara Franca Jozefa dobio plemićku titulu. Vucelić je na osnovu plemićke titule koju je nosio njegov pradeda bio član Hrvatskog plemićkog zbora. Bio je jedini Srbin koji je bio član toga društva.
Vucelićeva baka i deda po majčinoj strani su pre Prvog svetskog rata živeli u SAD, a u rodni kraj su se vratili između dva rata, jer im se u Americi nije htela pridružiti i njegova majka. Nakon proglašenja NDH dedu su mu streljale ustaše s prvih 200 Srba koje su uhapsile, a baku odveli u Jasenovac, dok im je kuća zaplenjena.
Oženio se Nemicom Inge (rođena Precl) iz Minhena, doktorom psihologije, s kojom je imao dva sina, Aleksandra i Nikolu a kasnije je dobio i petoro unučadi. Dugi niz godina je živio u Mensfildu u Ohaju, a pred kraj života se preselio u La Hoju u Kaliforniji gde je i umro 7. septembra 2012. godine.